Антонић: У Београду се због Малићија запомагало као да је смак света, а поводом Прилепина – мук

ПРИЛЕПИН НИЈЕ БИЛО КО – ЊЕГОВА ДЕЛА ВЕЋ СУ
ПРЕВЕДЕНА НА 25 ЈЕЗИКА, НА СРПСКОМ ИМА 10 НАСЛОВА

• Удружење књижевника Српске осудило је забрану уласка у БиХ чувеном руском писцу Захару Прилепину, али нажалост не и Српско књижевно друштво или Удружење књижевника Србије. Прилепин је двадесетак пута био у Србији и био главни гост Београдског сајма књига 2016. године, учествујући на многим књижевним вечерима, па зар је могуће да ова удружења писаца постоје само због њиховог здравственог и пензионог осигурања?
• Објашњење је дао Диушан КОВАЧЕВИЋ који је осудио забрану Прилепшину: „Да је неком америчком или британском списатељу онемогућен долазак на књижевно вече, БиХ би већ била под санкцијама“. Но, пошто је у питању Рус – није важно
•  Ако се оћути скандал с Прилепином, сутра ће на ред доћи и други књижевници. Милов ДПС недавно је гостовање Матије Бећковића у Будви већ назвао „ударом у темељ државе“. Пазите – читање стихова представља удар на државу!? Одатле је само корак до забране уласка Бећковићу у Монтенегро

Пише: Слободан АНТОНИЋ

ЗАИСТА није јасно зашто су чувеном руском књижевнику Захару Прилепину забранили улазак у БиХ.

Званично, забрану је донела Обавјештајно-безбедносна агенција БиХ с образложењем да „његово присуство на територији БиХ представља пријетњу сигурности БиХ, јавном поретку или међународним односима БиХ“ (овде).

Прилепин је требало да учествује на књижевној вечери у Народној библиотеци РС у Бањалуци.

Захар Прилепин није било ко. Његова дела преведена су на 25 језика – само на српском изашло му је до сада 10 наслова, а ако погледамо књижевне награде које је добио у домовини видећемо да је овај писац лауреат готово свих најпрестижнијих одличја. У Русији га сматрају „најпознатијим савременим руским писцем“ (овде) и „најпревођенијим руским писцем у последњој деценији“ (овде).

Вест о забрани уласка Прилепину громко је одјекнула у Русији – о томе су сместа известили ТАСС, Руска ТВ, РИА Новости и други утицајни медији. Амбасада Русије у Сарајеву одмах је изразила „забринутост и дубоко разочарење“ поводом инцидента и „затражила разјашњење (овде).

Прилепин је, иначе, до 10. јула 2018. године био заменик командира батаљона специјалаца армије Доњецке Народне Републике, када се повукао како би написао биографију Сергеја Јесењина (овде). Док је био на тој дужности редовно је долазио у БиХ – између осталог и два пута прошле године: како би примио Андрићеву награду у Вишеграду (овде) и како би присуствовао тамошњем сајму књига (овде).

Никада није имао проблема са уласком у БиХ, баш као ни када је путовао у Швајцарску, Италију, Немачку или Француску (овде).

Зашто је управо сад када се повукао из војне службе Прилепин проглашен претњом за безбедност БиХ? И у чему се тачно састоји та претња?

На то још нема одговора. Највиши функционери РС – Председник (овде), Премијерка (овде) и Председник скупштине РС (овде) – оштро су осудили овај гест власти у Сарајеву. Додик је отворио и питање држања српских функционера у централним органима. „Није могуће да је све сам урадио шеф ОБА Мехмед Османагић и да нико други ништа није знао“, казао је он.

Прозвао је директно и српског члана Председништва БиХ Младена Иванића да је „својим чињењем или нечињењем произвео највећи конфликт у свом мандату с провјереним пријатељем Српске каква је Русија“ (овде).

Иванић је претходно и сам протестовао због Прилепина, индиректно тврдећи да није знао за забрану његовог уласка и захтевајући од надлежних потпуно разјашњење (овде).

Обавјештајно-безбједносна агенција БиХ је, иначе, одлуку о Прилепину донела још 26. марта 2018. године и зато је необично да са њом нису били упознати Срби из Већа министара или Председништва БиХ.

Посебна прича је реаговање српске интелектуалне јавности на овај скандал.

Оштро је протестовао Кустурица, назвавши одговорне „неписменим извршиоцима који тешко да су прочитали и лектиру из основне школе“ и „фукаром која је одувјек мрзила културу“ (овде).

Други добитник „Андрића“ за 2017, Душан Ковачевић, такође се солидарисао са Прилепином, назвавши догађај „скандалом без преседана“. „Незабележено је да је било ком писцу забрањен улазак у неку земљу и да је на списку људи који су опасни“, рекао је он. „То се није догодило још од времена тоталитаризма и гвоздене завесе“ (овде).

И то би заправо било све.

Изостало је, рецимо, реаговање српског ПЕН центра, организације која као свој главни задатак има одбрану слободе писаца и књижевности (овде). Актуелна председница српског ПЕН-а, Вида Огњеновић, могла је, на пример, да иде у Истанбул да би на улици стајала у знак протеста због „репресије над турским књижевницима“ (овде), али јој није пало на памет да каже макар реч о скандалу који јој се дешавао испред носа – да се један књижевник проглашава безбедносном претњом за државу и протерује.

Удружење књижевника Српске осудило је забрану уласка Прилепину (овде), али нажалост не и Српско књижевно друштво или Удружење књижевника Србије.

Прилепин је двадесетак пута био у Србији и био главни гост Београдског сајма књига 2016. године, учествујући на многим књижевним вечерима. Зар је могуће да ова удружења писаца постоје само због њиховог здравственог и пензионог осигурања?

„Да је неком америчком или британском списатељу онемогућен долазак на књижевно вече, БиХ би већ била под санкцијама“, приметио је Ковачевић (исто). Но, пошто је у питању Рус – није важно.

Али, важно је. Ако се оћути скандал с Прилепином, сутра ће на ред доћи и други књижевници. Милов ДПС недавно је гостовање Матије Бећковића у Будви већ назвао „ударом у темељ државе“ (овде). Пазите – читање стихова представља удар на државу!? Одатле је само корак до забране уласка Бећковићу у Монтенегро.

Службена Бања Лука у праву је што је у вези Прилепина подигла галаму – то је понижење њених гостију из иностранства, па онда свакако и ње као домаћина. Одговор Москве тек се очекује и он свакако неће бити пријатан по Сарајево.

Но, зашто Београд ћути – не само онај службени?

Зар београдска интелигенција више не негује императив слободе – као, рецимо, ономад када је Шкељзен Малићи спречен да дође у Београд, па се запомагало како је то смак света (овде и овде)?

Двоструки аршини су знак лицемерја, а оно је најчешће аутодеструктивно. Наш београдски уметник мора да зна: данас забрањују Прилепина и Бећковића, сутра ће и њега.

Зар је то тако тешко схватити?

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ