ЕУ опет срећна: заједно с Трампом против Кине

Стара времена се враћају, бар тако изгледа западноевропским политичарима у овом тренутку. Америка, са Трампом на челу, склопила је примирје са Европском унијом и ова друга је сада одахнула и, чак, постала готово срећна. Шта се збило?

САД су пролетос завеле додатне царине на европски челик и алумунијум, што је био непријатељски акт који је изненадио и узбудио Брисел и политичку елиту ЕУ. Чак је Трамп назвао ЕУ непријатељем (foe, може се превести и као противник), „можда једнако лош као Кина“, и најавио даље мере. Зар нас?, повикаше Европљани. Западна алијанса је мртва, Америка нас оставља и руши поредак који је стварала и који нам је користио! Посебно се узбудила Немачка, пошто је Трамп најављивао додатне царине на европске аутомобиле, а квалитетни немачки чине навреднији део европског извоза у САД. Меркелова је и тада говорила мекше од осталих, да не љути лава, а по медијима се расправљало да ли се ЕУ и САД пријатељи или непријатељи. Немачки министар спољних послова Мас разматрао је нову стратегију спољнополитичког деловања ЕУ без Америке.

Међутим, 25. јула председник Европске комисије Јункер посетио је Вашингтон и постигао примирје на трговинском фронту, као и договор о заједничком раду против Кине. Европљанима је одговарало да Трамп преусмери бес са њих на неког другог, па ће му у томе помагати. На речима су свакако и даље противни једностраним (америчким) акцијама, али то су само речи. А министар Мас је добио чвргу од Меркелове да не претерује са тим дистанцирањем од Америке.

Што је најважније, Европљани су одмах прихватили главну америчку оптужбу против Кине – да је њена пракса око трансфера технологије неприхватљива, почевши од обавезе страних компанија да трансферишу своју напредну технологију новој заједничкој фирми у неким секторима до куповине фирми у страним земљама ради набавке техологије.

И кренули су да заједнички раде на оба фронта. Први је селективно отежавање, до блокирања, кинеских куповина америчких, односно европских предузећа ради онемогућавања трансфера технологије у правцу Кине, што се правда безбедносним разлозима, а у ствари треба да отежа кинески технолошки напредак. Немци су већ почели са забранама, док САД и ЕУ припремају нове прописе. Ово свакако крши начела либералне политике спољноекономских односа, толико драгих и САД-у и ЕУ-у.

Други је идеја о реформи правила Светске трговинске организације у правцу даље рестрикције државних субвенција домаћим предузећима, што би требало да погоди Кину у којој су субвенције раширена појава. Не знам како планирају да ово изведу када се у СТО одлучује једногласно, па Кина сама може да блокира промену правила.

Уколико бих веровао да председник Трамп углавном рационално води политику, био бих уверен да је његов циљ да заустави Кину док још може, односно да јој ограничавањем прилива технологија са запада успори развој и онемогући да у догледно време преузме место броја један и на економском и на политичком плану. Тај циљ је разумљив. Амерички интелектуалци и политичари већ деценијама знају да постоји одређена вероватноћа да ће Кина једног дана заузети водеће место, али је раширена била нада да ће Кина крахирати услед вероватног неусхеха комунистичке партије да реши све економске и политичке проблеме које доноси специфичан кинески пројект: одсуство демократије + мешовит капиталистички систем. Међутим, то никако да се деси и време је, мисле многи, да се нешто предузме.

Међутим, могуће је, како верују неки, да Трампа само интересује рејтинг и да он води политику врло сличну политици председника Вучића: сам створи кризу коју онда победнички реши, у маркетиншком смислу, иако је у ствари не реши. Како, уз дозу шаљивог претеривања, рече један: док је Рузвелт имао разуман диктум „говори мирно и носи велику батину“, дотле се Трамп држи стратегије „дери се и носи белу заставу“. Када год обећа грозно уништење противника (Северна Кореја, Русија, Иран…), одмах затим пружа руку и тражи састанак ради сликања, и подиже свој рејтинг на основу своје борбености. Логика: објави рат, обнови мир и јавно узми заслуге за обоје.

Било како било, Европљани се боје Трампове ћудљивости и промене понашања. Нису сигурни у свог новог-старог савезника. Ако му буде одговарало, он се може лако нагодити с Кином по питању трговинског дефицита: они преусмере набавке соје са Бразила и нафте са Русије на Америку и – дефицит смањен, а Кина се „извукла“ од технолошких санкција. А  онда се Трамп окреће Европској унији, старом непријатељу са њеним аутомобилима… Основна слабост ЕУ према САД је политичко нејединство: на сваком питању се дели на фракције, како коме одговара, па је неодлучна и слаба. Сада је срећна због примирја, али се то сутра може променити. Иако би можда хтела да буде трећи играч на светској сцени – она то није.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ