Стабилократија, мало морген

Неизводљиво је да нека балканска држава спроводи мере које НАТО види као интересно нарушавајуће. Дакле, стабилократија није процес директног обезбеђивања политичке и безбедносне стабилности, већ индиректни процес аутолегитизовања неоимперијалистичких подухвата, маневара, процеса и функција. Она је непосредни потез мешања у унутрашње ствари државе која би требало да буде суверена, са циљем да се заштити владајућа гарнитура у држави која служи интересима империјалиста

Пише: Славко Живанов

Пракса Хашког трибунала рушила је конзистентност аргументације хашких апологета, заговорника нужности да се сви ратни злочинци, на тој инстанци ексклузорно, сударе с правдом. Тај правосудни сурогат, квазисуд разметљиво је градио системе двоструких стандарда, непомирљивих аршина, недоследности и недостојности који су, свеукупно, газили елементарну људску интелигенцију, науку, људскост и достојанство. Није то био суд правде, него линч над пораженом страном која је, разуме се, због ратних злочина требало да одговара за учињена непочинства. Али, за њу је предвиђена и улога дежурног кривца и жртвеног јарца и за злочине победника који су јој подметнути. Била је то мајушна нелагодност коју су фанови Хашког трибунала лепо подносили, али су шапатом резигнирано кукали да им Хаг никако не помаже тиме што доказане злочинце ослобађа кривице, а недоказане осуђује, користећи предоминантни етнички критеријум и услов у утврђивању “истине”. Тиме је правда нивелисана у складу са чињеницом на чијој су страни били “злочинци”, а на чијој “жртве”… Пролазили су дани, посао са Хагом је смандрљан, велике силе су освојиле шта су хтеле, а читаво недело, пракса, учинци и последице рада Трибунала остали су на милост и немилост стручној јавности, историји и ретким зверкама садашњице којима је истина ближа од свега другог.

Слично, али компликованије, догађа се опет, у друкчијој форми, али исте суштине. Данас најутицајније државе западне демократије које у својим друштвима углавном негују демократске вредности, отворено подржавају антидемократске режиме других држава, тобоже, у циљу стабилности. Тај процес, назван “стабилократијом”, примењује се у одређеним случајевима и ретким приликама. И не треба да наглашавамо да је Србија имала особиту “срећу” да је све погано, па и ово, не мимоиђе. Упрошћено говорећи, реч је о подршци утицајних западних сила коју добија естаблишмент немоћне државе упркос томе што је недемократски, што негује ауторитарност науштрб плурализма, правне државе и владавине права. Чак и тако антидемократски и цивилизацијски ретроградан, подржан је од стране наводно бољих, а свакако утицајних, јер обезбеђује довољан ниво стабилности региона што је, такође наводно, тим моћним државама топ приоритет.

Можда западним демократијама, а пре ће бити великим силама више одговара стабилност од недемократске владавине и недемократског режима у неким трећим државама у којима не живе ни Американци, ни Енглези, ни Немци ни Французи, већ неки неандерталци, Срби или Бушмани. Можда се неко тамо и нада да се из антидемократске праксе рађа какво врлинско друштво, али да ли заиста на то рачунају креатори овог процеса? Колико процената гласача ово треба да посматра са велике даљине и с некритичком дистанцом, да би експеримент успео? А колико процената бирача је спремно да приђе ближе, и препозна обрисе много перфидније и монструозније работе?

Да овај регион, као и мноштво других у свету, велике силе не занима због мање-више метафизичке стабилности, већ због мерљивих, емпиријских и високопрофитабилних материјалних интереса, јасно је као дан. Да су велике силе и у овом региону прворазредно заинтересоване стране, а не пуки добронамерни посматрач или добри Самарићанин не треба особито доказивати. Да је друкчије од онога како јесте, можда би им прича са стабилократијом и прошла, али та њихова стабилократија јесте у директној, управосразмерној вези са остваривањем њихових значајних интереса. Знајући то, не би требало да будемо слепи код очију. Решавање статуса Косова, притискање Србије да прихвати политику свршеног чина у одрицању сопствене територије, хипнотисање становништва и припрема терена за НАТО окупацију целог Балкана, отимање природних и других економских ресурса, борба против Русије, само су део важне агенде великих сила Запада. Остваривање те агенде, са становишта Америке и Енглеске је безобзирно, и по сваку цену. А подржавање једног дивљачког антидемократског режима, који им, што је веома важно, све то и обезбеђује, није ни прескупо ни тешко, чак ни нелагодно. Особито, треба и то рећи, ако се не види ко би други, домицилни, сервилни Вучићев конкурент све то могао ефикасније да им лиферује, а да истовремено поседује и бирачку подршку.

Објашњавајући све то стабилократијом, англосаксонски окупатори свим својим фановима и фанатичним присталицима, нуде какав-такав одговор, анестезију и тобож оправдање за то што они, њихови ментори, господари и идоли подржавају тренутно њихове непријатеље. Тренутно, та је подршка много снажнија од оне која би требало да обасја верне присталице НАТО-интеграција, јер од НАТО-фанатика данас у Србији нема много користи за Запад. Невоља је страшна у томе што ниједна српска власт већ две деценије не води рачуна о државном, националном и општем интересу, већ се изломи служећи западним интересима. А данас тим западним интересима вољне су да служе и власт и опозиција.

Истовремено, закривање иза потребе да региони и државе остану стабилни, да се не уведу у ризична, политички и безбедносно, трусна гибања згодно се трансформише у оправдање и пред сопственим критичким јавним мњењем.

С друге стране, циници би могли да се запитају шта или ко, кад, где и како угрожава овој регион. Шта то нама прети? Чак и летимице погледано види се да истинске озбиљне претње нема и да је читав феномен сачињен од медијске димне завесе чији је једини смисао постојања у томе да исконструише претњу, лажну. И врапци на грани могли би да знају да НАТО толико чврсто држи овај регион под контролом да су их вероватно и саме несретне пребројали и прате им кретање аваксима кад живахно прелећу од крошње до крошње. Нема на Балкану више ни једне једине земље која има привигију да самостално одлучује. За све се пита НАТО, чак и о стварима које га не дотичу непосредно. Неизводљиво је да нека балканска држава спроводи мере које НАТО види као интересно нарушавајуће. Дакле, стабилократија није процес директног обезбеђивања политичке и безбедносне стабилности, већ индиректни процес аутолегитизовања неоимперијалистичких подухвата, маневара, процеса и функција. Она је непосредни потез мешања у унутрашње ствари државе која би требало да буде суверена, са циљем да се заштити владајућа гарнитура у држави која служи интересима империјалиста, односно стабилократа, а не служи националним, општим и државним интересима државе у којој врши власт.

Друкчије речено о стабилократији бисмо могли да говоримо и као о још једном бизарном еуфемизму у монструозној пракси англосаксонског поробљавања света крајем 20. и почетком 21. века. Појмови о “колатералној штети” и “Милосрдном анђелу” познати су у Србији, међутим мало ко је анализирао и појам “глобализација” који се толико често, неопрезно и погрешно употребљава како би се означио процес који је ништа друго до покушај освајања и поробљавања. Требало би, у процесу истинске глобализације, да сви буду равноправни и једнаки, и они који су условно речено већ глобализовани, а и они који тек долазе у то друштво. А јесу ли? Притискају ли ови глобалисти нас и такорећи цео свет да будемо њима једнаки и равноправни или да нама господаре и командују? Траже ли од нас да будемо у истој мери суверени као и они, или нам одузимају право на унутрашња питања, чак и она толико суштаствена као што су питања националне економије, војске, границе, управљања државом, безбедносним, економским, социјалним и по важности сличним ресурсима?!

Заправо, англосаксонски неоимперијалистички талас – војни, дипломатски и економски некада прати (некада му претходи) сложени специјални рат против држава-жртава. Део тог специјалног рата садржан је и у капсулирању дефиниција и учитавању друкчијег значења праксе коју спроводе. Чине једно, а тврде да је то што раде нешто савим друго. Монструозне акције против држава и народа англосаксонци пакују у лако сварљиве капсуле лепших и пријатнијих боја и укуса и тако зачињене транспортују до циља – до срца суверених држава које заправо поробљавају.

А ако је о стабилности реч, онда можемо да говоримо само о постојаности безобзирних интереса, у првом реду, САД и Енглеске, који су, по правилу, у супротности са интересима држава и народа које ове две силе имају на нишану. Њихови интереси заиста јесу стабилни.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ