Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, једини забележио потресне судбине сељака у доба принудног откупа. Две књиге сведоче о крвавом обрачуну комунистa после Другог светског рата са „народним непријатељима, кулацима“
ЗАБЕЛЕЖИО сам бројна сведочанства о страхотама које су сељаци, домаћини, претрпели за време принудног откупа, о крвавим обрачунима нове комунистичке власти по завршетку Другог светског рата са такозваним народним непријатељима, кулацима. Углавном, то су били лични обрачуни појединаца у новој власти са комшијама, познаницима, на које су упрли прстом, који су после тога допали робије, или изгубили главу. Моја једина жеља је да се суочимо са том истином, да се то време не заборави и никада не понови.
Ово каже публициста Драгиша Божић из Мораваца код Љига, аутор књига „Црвени јарам“ и „Црвени метак“, која је управо доживела треће, проширено издање. Овековечио је потресне судбине домаћина у селима Србије, Црне Горе, Косова и Метохије, у Хрватској у Славонији. Највише, каже, у богатим деловима Србије – Војводини, Мачви, Тамнави…
– Суочио сам се са суморним темама, после више од две деценије бављења хумором и сатиром у некада веома популарној емисији Радио Београда „Село весело“ – каже Драгиша Божић. – Када је 1988. године уредник Јован Алексић отишао у пензију емисија је укинута, па сам за једну ревију почео да пишем о добрим домаћинима. Тако, у Рубрибрези код Лајковца, старина, солунац Милијан Томић рекао ми је да је у Првом светском рату задобио четири ране, али му је пета, коју су му задали комунисти за време принудног откупа, била најболнија и никада није зарасла. Објавио сам његове муке за време откупа и тако је све кренуло…
СУДБИНЕ жртава принудног откупа и насилне колективизације од 1947. до 1953. године, сабрао је Божић у књигу „Црвени јарам“. Потом, објавио је „Црвени метак“, о страдању голоруких невиних цивила од стране комуниста у периоду од 1944. до 1957. године. Трећа његова књига је „Преживели говоре“, о малолетницима у канџама УДБА-е.
– Неко ће можда помислити да сам књиге писао по свом политичком, или идеолошком, антикомунистичком расположењу – прича Божић. – Не! Напротив! Истина, све три књиге говоре о комунистичкој репресији, али акценат је да су неки зли људи, добивши силу и моћ, чинили велика зла својим ближњима, иако су углавом знали да су невини, у време када је рат већ био завршен, па није било потребе да се суди по кратком поступку. А било је страшно и нечовечно. Просто је несхватљиво колико се енергије трошило на бездушност.
Овековечио је, тако, Божић догађај када је Бата Кнежевић, комунистички активиста из Таковског среза, отишао са сеоским одборницима у „чишћење“ магаза у Доњој Врбави код Горњег Милановца. Они купе жито, народ грди, моли и куми, жене кукају. Када су код једног домаћина захватили пшеницу из последњег сандука, жена извади дете из колевке, стави га на оно мало преосталог жита, рекавши у сузама: „Ево вам, па сад купите све редом!“ Тај њен очајнички потез био је толико шокантан, да су активисти одмах отишли.
– Ко зна колико је невиних људи било заточено, мучено и убијено под сумњом да су народни непријатељи, без доказа и суда, само на основу тога што је неко на њих упро прстом – каже Божић. – У Дудовици код Лазаревца, почетком августа 1944. године, партизани су напали вршалицу и тада убили 14 невиних људи, међу њима и четири сина јединца из угледних домаћинских фамилија, чак и неколико Срба који су у том селу потражили спас од усташког ножа, као избеглице из Хрватске.
ТАЈ злочин, констатује Божић, партизани су починили под геслом „ни зрно жита непријатељу“. За то, међутим, није било никаквог разлога, јер су се Немци већ припремали за повлачење, није им ни падало на ум да узимају пшеницу…
– Сазнао сам да је Сава Каписода, војни тужилац у Ваљеву, децембра 1946. године ухапшеном, изубијаном Душану Маркулићу из Трлића код Уба, рекао: „Моли се Богу, што вас нисмо похапсили пре пет дана, до тада смо убијали лопатом, али зато ћете иструлити на робији“ – вели Божић. – То се односило и на Душановог сина Драгољуба и синовца Чедомира. Од четири Душанова сина, тројица старијих прошла су албанску голготу Првог светског рата. Љубомир је погинуо на Кајмакчалану, Милорад је изгубио живот последњих дана рата, на Космају, а Александар се после преласка Албаније дуго опорављао у Француској и умро је код куће.
У књизи „Црвени метак“, стоји да су 1946. године, одмах после аграрне реформе, комунисти и УДБА решили да униште кућу Маркулића, која је имала 64 хектара земље, извозили су стоку, пшеницу, суву шљиву, ракију, углавном у Аустрију и Мађарску. У затвору у Убу и Ваљеву зверски су мучили Душана, Драгољуба и Чедомира, тражећи да потпишу признање да су са неким организацијама хтели да дижу устанак. Без икаквог решења одузели су им све пољопривредне машине, скоро сву стоку, исекли им храстову шуму, опљачкали кућу…
– Приликом казивања, преостали преживели Маркулићи, као и њихови потомци, тражили су да у књизи не објавим имена комшија, злотвора, који су прстом упрли у њихову кућу, што су покушали да затру живот, име и углед њихове породице – каже Божић. – Сматрају да потомци тих нељуди нису криви, зашто би носили тај терет и срамотни жиг. Маркулићи су ми рекли да то што су доживели никада неће заборавити, да мржњом и осветом нису отровани, да гледају у будућност. За оно што су доживели кажу – било, не повратило се!
ПРАВА сељачка побуна избила је 1947. године у Долову, јужнобанатском селу, против комунистичких активиста који су домаћинима одузимали краве, овце, коње, последње зрно жита. Данас, већина Доловаца тврди да до трагедије која је уследила не би дошло, да су бар среске власти прихватиле чињеницу да њихови сеоски активисти крију жито за себе, а другима амбаре чисте до последњег зрна.
– Због те побуне било је убијених и отераних на дугогодишње робије – каже Божић. – Главни актери тог догађаја, који су још живи, ни данас, после толико деценија, не желе о томе ни реч да кажу. Скоро пола века, сукобљене стране и даље се држе на одстојању, гледају да се не сретну. Страшна је прича и из села код Алибунара, где је такође било убијених и мучених иза решетака. До сада, међутим, нико те догађаје није бележио, све је мање живих сведока, који би могли да испричају како је било.
НАМЕРАВАО је да истражи злочине комуниста у Словенији, БиХ и Македонији. Међутим, ратови деведесетих то су спречили.
– Био сам у прилици да причам и са онима који су мучили сељаке, спроводили терор, они и данас чврсто оправдавају те своје потезе – каже Драгиша. – У Крнову код Владимираца, један од њих рекао ми је: „Знао сам, синовче, да ће доћи време да се полажу рачуни“, и почео је да прича шта је све радио, задојен мржњом. У писму које ми је написао, рекао је да је после разговора са мном први пут након дуго година мирно заспао. Углавном, све жртве су опростиле злодела која су им нанета, има чак и оних који су се годинама потом дружили са својим мучитељима, позивали их на славе. Упркос свему што су доживели, најбољи домаћини којима је све било одузето поново су постали имућни, стали су на ноге, а многи партијски активисти завршавали су као бескућници, у беди…
ПОКУШАЈ ИСКУПЉЕЊА
– С МИКРОФОНОМ, обишао сам више од 1.000 села бивше Југославије, пропутовао Европу дружећи се са нашим исељеницима, не сањајући колико је тешких судбина задесило домаћине, које смо хумором засмејавали – каже Божић. – Моје књиге покушај су да се пред њима искупим. Иначе, књиге пишем само зарад тога да се обелодани и запамти истина, не да зарадим. Уосталом, заинтересованима књиге шаљем о свом трошку, па ако им се штиво не свиди, могу да их врате. До сада ниједна књига није враћена.
УСМЕРИТИ РОДОЉУБЉЕ
– ИСТИНА треба да буде испред сваког интереса – истиче Драгиша. – Патриотизам, родољубље, треба усмерити више на добробит садашњости и будућности, него на често лажну прошлост и митове. У противном, родољубље лако прелази у национализам, а кад он набуја, ето шовинизма, подлоге фашизма. Онда се дигне „кука и мотика“, па се деси, као у периоду који сам истраживао, да неки „рогови у врећи“ у име антифашизма почине насиље, прогон, геноцид, укину слободу и демократију, уведу диктатуру, деспотизам, нову историју. И тако све укруг. Изађимо из тог проклетог круга! Зауставимо га истином!
Извор:
ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
