Да ли ће Србија прихватити логику терориста?

Данас у раним јутарњим часовима завршена је хитно заказана девета рунда преговора у Бриселу између Београда и Приштине. Иако учесници разговора са српске стране напомињу да је дошло до извесних промена у позитивном смеру, ипак није било никаквог споразума, а саветник председника Србије Марко Ђурић је изјавио да је дијалог завршен без договора због опструкције премијера привремене косовске владе Хашима Тачија око већ предложених формулација по питању полиције и због отворених Тачијевих претњи насиљем, а затим је додао да је Београд спреман да разговара, али не логиком терориста.

Наиме, ради се о томе да је Тачи питање полиције условио са чланством Косова у међународним организацијама. Осим тога, он је захтевао да се у споразум угради јединствени полицијски и судски систем Косова на целој његовој територији, што би значило да командни ланац и за полицију на северу Косова иде од Приштине, као и то да сва решења морају бити у складу са уставом независног Косова.

Како је по завршетку преговора саопштио српски премијер Ивица Дачић, предлози су овог пута у великој мери имали разумевања за оно на чему је инсистирао Београд, што је минимум захтева да би Србија пристала на споразум. Конкретно, притом се помиње да је Србији понуђен окружни суд у Косовској Митровици, те да Срби буду локални и регионални командири полиције, али није било никаквог закључка о једном од основних српских захтева – о томе да будућа косовска војска не буде присутна на северу Косова.

Најављено да је да ће премијер и вицепремијер Дачић и Вучић о том важном питању данас разговарати са генералним секретаром НАТО пакта, у покушају да од њега добију гаранције тог војног савеза да војска Косова неће бити распоређена на северу, и то по свему судећи само у прелазном временском периоду.

И мада је Ивица Дачић рано јутрос изјавио да је овог пута Београд прихватио све предлоге, јер су они по његовим речима сада много прихватљивији за Србију него у ранијим рундама преговора, остаје утисак да се ипак можда ради о кораку уназад. Наиме, ако погледамо изјаву премијера Дачића од пре само нешто више од месец дана, која је дата почетком марта, када је рекао да је прихваћено да заједница од девет српских општина на Косову има своју скупштину, председника и потпредседника, онда се види да у најновијим изјавама о томе нема ни речи. А исто тако, нико није поменуо ни то да ли ће се примењивати српски или косовски закони, и да ли ће приштински прописи у себи имати прерогативе независне државе.

Стога је и после управо одржане девете рунде бриселских преговора под покровитељством Европске уније недовољно јасно чиме су поткрепљени оптимистички тонови, упркос благом попуштању српским захтевима, с обзиром да још нису уважени ни минимални услови које је поставила српска страна. А поготово не може да улива претерани оптимизам ни Дачићева изјава да ће Србија наредних дана наставити консултације са партнерима у међународној заједници, ако се само присетимо његове недавне изјаве – да Србија на Западу нема ниједног правог пријатеља. У том случају можемо само да претпоставимо какви ће бити резултати тих консултација са онима које је српски премијер описао на крајње недвосмислен начин.

А током протекле девете рунде преговора између Београда и Приштине, у мноштву изнетих коментара, вероватно је «Њујорк тајмс» најотвореније од свих рекао шта се заправо очекује од Србије, написавши да би српска заједница могла добити већа овлашћења, али да би заузврат морала прећутно да призна косовску владу.

Дакле, ако се на крају маратонских преговора са приштинским властима оцртава коначно решење српско-албанских односа у коме би прећутно била призната косовска влада и њена независност, онда баш и нема великих разлога за оптимизам, већ би се пре могло рећи да би Србија у том случају, супротно ономе што је рекао саветник председника, ипак прихватила логику терориста.

Ратко Паић / Глас Русије