СЕВЕРНО КОСОВО У ЕПИЦЕНТРУ ГЕОПОЛИТИЧКИХ СТРАСТИ

Питање постизања споразума између Београда и Приштине, све више поприма глобални карактер. По подацима извора из седишта ЕУ, овај проблем је добио кључан значај у дневном реду разговора у балканским престоницама Кетрин Ештон, Високог комесара ЕУ за спољну политику и безбедност. И не ради се само о њеном (не)посећивању Београда и Приштине, већ о састанцима у оквиру целокупне балканске турнеје. “Сазнати што више о виђењу тренутне ситуације од стране балканских земаља” – тако је био формулисан задатак баронесе Ештон, важнији чак и од посете Србији и покрајини Косово.[1]

Судећи по расположивим подацима, главни напори ЕУ и Кетрин Ештон лично, у овом тренутку су усмерени на достизање, како они кажу, одлучујућих уступака од стране косовских власти. Заправо – обезбеђење њиховог пристанка на предложене принципе делегације Србије по питању формирања судова и полиције на северу Космета, а такође и обећање да тамо неће распоређивати јединице “Косовских безбедносних снага”, “током одређеног периода”. У складу са сценаријем Брисела, управо уступци у овим позицијама ће омогућити не само да власти Србије потпишу дуго очекивани документ, него и да доведу до те саме “нормализације међусобних односа” која ће омогућити САД и ЕУ да затворе целокупан косовски пројект као успешно завршен.

Међутим, овакав приступ не само да је непотпун, већ и свесно окреће главу од главног проблема. А главни проблем садашњег дијалога не огледа се у тражењу и фиксирању принципа за формирање и делатност судова и полиције на северу Космета. Тим пре проблем није у роковима, за косметске Србе потпуно неприхватљивог размештања у том рејону “Косовских безбедносних снага”, већ у разради свестраног модела узајамних односа метрополе и њене бунтовне покрајине, чију независност не признаје Центар (у нашем случају Београд). Тренутак је изузетан. Управо актуелни министар по питању функционисања “Косовских безбедносних снага” и бивши “премијер Косова” Агим Чеку, може веома брзо значајно проширити своја овлашћења. Он за сада на све начине прикрива своје амбиције, усредсредивши се на напоре за добијање што бољег имиџа потчињених му јединица. “Уверен сам да ће српска заједница значајно променити свој став према “Безбедносним снагама Косова” – уверен је Чеку.[2] Ипак, албански извори на Косову уверени су у нешто друго. Управо у то, да је баш Агим Чеку још 2006. године постао главна фигура САД на Космету. По сликовитим речима приштинске “Трибуне”, “Американци су Чекуа припремали за премијера независног Косова”[3] и само сплет околности на које Вашингтон није рачунао, довели су до тога да сав кредит оде на Хашима Тачија. И данас није неоснована претпоставка да ће у случају коначне пропасти дијалога Београда и Приштине, Запад пожурити да се ослободи Хашима Тачија, како би се вратио својој боље провереној и сигурнијој креатури.

Међутим, ова “приштинска” димензија преговарачког процеса – у којој се сваки уступак српској страни третира као напад на “суверенитет” и “територијални интегритет” Косова, пружа нове предизборне поене радикалима из “Самоопредељења”.[4] Што се тиче “српске” димензије, за њихов главни проблем у овој етапи сматра се подела унутар самог српског друштва. Ако су за владу Србије преговори са Приштином практично једино средство за промоцију српског захтева за пријем у ЕУ, то за косметске Србе такав мотив нема апсолутно никаквог смисла. Зато за њих има смисла “уградња” споразума у шири статусни контекст. Јер свако, на Бриселском папиру зафиксирано формално проширење пуномоћја српских локалних општина на Космету, истовремено значи и њихово практично покоравање централним властима у Приштини. Другим речима – “Заједница српских општина” ће функционисати у де факто независном Косову, али сад већ уз признавање те чињенице од стране Београда.

Да ли су у Србији свесни овог момента, важног за схватање целокупне ситуације? Судећи по активним покушајима премијера Ивице Дачића да организује “размену територија” између Косова и јужних српских општина Прешево, Бујановац, Медвеђа – ово схватање је делимично присутно. Ипак, судбина еуро кандидатуре упркос свему и даље доминира у односу на све остало у главама српске политичке елите. Говорећи речима тог истог премијера Дачића – “Циљ Србије је да се постигне споразум”, притом, споразум о том самом “статусу српских општина на северу Косова”.[5]

Одређено разјашњење – односно отрежњење, може наступити 22. априла. Тога дана баронеса Ештон ће морати да реферише министрима иностраних послова земаља чланица ЕУ о текућем стању и перспективама дијалога Београда и Приштине, са тачке гледишта постизања “компромиса”.[6] Од садржаја извештаја зависиће и оцена реалности перспектива европских интеграција Србије. Ако се сличне перспективе покажу негативним – то може побудити власти земље да подстакну преиспитивање свог приступа према косовском и другим проблемима – у том смислу и оних који се тичу узајамних односа са САД, ЕУ и Русијом. Сада нам остаје да се сложимо са изворима у Бриселу који констатују да је “споразум између Косова и Србије изгледа мање реалан”.[7]

Петар ИСКЕНДЕРОВ / Фонд Стратешке Културе