Да Срби и Руси знају ко су

Др Анатолиј Алексејевич Кљосов, генеаолог, проф. биологије Харвардског универзитета и доктор хемијских наука, бивши проф. Московског државног универзитета о пореклу словена, изворишту аријевске расе, о ДНК генеаологији, и тајни наших предака из Лепенског Вира и Винче

Преци словена били су Аријевци!

Може се аргументовано закључити да трећина Срба, две трећине етничких Руса и трећина у Индији, припадају истој групи, јер имају заједничке аријевске претке – каже др Анатолиј Кљосов

 Проф. др Анатолиј Кљосов биолог, хемичар, стекао је научну славу у свету генетике, историје, археологије и свих оних научних дисциплина које се баве древном прошлошћу цивилизације. Уважени оснивач Руске академије ДНК-генеалогије дао је одговоре на питања којима се свет бави од постања: ко смо, ко су наши преци?! Његове аргументоване ДНК генеаолошке тврдње нису могли да оспоре ни највећи противници. Теорија по којој  је Словенског род најстарији на Васељени, и као такав је расадник  и центар, пре свега, европске цивилизације, али и свих других, потоњих, званично је призната и од врхунских америчких и јапанских универзитета и института. Према научној анализи др Кљосова – ми Словени јесмо најстарији – директни потомци аријевског народа. На почетку разговора са чувеним научником покушали смо да разјаснимо бит ДНК генеаологије.

Ваша теорија о ДНК-генеалогији је од епохалног значаја за историју, за науку уопште. Шта је суштина ваше теорије, која је, постала чувена у светској науци? 

Епохалност је у томе што она на други начин посматра историју човечанства. Дакле, не само посматрање историје човечанства пре 100 година, нити оне од пре два миленијума, већ и на историју од пре 10 – 15 хиљада година, па ако хоћете, и оне од пре 100 хиљада година. Поглед на историју човека је ДНК човека. ДНК-генеаологија јесте јединствен поглед на основу  анализе ДНК човека, а самим тим и на историју човечанства. То је  научни поглед на историју човека (на основу ДНК човека), због тога што је човек живео пре  100 хиљада година, пре педесет хиљада, пре 10 хиљада и сада живи. И сви они из поменутих периода су такође имали ДНК и преносили су их кроз историју.  У ДНК  долази до незнатних мутација,  а мутације јесу претварање једног дела ДНК у други. На пример, хромозом човека Y, садржи десетине милиона нуклеотида, а  нуклеотиди су јединице ДНК, део хемијске структуре ДНК. И као што се пластични полиетилен састоји из молекула, тако ДНК има ланац тих нуклеотида. Оно што је интересантно, што је одавно у науци познато: и мушакарац и жена имају ДНК, и када се ствара нови живот, ново биће, заправо се преплићу ДНК ланци мајке и ДНК оца. Образује се ДНК ланац, као плетеница. И само један хромозом се не уплиће, то је мушки полни хромозом. Женски је, иначе, x хромозом. Жена y хромозом само прима, оплодњом даје крв, храну, али y хромозом остаје такав какав јесте. Yхромозом је увек исти, он је истоветан и код прадеде, деде, оца, сина, тако и пре пре 10 хиљада година, и непромењив је од појаве човека. Ипсилон Y  хромозом носи информације.

Какве информације?

Информације о нашим далеким прецима. Шта је то ДНК „информација”? То су, заправо,  информације о мутацијама. Код било ког мушкарца, постоји линија која иде, (мушки хромозом), од далеких предака, и та линија не иде само од 10-ак, или стотине поколења, него чак и 10 хиљада поколења. И само незнатне промене на Y хромозому се временом акумулирају. Ако узмемо било ког човека,  рецимо, Y  хромозом Србина Николе Николајевића,  код њега су се, можда десиле неке незнатне промене, јер на матрици од десет милиона нуклеотида, може да се деси било каква комбинација промене. Али, ако узмемо мој Y хромозом и његов Y хромозом и упоредимо их, изгледају истоветно. Шта то значи? То значи да смо ми рођаци, можда од пре 300, 500, 1000 година. Што је даљи наш заједнички предак, то је више разлика у распореду елемената нуклеотида. И када се ради компјутерска обрада, када дакле, у рачунар стављамо те податке, онда комјутер показује да је наш заједнички предак живео, рецимо, пре 1.500 или 50 хиљада година. Према томе се и одређује род. Ми Словени припадамо једном роду, а на земљи постоје различити родови. Постоји 20 радова, из 20 слика , како то зовемо у ДНК генеаологији. Африканци, рецимо, имају своју слику, Монголи другу, Угрофинци, још другачију слику, затим другу слику Кинези и Корејанци.  Ми Европљани, западни или источни смо веома слични. Американци и Индијци се разликују, такође Абориџани и Американци су различити. У целој Европи је пет родова, и у тих пет родова, можемо посматрати колико су они међу сибом блиски, или колико су далеко. Поменимо археолошко налазиште Лепенски Вир,  мислим да би требало са неког скелета да се узме ДНК. У тим древним налазиштима очуван је ДНК, он је остао у костима. Требло би да се уради генеолошка анализа, упоређујући је са Србима. Затим, упоредимо ДНК и неког Петра Петровића, да утврдимо да ли је он заиста у роду са Србима.  И потом доказати ту сличност са ДНК анализом  скелета из Лепенског Вира. ДНК одговара на питање ко смо, са ким смо рођаци, одакле су дошли наши преци. Тако се ствара генеаолошка слика света.

 Ко су били Аријевци, где су живели?

Одговор зависи од тога шта подразумевамо под Аријевцима. Неки историчари одређују да су Аријевци они који су из Европе дошли у Индију, пре 3.500 година. Други тврде да су то били људи из степе, са простора северно од Црног мора, који су, такође отишли у Индију. Трећи, као што сам ја и моје колеге научници ДНК генеаологије, тврдимо да  си и једни и други и њихови преци – Аријевци!  Испоставило се да су, управо, сви њихови преци – живели у Србији. И не само у Србији, него одавде до севера Пољске, куда су се наши прапреци кретали и прошли преко степа, дошавши у Индију. Када ми, научници, говоримо да су Аријевци живели у Србији, скептици говоре да то није могуће. Али пошто ДНК генеаологија анализира претке, она утврђује одакле су дошли ти људи.  И зато што су Аријевци, имали своје аријевске претке, прародитеље, ми видимо да је ДНК истоветна код људи у Србији,  у Индији. Аријевци – то је цео један род, велико племе, које има одређену структуру ДНК. Чим дајемо такву дефиницију Аријеваца, одмах је јасно ко су били Аријевци и где су живели. При таквом полазном ставу, закључује се да су преци словена били Аријевци. Може се аргументовано закључити да трећина Срба, две трећине етничких Руса и трећина у Индији припадају истој групи, они имају заједничке претке! Нормално, она група која живи у Индији има тамнију кожу, јер су се  хиљадама година склапали бракови са локалним становништвом. Да су, којим случајем, отишли у Африку, били би црне пути. Пре свега,  када говоримо о генеаологији мислимо на ДНК структуру. Зато се, рецимо, у Србији људи из планинских крајева разликују од оних који живе у равници, ови с планинских предела били су стабилнији, мање су се мешали, за разлику од људи из равнице. Али ДНК је једна линија. Аријевци су род који има своју историју, миграциону маршуту, односно путеве сеоба, своју културу, религију, своју динамику у развоју.  Када читамо индијске Веде, ми видимо многе заједничке елементе и за Индијце, и за Русе. То су конкретни одрази аријевске прошлости.

Шта представља хаплотип Y1 – r1a1?

Јединице мере у ДНК  генеаологији су  хаплогрупа или хаплотип. Као што ми имамо број пасоша – то је хаплотип, а слика на пасошу – је хаплогрупа. Хаплотип  је број цифара који у пасошу показује структуру ДНК. А хаплогрупа уопштено r1a1 то је породица. У једној породици структура хаплогрупе је слична. Дугачак је број распореда елемената код било којег мушкарца, а код других рођака је, можда, само један елменат различит. Остали су идентични. Када се изучава ДНК генеалогија, изучава се по хаплогрупи, а по њој се одређује хаплотип.

Имали сте прилике да посетите Винчу и Лепенски Вир. Какав значај ова налазишта имају за науку, а какав за Србе?

Значај за науку је огроман! Нема много археолошких налазишта на свету који имају такав значај. То је центар савремене цивилизације. Да би се разумео настанак, извор наше цивилизиције треба схватити археологију. Шта је археологија из мог угла? То је материјални знак или скуп материјалних знакова, а тих елемената и интерпретација основних израза имају и Винча и Лепенски Вир. Они су међу најстаријим у свету. Чињеница је да су оба налазишта у Европи, али непобитна је и њихова древност. Са позиције моје професије и када би се још пронашла ДНК, ми бисмо одмах показали и доказали неминовну везу између Лепенаца, Винчанаца и савремених Срба. Иако претпостављамо да је реч о истој ДНК структури и да је она идентична са савременим Србима, одмах можемо  да кажемо да је нетачна тврдња да су Срби овде дошлу и 5. 6. 7. веку. Много лакше ће се утврдити древност историје савремених Срба. И чињеница да Срби живе и живели су одувек на својој земљи. То би оборило новокомпоноване измишљене теорије неких других, који покушавају да оспоре аутохтоност српском народу! Због тога је овај закључак веома важан за Србе. У Лепенском Виру ме је одушевило када сам видео колико, ти заспали људи, имају леп израз лица. И тела.  И  тај  правилан облик лобање. Колико су то били лепи људи. Неки светски археолози према њиховом облику лобање, и без ДНК анализе, закључили су да у Лепенском Виру почивају словенски преци – европски типови, јер сви имају сличну конституцију, и сличан, нама Европљанима, облик лобање. Не личе ни на Кинезе, ни  на Корејанце, нити на Американце, ни Африканце! Поставља се питање, који су они род Европљана? Знамо да је 60 одсто становништва Европе дошло много касније на Стари Континент. А они у Винчи и Лепенском Виру дошли су пре више од 4. 500 година.  Дакле, у Винчи, свакако, не могу бити ни Шпанци, ни Французи, нема ту много могућности и варијанти. Огромна је вероватноћа да су Винчанци и Лепенци живели српски преци, да су Срби њихови потомци. Сматрам да САНУ треба да буде најзаинтересованији да се то утврди. Такође и српска Влада! Логично је да би свака одговорна Влада требала да буде  мотивисана за истину о историји свог народа и земље. Њихова је обавеза да се нађу средства како би се извршила истраживања која су скупа. То је технички могуће!

Уколико би САНУ одлучио да се започне са истраживањима, да ли бисте се Ви укључили (будући да смо сиромашна држава) да помогнете у расветљавању истине?

Желим да помогнем, али треба да постоји иницијатива  одређених институција, Академије. Дакле, иницијатива на максимално професионалном нивоу. Спреман сам да помогнем, са великим задовољством, будући да је веома мало научника у свету који могу с прецизношћу да одреде ДНК, а још мање оних који умеју ДНК да тумаче. Срећом, ја сам један од тих малобројних знанственика који има знање и способност. Уколико би САНУ био озбиљно заинтересован, радо бих се прикључио српској екипи научика.

Како коментаришете да драгоцена археолошка налазишта Винча. Лепенски Вир – нису под заштитом УНЕСКО.

То је велика неправда и поставља се питање зашто је то тако? Није одговор у томе да су у УНЕСКО лоши или незаинтересовани људи! Неко мора у Србији да ради на томе да УНЕСКО убеди и да се покрене заштита. Мора из Србије неко легитиман то да иницира. Чудим се како нико није дошао на ту идеју. Ја сам спреман да пружим  сву своју помоћ као члан Светске академија наука. Ми радимо заједно са УНЕСКОМ, Римским клубом, а Фредерико Мајор је са мном у једној од међународних академија. У том смислу, могу лично да напишем писмо Светској академији да се укључе и Винча и Лепенски Вир, и добију заштићени статус од  изузетно великог значаја за светску културу и баштину. Да ли ће до тога доћи, да ли ће ова налазишта бити под УНЕСКО заштитом, зависи од САНУ!

 Ви сте највећи живи стручњак за хаплогене и генеаологију!

Тако кажу. Били смо у самом зачетку тих истраживања када смо пре више од пет година правили пионирске кораке и подухвате. Почели смо у академским, научним часописима да објављујемо резултате истраживања, чланке о ДНК генеаологији. Било је неколико чланака где сам покушао да објасним развој ДНК генеаологије. Ми смо основали 2008. године Академију ДНК Генеаологије у три града: Москви, Бостону и Цикуби (велики јапански научни центар). Објављено је на хиљаде страница и на стотина наших чланака посвећених ДНК генеаологији. Ми разматрамо суштину генеаологије, и њене законитости.  Није било лако. За истину и науку увек човек мора да се бори. Каткад и да се жртвује. Када год се појави нешто ново у науци, неизоставан је отпор одређених научних кругова. Неки су негирали до те мере, да су сматрали да се уопште не треба бавити том науком. То су били људи који су радили у редакцијама научних журнала. Биолози су пружали највећи отпор. Нису желели оно што не могу да контролишу. У науци влада једно правило – није важно само открити. Важно је убедити! Због тога смо основали сопствени научни часопис. Објављујемо најбоље и најбитније резултате, студије, књиге и потом их усмеравамо свуда по знанственом свету. Недавно смо, Андреј Тјуњајев и ја, објавили студију на преко 500 страница „Порекло човека” која је изазвала велику пажњу у међународној научној јавности. У Србији треба да се појави моја књига „Историја Словена”.

Из Вашег излагања сам схватила да су Словени живели пре 10 хиљада година, да је постојала њихова култура, много пре него што су настали индоевропски језици.

Треба прво да одговоримо шта су Словени, да би се схватило ово о чему говорите. Ако посматрамо из угла лингвистике,  то су они народи који говоре словенским језицима. Сви они нису могли да говоре пре 10 хиљада година словенским језицима, јер их тада није било – тако тврде филолози. Етнографи  ће тврдити, да Словени имају своју одећу, културу, песму, игру. Пре 10 хиљада година вероватно није било овакве одеће, ни фолколра. Треће одређење појма словена јесте – да су словени одређени род који је имао своје претке. Ако их схватимо као велики род, или неколико родова можемо рећи да они имају своје дубоке, далеке корене, да су живели пре 10. миленијума и да су се развијали у свом културолошком, и језичком смислу. Кроз тих 10 хиљада година је и настало оно што данас Словени јесу. Апсолутно не прихватам теорију да су Срби (Словени) дошли на ове просторе у 5. 6. 7. веку, или да Словени постоје тек од 5. 6. века!!  Мора да се схвати да су у питању веома дуги процеси, и све су то наши преци које смо дужни да поштујемо. Они који су заговорници теорије да Словени постоје тек од 5. 6. века – не поштују своје претке. Нити себе!

Колико је битно за нас, за човечанство, па ако хоћете, и за светске прилике, знати ко смо, шта смо, где су нам били преци? Коме припадамо?

 Наравно, да је веома важно. Ево, ја знам све своје претке од  1575. године. Да сам вам дао овај интервју пре 20 година ја бих вам рекао, да свакако моји преци нису били совјетски људи.  Јер, било је уврежено мишљење да оно што је било после 1918 – да  то постоји, а оно пре 1918. у руској историји –  више није постојало! Јер није смело да постоји! Наука мора да буде способна да да одговоре на најтежа питања, да одговори на питања тајне дубине наших корена.

Какви су Ваши утисци са Међународне конференције „На изворишту културе и науке”, у Београду, на којој сте били најистакнутији излагач.

Организатори су уложили своју душу у конференцију, на челу са др Божидаром Митровићем. Веома ми се допала атмосфера у исто време професионална, радна и пријатељска. Имао сам прилике да чујем интересантне научне реферате. Посебно радове о Лепенском Виру и Винчи којих је било много. Будући да је то први пут да дођем у Србију, рећи ћу вам једну обичу реч – рођаци. Ако постоје братске, рођачке везе између неких народа – онда се то, у првом реду, мисли да Русе и Србе. Ето то сам осетио у Србији. Разумем велике тешкоће Србије, не само спољне, него и унутрашње. Беспарицу, због које су обустављени и истраживачки радови у Винчи. Осећам ту агонију Србије и велику борбу српског народа за опстанак. У мени се, док сам био у Србији, али и сада кад год помислим на вашу земљу, сукобљавају два различита осећања – прелепи утисци о Србији и српском народу и огорченост због тешкоћа кроз које пролази ваша земља више од 15 година. И  разочарење са САНУ – елитном српском националном институцијом. Волео бих да САНУ поштује истинске принципе науке. Наука се увек мења, мозак мора да се држи отвореним, то што је данас – није апсолутна истина. Ми се ка истини само приближавамо. Ни један научник, академик на свету није чувар истине, нити може да контролише истину. За мене је било велико разочарење, када су се о Конференцију оглушили формални представници науке, ту у првом реду мислим, на САНУ! Свугде у свету, чак и ако нисте сагласни са одређеним научним ставовима, и ако сте озбиљан научник, и представљате знанствену националну елиту, ви сте у обавези да присуствујете научним скуповима! Па нека се, уосталом, јаве за дискусију на Конференцији. То ми личи на тужне слике из прошлости, када се неко а приори проглашава „непријатељем народа”. Сви добро знамо до чега нас је то довело. Једноумље никада не сме да се понови.

                                                                            Разговарала Биљана Живковић

                                                                           Превоод др Божидар Митровић 

                              Биографија

 Проф. др Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа, професор је биологије Харвардског универзитета. У СССР је као доктор хемијских наука,  дуго година био је професор Московског гдржавног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984)… Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, у Масачусетсу.