Милан Ружић: Као да они и не постоје…

Замислите нацију која слави злочинце! Ако можете, сада замислите како је та нација мезимче оних који кажу како се цело своје постојање боре против злочинаца. Можете ли замислити државу у којој су усташки и нацистички поздрави нешто сасвим нормално, чак и пожељно.

Замислите човека који клечи над јамом са својом породицом и плаче, а не зна да ли више плаче за децом или за собом. Руке су му жицом везане на леђима, јер је онај који их је везао и њему и његовој деци, очигледно велики јунак и у њима види огромну претњу. Изнад тог човека стоји један у црној униформи који тај плач и плач деце прекида великим маљем. Поред њега стоји још један човек чији мождани склоп себи дозвољава да исте те мученике мртве избоде камом и гурне их у јаму. Сад замислите хиљаде таквих џелата који више од свега на свету воле свој посао. Замислите њих двеста који се у логорима направљеним за децу такмиче ко ће више да закоље.

Оно што бих вас сада замолио да замислите јесте да исти тај народ из земље протерује други народ који је до јуче називао братским. Знам да је тешко, али замислите да на улицама видите колоне старијих људи, деце, мушкараца и жена како на тракторима, ретко ко колима, а има их и само на ногама, вуку по једну ствар из свог дома, а најчешће икону крсне славе, и док возе или ходају, у наручју држе своју децу коју морају да теше говорећи им како се ништа не дешава и како ће већ сутра или следеће недеље да се врате у своју кућу, а кућа запаљена, испред ње неко од укућана силован и убијен, а на зиду којем мацола и пламен нису могли ништа, размазана локва крви и истом исписани врхунци усмене књижевности и културе протеривачког народа који се редом нижу попут наслова најјезивијих песама – „Убиј, закољи да Србин не постоји.“, „Србе на врбе!“, „За дом спремни!“, „Метак у лубању, то је најбоље Србину.“, „Ој хрватска мати, Србе ћемо клати!“, „Истријебит ћемо вас.“, „Србска дјеца дошла хватат зеца. Спаси живот зецу, убиј српску дјецу.“, Стоји Србин испод крста, једе г…. са три прста.“, „У прољеће кад порасте врба, радит ћемо паприкаш од Срба.“, „Селите се србска стоко“, „Ј…. ћемо србску дјецу“.

Замислите децу која плачу, моле да се врате кући, траже своје играчке, траже своје мајке и очеве. Замислите децу која крваре и њихове мајке са рупом у стомаку које их теше, а не зна се ко ће пре умрети.

Сад замислите да су припадници тог протеривачког народа, уз помоћ оног који увек говори како се бори за слободу у целом свету, а где год су дошли, једина слобода коју су могли да гарантују је смрт, гледали све ово смејући се и славећи. Да ли ико на свету може да поверује да су те колоне духовно убијених, обесхрабрених, па и физички рањених и из своје куће протераних људи бомбардоване и наново нападане? Није било довољно једном извршити терор над њима, већ је морала бити демонстрирана сила још једном за срећан пут. Замислите дечје очи које су морале да гледају разбацане делове тела по путу и крваве трупове својих мајки, очева, комшија и другара из школских клупа. Та деца од тог тренутка нису имала детињство. Морала су одрасти, што од ужаса, то због тога што нико други из породице није преживео. Морала су та деца постати главе кућа и породица којих нема.

Можете ли замислити како се овај егзодус и прекрвави пир данас слави?! Може ли ико да схвати да та нација ово карактерише као херојски подвиг? Шта има у убијању и протеривању једног народа, без поштеде деце, херојско? Колики херој може да буде онај који убија децу? Колики су хероји они који везане људе пљују, вређају, муче и бацају у јаме?

Каква је та унија у коју ми хитамо која нацију ових „хероја“ назива „драгоценом чланицом своје организације“? О каквим људима је реч ако су концерти оних који певају о оваквим злочинима крцати публиком?

Замислите на шта је све била спремна и за шта способна једна таква држава коју сам вам описао! Сада престаните да замишљате и покушајте да схватите да она постоји! У питању је иста она држава за коју је део српског народа здушно навијао ове године истичући тако чињеницу да није оптерећен прошлошћу, а само доказујући да нико њихов није страдао нити они имају појма о било чему!

Сад вас још молим да замислите онај народ који је из Хрватске прогнан! Замислите Србе! Замислите како смо ми данас спремни на помирење! Замислите како смо спремни да праштамо! Замислите, ако можете, да су нама данас уста пуна хвале за онај народ који нас је тако мучио! Замислите безобразлук оних који нас убеђују како није баш све тако, а гледали смо својим очима, као што су гледали и они који су убијани пре него што су им очи извађене.

Не тражим освету! Не тражим извињење, јер знам да га никада не бисмо добили! Не тражим да престану да славе „Олују“, јер онда они не би били они! Не тражим детаље због којих бих их поново оптуживао за нешто! Не тражим сукобе! Тражим да престанемо да мислимо о том народу и гледамо шта они раде. Тражим да их потпуно игноришемо сада када већ нисмо могли раније, јер нам то њихово „дело“ и историја нису дозволили!

Тражим да сви они који су били на тракторима, а живи су и данас не буду цео живот сматрани избеглицама у свом народу! Тражим да буду прихваћени од нас, јер су наши! Тражим да та деца из колоне остану деца српског народа кад већ нису имали срећу да буду деца својих живих родитеља! И ко год би ми од њих ишта тражио, а да могу да им учиним, учинио бих без икаквог размишљања. Они су отрпели такву судбину да бисмо се ми освестили! Нека нас буде срамота од њих што се разбацујемо помирљивим тоновима и порукама љубави према народу који нас одувек мрзи! Саберите се, Срби из колоне, и изађите опет на улице у колону да вас домаћи прогонитељи историје и сећања виде и схвате колико вас је било, тачније колико вас је остало!

Хрвати су покушали да се побрину да ми не постојимо, а ми не можемо ни оволико – да се понашамо као да они не постоје!

Кажу да ће ових дана време у Хрватској бити променљиво, местимично са јаким падавинама и олујом. Не брините, драги Хрвати. Лажу вас метеоролози. Неће бити Олује, јер нема тамо више Срба.

Извор:
МАГАЦИН