Породица Тркуља: Суд донео Решење али своје дете још нису видели нити чули сада већ више од 150 дана

Породица Тркуља: Поступајући судија по налогу Вишег Суда коначно донео решење али родитељи још увек нису видели своју ћеркицу

Агонија са којом се суочава породица Тркуља којима је Центар за социјални рад пре 10 месеци одузео малолетну ћерку (тада 6 година старости) и даље траје.

Иако је поступак лишења родитељског права правоснажно окончан у корист ове породице, Центар за социјални рад и даље упорно одбија да врати малолетно дете биолошким родитељима.

„Центар за социјални рад забрањује родитељима да успоставе контакт са својим малолетним дететом“, наводи правни заступник у свом Захтеву за хитно спровођење инспекцијског надзора над радом Градског центра за социјални рад – Град Београд – Одељење Звездара.

Даље се у истом допису каже: „Руководилац Одељења Звездара ОДБИЈА да изузме чланове стручног тима из нама непознатих разлога“.

У више наврата је тражено изузеће због грубе повреде права. Свима је јасно, па и лаицима, да не може неко да вам одузме дете, затим да вас тужи са намером да вас трајно лиши родитељског права (практично након тога остајете без свог детета), у конкретном случају чак да тражи потпуно лишавање родитељског права и то од оба биолошка родитеља. При свему томе никакав рад са родитељима није ни спроведен од стране Центра за социјални рад, па је потпуно нејасно на основу чега су они подузимали све ове радње.

Са друге стране родитељи су од стране сталног и реномираног судског вештака проглашени потпуно способнима за вршење родитељског права.

Коначно, сада је ту и Решење Првог Основног Суда у Београду где је стављена тачка на ово питање.

Зашто?

Недвосмислено је утврђено, од стране сталног судског вештака (на читавих 15 страна врло детаљним прегледом и вештачењем), да су родитељи, потпуно способни за вршење родитељског права. Зашто се онда малолетна М.Т. која сада има већ 7 година и која треба да крене у школу не враћа родитељима? Не постоји ниједан разлог да дете не буде са својим родитељима након што је одвојена пре 10 месеци. Још је несхватљивије – прекид сваке комуникације између родитеља и њиховог малолетног детета.

Зашто се родитељима и даље девојчица не враћа ни након протека времена од 10 месеци и ЗАШТО им се не допушта да је виде па чак ни да је чују – читавих 5 месеци?

Више од 150 дана родитељи нису ни чули ни видели своје дете… немају никакве информације о њој нити шта се са њом дешава Не знају какво је њено здравствено стање…

Један од сусрета родитеља са службеницом која им је одузела дете (непосредно након што им је дете одузето), по сведочењу родитеља, у просторијама Центра за социјални рад протекао је речима: „А сада ћете ви мало да пијете лекиће“ притом обрачајући се и очајној мајци и оцу. То је по њиховом казивању изјавила психолог Центра за социјални рад, уједно и водитељ овог случаја, након чега им је уручен списак услуга које су подразумевале Институт за ментално здравље у улици Палмотићева у Београду. Услуге не желите али морате да прихватите. И платите… наравно доживотном траумом, и то ако сте од оних срећније руке.

Лоши родитељи и добри хранитељи

Суштина би могла да се сведе у једну реченицу: „Ти ниси добар отац, ти ниси добра мајка.“ Као такви, изволите, у понуди на менију имате моју приватну невладино владину организацију комерцијалног типа како бих могла да извлачим новац из буџета пореских обвезника и ојађених грађана да би ти постао бољи отац а ти боља мајка. За то време ваше дете не може бити са вама јер је то у најбољем интересу детета. Ваше дете биће код неког другог ко ће за то добијати цца 40.000 РСД месечно (по детету), наравно поново из буџета а ви ћете га добити назад никад, а можда ни тад, јер док траје “обука” како да постанете “бољи” отац ви сте већ етикетирани као злостављач и тај жиг вам остаје до краја живота. Мајка би по овом Орwелл-овском сценарију требало да заврши под “лекићима” у неуропсихијатријској болници такође жигосана до краја живота. За то време се већ увелико спрема тужба за потпуно лишавања родитељског права. Наравно, у оваквом сценарију, то је неизбежна последица. Губљењем родитељског права – губите право на своје дете. Круг се затвара.

Ко је колико добар?

Оне пак које нису мајке, нити чини се имају осећај за материнство, а нарочито и посебно из кругова врло јаког и офанзивног феминистичког лобија и естаблишмента који је предобро материјално и монетарно поткован (АЖЦ за 3 године протрчало више од 2 милиона – погледати детаљан финансијски извештај), врло добро знају шта значи бити добра мајка и добар отац и зато имају на располагању импозантно широку лепезу спонзора послагану од А до Ш (погледати за више листу спонзора као и ко је све спонзор, врло импресивна листа која вас неће оставити равнодушним али ће вас подстаћи на размишљање). Али такође уједно вам се нуди и небројени низ невладиних и осталих организација “за помоћ” које вам одмах стоје на располагању. Битно је да се новац вуче из буџета у што већем обиму а за то су потребне жртве, зар не?

Подсетимо се да је Сорош “помажући другима” досегао богатство од 21 милијарду долара. Дакле, могло би се рећи да је донирање један од најисплативијих видова зараде и најпрофитабилнија инвестиција. Инвестиција која се дугорочно и јако исплати.

Методологија: Утерати људе у проблем и затим им бацити појас за спасавање. Цена? Права ситница

Наравно да све то плаћају грађани и порески обвезници преко њихових леђа. Савршено осмишљен начин легалне пљачке грађана извлачењем новца из буџета. Ништа није бесплатно а помоћ зна да буде најскупља.

Добри су дакле сви они који остварују добит. Што већа добит то су више добри (сленг). Довољно је само да завирите у њихове финансијске извештаје, погледате која средства им стоје на располагању и одакле била она укључена у тзв легалне токове или не.

Можда су добри и они који знају шта је добро а шта није за вас и ваше дете. Ви сте заправо само мислили да знате шта је добро а шта не, али ето видите, били сте потпуно у заблуди. Уместо што сте ишли у цркву можда је било боље да сте на Сингидунум факултету завршили курс за социјалне раднике и Бог да вас види. И плус сте добри.

Појединим психолозима и свима онима који би бар декларативно требало да се боре за децу, породицу, родитеље, социјално угрожене слојеве становништва, генерално људе а то не чине и сам би се др Менгеле дубоко поклонио. А зашто? Читаћете у наставцима па и гледати на ББЦ Wорлд Неwс, 07. августа ове године.

Први корак – Услуга у Институту за ментално здравље у Палмотићевој улици – уместо фаст фоод фаст лоод (фаст луд)

Родитељи су послати од стране Центра за социјални рад у ову установу како би им се доделила дијагноза. Није толико битно ни која. ни зашто. То је мање важно у односу на циљ који се жели постићи.

Срећом, психијатар који је вршио опсервацију више од 2 сата рекао је социјалној радници: „Немојте ме терати на то. Ја то нећу да радим.“ Тада је и пукла прва карика у ланцу. Прва, у непрегледном низу окова врло добро уходане шеме где су Центри за социјални рад само извођачи радова у духу горе поменуте мантре „у најбољем интересу детета“. Детета? …

Ако су родитељи исплакали океан суза… дете је исплакало сва светска мора и све светске океане…

Наравно уз „лекиће“ све је лакше. Све је лакше изводљиво…

Ко заправо треба да ради прегледе и тестове и на шта све

Да ли је ико икада радио тестове и прегледе службеницима у Центрима за социјални рад? Да ли је ико проверавао има ли опојних средстава и психоактвних супстанци у прихватилиштима за децу и одрасле? Користе ли они шта? Или им само од руке иде добро познавање Норвешког са или без лекића. Да добро пливају у домаћим али и интернационалним водама постаје све јасније, као и то да предају балет у слободно време и то баш дечици која можда сутра заврше у неком новом чланку попут овог.

Позови одмах – СОС телефони за децу

Да ли сте чули и за СОС телефон за децу којима се нуди јединствена прилика која се не пропушта да пријаве своје родитеље како би на тај начин била лакше одузета од њих? Позив бесплатан. Или се бар на први поглед чини да то јесте… наплата долази касније а цена је превисока.

Све горе поменуто држе баш службеници Центра за социјални рад. Наравно има тога још, може да иде у наставцима. Случајност? Мале плате? Допунски рад?

Раде они још много тога поред државне службе која им омогућује да руководе моћи без препрека.

Али и без санкција када излазе ван делокруга посла којим би бар декларативно требало да се баве.

Који је смисао државе ако постоје паралелне структуре које су јаче и од државе и од институција? Чему онда институције служе? „У најбољем интересу детета“ своди се на „у најбољем интересу“, па затим „у интересу“, у крајњој линији само – интересу. Интерес као кеywорд илити кључна реч.

Усрећени и унесрећени. Док неком не смркне другом не сване? Улога и место Центара за социјални рад

Центри за социјални рад ваљда постоје да би помагали унесрећенима, онима којима је привремена или трајна помоћ НЕОПХОДНА! Или не? Незапосленом лицу дати петоро деце која су претходно одузета од биолошких родитеља месечно износи више од 200.000 РСД. Није ли то бизнис? Врло уносан бизнис? Који је мотив да се не помогне породицама са децом у истом или сличном износу? Породице у складу са новим трендовима нису више основне ћелије друштва? Социјално одговорна држава и социјално одговорно друштво се тако не поставља али и ратификоване Међународне конвенције не говоре баш тако…

За живот достојан људском бићу

Са друге стране не постоји СОС телефон за родитеље да пријаве до грла корумпиране јавне службенике, криминалне структуре скривене пречесто далеко од очију најшире јавности, несавесне извођаче и подизвођаче радова па чак ни оне из Центара за социјални рад који ето својски раде „у најбољем интересу детета…“ и то врло ревносно. Толико ревносно да је стварно дошао ред да се испита шта то све они раде и како. Или бар шта све раде поједини њихови запослени…

Када би Центри за социјални рад заиста радили послове из своје примарне надлежности никада се не би десило да цела породица умре од глади, не би било драстичног пораста самоубиства из очаја због СТРАХОВИТЕ беде, раслојавања, неимаштине, нико не би живео годинама без електричне енергије и ЕЛЕМЕНТАРНИХ УСЛОВА ЗА ЖИВОТ!

Четврта грана власти

Када се вратимо на случај породице Тркуља отварају се многа питања. Уједно се може направити савршена социолошка анализа комплетног стања у друштву али и инститиуцијама система.

Како је уопште могуће да се они који су одузели ову малу девојчицу појављују као:

привремени старатељи (док се дете не да неком другом стараоцу, „хранитељу“, па трећем, четвртом… даље док се не изгуби сваки траг) уместо биолошких родитеља,
водитељи случаја
истовремено и као странке у поступку у својству тужиоца у покушају да се родитељима трајно одузму сва родитељска права (од оба биолошка родитеља) *додатак овај су поступак изгубили, поступак је правоснажно окончан, протекли су сви рокови за жалбу,
као тужени (за повраћај одузетог детета)
као они који (по ком то законском основу!?) држе дете на непознатој локацији месецима већ при том ОНЕМОГУЧАВАЈУЋИ БИЛО КАКАВ КОНТАКТ СА ДЕТЕТОМ У ПЕРИОДУ САДА ВЕЋ ДУЖЕМ ОД 150 ДАНА! ЧИТАВИХ 5 МЕСЕЦИ!
У каквом је здравственом и психолошком стању дете ни родитељи а ни правни заступник не знају и нису упознати. А дају све од себе да добију било какву информацију од овог и других органа. Зид ћутања. Као што нису упознати шта се све дешава са дететом свих ових 10 месеци. Где се сада налази дете, где је дете измештено и ЗАШТО? Коме је дете прослеђено, по ком основу и ЗАШТО? – само су нека од питања на која одговора нема.

И не само то да нема одговора већ се и не прослеђују подаци о овом случају вишим инстанцама а на шта се небројено пута ургенцијама, дописима, разним представкама реаговало.

Инспекцији Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања се и даље не достављају списи предмета од стране Центра за социјални рад нити се поступа по налогу надлежног органа. Параструктуре? Државе у држави?

Иако су обавештене готово све Институције система, јавност упозната са детаљима овог случаја, Суд је на крају и поред маратонског одуговлачења процеса коначно донео Правоснажно Решење а по коме је Тужба за потпуно лишавања родитељског права повучена с обзиром да „Орган (читај: Центар за социјални рад) није поступио по налогу суда и изјаснио се на наводе тужених, а такође није ни дошао на рочиште за које је благовремено обавештен“.

Овоме је претходио Приговор Вишем суду где је Председник Вишег суда утврдио да је повређено право Наташе и Ивана Тркуље на суђење у разумном року и наложио поступајућем судији Првог Основног Суда у Београду да спроведе поступак без одлагања и да о томе извести Председника Вишег суда у року од 30 дана.

Поновимо

Дете је одузето од њених биолошких родитеља сада већ више од 10 месеци, 03.10.2017 године у раним јутарњим сатима, око 08.00 часова изјутра, на препад, изненадним и ненајављеним упадом у њихов стан, од стране 3 службенице Центра за социјални рад Београд, Одељење Звездара уз асистенцију 2 полицијска службеника Полицијске станице Звездара. У тренутку одузимања детета, (женско, старости 6 година, М.Т.) службена лица нису показала своје активне легитимације нити било какве писане акте који би објаснили ове чинове: упад у стан, легитимисање родитеља како би у исто време насилно и великом брзином и буквално отели малу М.Т. из њене спаваће собе, извели је напоље, убацили у ауто и одвели је у тада непознатом правцу. “Наравно” да је најбољи интерес детета овакав след догађаја… и нарочито овакав начин. Начин који је препознатљив Скандинавским земљама због чега ће се врло брзо и урушити цео систем. Ниједан систем заснован на бруталности и огољеној неконтролисаној сили не може вечно да траје.

Колико износи рок за привремено измештање а да не буде трајан?

Накнадно, избезумљени родитељи су усмено позвани од стране психолога центра Смиље Игић која је између осталог и руководилац овог случаја и која није изузета из истог као што то нису ни њене колегинице, иако постоје оправдани, законски, правни разлози за то. Тада су добили „Закључак о привременом измештању детета“ из примарне породице уз списак услуга Центра. Услуга које нико није тражио.

Дете је пребачено у Установу неадекватног типа где је по сведочењима добила ране по кожи, вашке а након тога и видно проширене зенице као и укочен поглед, са видно слабом реакцијом на присуство њених родитеља као и поклоне које су јој донели (што до тада није био случај).

Дете је одузето без икакве судске одлуке и без претходне најаве.

Уследило је виђање детета али веома ретко и без писмене најаве од стране Органа. Сва комуникација се одвијала усмено и путем мобилних телефона. Родитељи су своје дете видели тек свега неколико пута за првих пет месеци и то уз велике мере обезбеђења. Увек је била присутна полиција иако родитељи нису насилни, напротив. Увек уз изричиту наредбу психолога центра, горе наведене Смиље Игић, да дођу без адвоката и да не смеју присуствовати правни заступници нити друга лица већ само родитељи. Првом приликом када је и поред противљења са родитељима дошао и њихов опуномоћени правни заступник горе наведена је моментално поднела кривичну пријаву против адвоката. Наведена је својим поступцима и понашањем и буквално утерала страх у кости родитељима. Ипак је она обучени психолог. И то не било који… и не било какав.

Након што су родитељи своје дете видели у најгорем могућем стању, видно умањене телесне тежине, укоченог погледа и раширених зеница (што је јасно указивало на присуство психоактивних супстанци код детета – све то ваљда „у најбољем интересу детета“ или кога већ… и све то мимо икаквих сазнања или обавештења родитељима од стране овог Органа), тада је дете хитно измештено у наводно неку „хранитељску породицу“. Од тада се детету губи сваки траг. Родитељима је омогућено да је још једном чују путем мобилног телефона, прецизније искључиво преко мобилног телефона психолога Градског центра за социјални рад Београд, Одељење Звездара, Смиље Игић. Чудно је и то да је наведена број те „хранитељске породице“ знала напамет укуцавајући број “хранитеља” великом брзином (а успоставила је везу заправо тек из другог пута; због непријатне ситуације у којој се нашла родитељима је рекла да изађу и сачекају неких 15 минута; на крају је успела да добије хранитеље и успостави контакт), а да је разговор прекинула напрасно док је будно одмеравала сваку изговорену реч мајке и оца током разговора са својим дететом, дакле са њиховом тада већ седмогодишњом ћерком.

Следећи пут уприличен је сусрет у просторијама овог Одељења на Звездари и тада су запрепашћени родитељи видели своју ћерку у потпуно новом „издању“, ошишану на тзв јеж, панкерску фризуру и упутили речи: „Шта сте то учинили са нашим лепим дететом!?“. Ово питање је било „окидач“ (тригер) којим је образложено да родитељи „не сарађују“ а што је довело до прекида даљег виђања детета и онемогућавања чак и да чују своју ћеркицу. Заправо тригер тј окидач за забрану је могла бити било која изговорена реч, поступак, поглед… па чак и чутање…

Замислите ситуацију да након неописиво дуго, предуго времена, бројних непроспаваних ноћи чујете своје дете а не смете ништа да јој кажете и упутите било коју реч? Замислите ситуацију да док разговарате са својим дететом размишљате да ли ће дете изговорити речи „мама“ или „тата“ и да ли ће тада разговор бити моментално прекинут?

Одговорни запослени у овом центру (а има их око 40) несумњиво ће доћи под удар Закона јер право је и настало од правде као од своје мајке.

Типизирана садржина Закључка о ХИТНОМ измештању детета због животне угрожености (!?), поступак за одузимање родитељског права, покушаји да се родитељи учине: отац насилником, мајка неурачунљивом, је већ толико пута виђен образац, али је дефинитивно ван сваке памети да запослени у Центру за социјални буду четврта грана власти која грубо гази и покорава све три до сада познате и постојеће: извршну, законодавну и судску.

Руководилац Центра за социјални рад града Београда – Одељење Звездара В.д. директора Зорица Павловић је својим актом овај Захтев одбацила… “у најбољем интересу детета” наравно… Да ли Закони постоје да би их службена лица кршила?

Комуникација са родитељима се од стране службеница Центра за социјални рад сво време обављала усмено, без трагова (или бар покушаја да се исти сакрију), без сведока (или бар покушаја да сведока не буде). Спорни, на брзину састављен акт обилује нејасноћама, очитим грубим повредама како материјалног тако и формалног, процесног, права али и права детета по међународним конвенцијама.

На десетине дописа, приговора, молби, жалби, представки, месецима су готове све институције потпуно игнорисале, остајале глуве на њих и вапај родитеља а поднесци који су ишли преко овог Центра за социјални рад нису ни достављани надлежним органима. Чак су се оглушили и о Захтев Инспекције Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања да доставе списе предмета како би се извршио Инспекцијски надзор.

Да ли је Драган Вулевић, начелник одељења у Сектору за бригу о деци и породици у Министарству за социјалну политику упознат или не

Спорни Закључак како се наводи „о привременом измештању“ малолетне девојчице потврдио је и Драган Вулевић својим Решењем, дакле начелник сектора за управно правне послове, сектора за бригу о деци и породици Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, који се сада већ деценијама бави овим послом и који је уједно Алфа и Омега везано за проблематику одузимања деце и њихову даљу судбину. Дакле за судбину одузете деце од стране службе на чијем је он челу и судбину пречесто очајних и беспомоћних родитеља…

Када је једном приликом упитан како се то деца из Србије налазе у понуди за усвајање на сајтовима трећих земаља појединих тзв агенција за тзв „међународно посредовање при усвајању деце“ (које ничу као печурке после кише) а по цени нешто нижој од 41.000 америчких долара (по детету), одговорио је да не зна и да ће проверити.

Од тада је прошло подоста времена, одговор није уследио, непознато је да ли је уопште проверио или је то већ и знао. Једноставно је немогуће бити први човек за дату област а не знати тако нешто, јер је “услуга” за усвајање деце из Србије јавно објављена уз приложени ценовник и трошковник услуга.

Непознато је и да ли је упознат са слањем дате (података) трећим земљама и трећим лицима управо од стране запослених из Сектора на чијем је он челу. Као врсни професионалац и радо виђен гост у мас и корпоративним медијима, нарочито оних под врло чврстим окриљем државе, многим невладино владиним па и комерцијалним организацијама свакако да је упућен и да зна. Не би било могуће да не зна.

До сада се овим поводом није огласио јавности нити понудио икакво објашњење а требао би, јер се на једном од списова управо налази и психолог Одељења Звездара – Центра за социјални рад Београд, која и води цео овај поступак одузимања малолетне М.Т.

За њега постоје још многа питања која захтевају јасне одговоре јер се пре свега ради о питањима за која је јавност врло заинтересована, која су чак и узбуркала јавност, довела су чак до низа протеста грађана иако се масмедији својски труде да све то заташкају; ради се о интересу јавности и ради се о томе шта је заиста у најбољем интересу детета, деце, њихових родитеља, друштва у целини.

Ради се и о врло чудним везама са комерцијалним организацијама али и онима која само на први поглед то нису… Ради се и о потписаним уговорима, усменим договорима, ради се и о свим радњама и поступцима која се тичу деце, њихових родитеља а за шта је заинтересована целокупна домаћа али и страна јавност.

Покушаји да се оба родитеља лише родитељског права нису успели. Дете још није враћено њиховим родитељима.

Готово да не постоји институција којој се родитељи и правни заступници нису обратили али су наишли на невероватан ЗИД ЋУТАЊА. Тај ЗИД ЋУТАЊА и даље траје…

Поновимо још једном:

Одредбом садржаном у члану 65 став 2 Устава РС прописано је да се поједина или сва права могу родитељима одузети или ограничити само и искључиво Одлуком Суда.

Центри за социјални рад дали су себи за право да доносе одлуке које су искључиво у ингеренцији Суда.

Извор:
ГЛОБАЛМЕДИАПЛАНЕТ