Западне силе немају право да посредују у преговорима о КиМ

Овдашњи пси чувари “западних вредности” утврдили су основну лекцију својих господара – оно што важи за господаре не важи и за друге. Другим речима, западне вредности су сјајне, непогрешиве и непревазиђене – осим када не користе промовисању актуелних западних интереса. Тада је, наравно, неукусно критиковати их или их се одрицати, јер ће сутра опет бити неопходно, кад се ствари “испеглају”, на њих се поново позивати. Зато их је боље, када су у судару са голим интересом, једноставно прећутати. Можда је оваква приступ најбоље артикулисао Роберт Купер, британски дипломата и један у низу ЕУро-посредника (са Американцима увек у сенци) у преговорима о Косову и Метохији. У сада већ чувеном ауторском чланку за лондонски Обзервер од 7. априла 2002, Купер је јавно обзнанио идеолошку потку западне принципијелности, у њеној ЕУропској варијанти: “Изазов постмодерног света лежи у привикавању на идеју двоструких стандарда. Међу собом, ми делујемо на основу закона и отворене кооперативне безбедности. Али када имамо посла са старомодним типовима држава изван постмодерног европског континента, морамо да поново посегнемо за грубљим методама ранијег доба – сила, превентивни напади, обмане, шта год је неопходно да би се носили са онима који још увек живе у свету деветнаестог века, у којем је свака држава за себе. Међу собом ми се држимо закона, али када делујемо у џунгли, онда морамо и да користимо законе џунгле”.[1]

Старе британске империјалисте можемо и да разумемо, али не и овдашње поклонике, односно плаћенике, који овакво понашање не само да не означавају правим именом – лицемерје – већ и саучествују у његовој примени, све са пратећом ароганцијом која је увек била својствена лакејима. Зато је “њихова” ЕУропска Србија рушевина, у сваком погледу – моралном, материјалном и друштвеном. Или, како би Купер то рекао – џунгла.

Вероватно најбољи пример примене “куперизма” на овим просторима су тзв. преговори који се о Косову и Метохији воде под капом ЕУ још од јесени 2010. године, када су, “дипломатском вештином” Бориса Тадића, Вука Јеремића и пријатеља, посредством Генералне скупштине УН, предати у руке Брисела (са Американцима увек у сенци). Још тада је морало бити јасно да ЕУ (са Американцима увек у сенци) никако не може да буде посредник у доброј вери. Коме није било јасно тада, засигурно је јасно, ако је иоле поштен, данас. А још више – ако се само буде водио “стандардима” које је сама ЕУ (са Американцима увек у сенци) поставила када је реч о преговорима везаним за сукоб који је везан за покушај сецесије. Реч је о сукобу у Грузији из 2008. године и политичкој међународноправној оцени тог сукоба и могућностима његовог мирног решавања, садржаној у Извештају међународне мисије за утврђивање чињеница о сукобу у Грузији, нарученим од Савета министара ЕУ 2. децембра 2008. а објављеним 30. септембра 2009.[2]

Већ у свом саопштењу за јавност поводом представљања Извештаја, Министарски савет ЕУ обзнанио је следећи принцип: “ЕУ такође подсећа да мирно и трајно решење за сукобе у Грузији мора да буде засновано на пуном поштовању независности, суверенитета и територијалне целовитости, онако како их признаје међународно право, укључујући и Хелсиншки завршни акт Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), заједно са резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација”.[3] Ако некоме ово звучи познато, није случајно. То је управо аргумент који изазива највише подсмеха и презира од стране бранилаца “западних вредности” у Србији кад год се помене у вези Косова и Метохије – отприлике колико и помињање Устава Србије. И то је, погађате, аргумент који никада неће употребити ни један ЕУ “посредник” (са Американцима увек у сенци) у контексту “преговора” везаних за Косово и Метохију. О разним ЕУ-изасланицима, представницима ЕУ-канцеларија и разних “европских покрета” у Србији да и не говоримо.

Вероватно би и Куперу било тешко да оправда ставове ЕУ и њену “посредничку улогу” у (коначном) решавању питања Косова и Метохије (са Американцима увек у сенци). Јер, ево шта каже сама Мисија коју је ангажовао Савет министара ЕУ: “Међународно право не признаје право на једнострано стварање нове државе на основу начела самоопредељења изван колонијалног контекста и апартхејда. Ванредно прихватање сецесије уследуслова као што јегеноцид досад није наишло на опште прихватање…. Ово се такође односи и на процес распада државе, онако како се може говорити о Грузији након распада Совјетског Савеза. Према најширеприхваћеном начелу uti possidetis(тј. оно што чињенично поседујеш, треба да остане у твом поседу и убудуће), само бивше конститутивне републике попут Грузије, али не и територијалне под-јединице попут Јужне Осетије и Абхазије,добијају независност у случају распада већег ентитета као што јеСовјетскиСавез. Стога, Јужна Осетија није имала право на отцепљењеод Грузије, а исто важи и за Абхазију, већином због истих разлога. Признање отцепљених ентитета попут Абхазије и Јужне Осетије од стране треће земље је стога противно међународном праву, у смислу незаконитог мешања у суверенитет и територијални интегритет земље о којој се ради, тј. Грузије. То је противно начелу Завршног акта из Хелсинкија, у коме се каже: ‘државе-учеснице ће међусобно поштовати своју суверену једнакост и индивидуалност, као и сва права која произилазе из права која су обухваћена њиховим суверенитетом, што се посебно односи на право сваке државе на јуридицијалну једнакост, територијални интегритет и слободу и политичку независност’”.

Као што знамо, када уопште говоре о потреби “поштовања суверенитета” када је реч о косовском проблему, водеће државе ЕУ (са Американцима увек у сенци) то искључиво помињу у контексту “косовског суверенитета”. А јасно је да је тај феномен искључиво плод кршења управо принципа на које се ЕУ (са Американцима увек у сенци), када је реч о Грузији – чији јој пуни територијални интегритет, за разлику од српског, очигледно одговара – у моралистичком, односно “куперовском” тону позива.

Притом не треба заборавити да је, када је реч о Србији, ЕУ (са Американцима увек у сенци) хладно прешла – и прелази – не само преко начела Хелсиншког завршног акта и резолуција Савета безбедности УН, већ и преко сопственог правног преседана установљеног још на почетку сукоба у бившој СФРЈ. Реч је о закључцима Бадинтерове комисије, који је требало да легализују првобитни грех ЕУ (тадашње ЕЗ), који је још тад из темеља пољуљао послератни међународни поредак. Ево шта, о поштовању тзв. унутрашњих, тј. републичких граница (које су, у складу са куперовском логиком, проглашене “важнијим” од спољних) кажу закључци Бадинтерове комисије: “Мишљење бр. 3: Прво: међународне границе се морају поштовати; Друго: интерне границе се не могу мењати осим по договору; Треће: ускладу са начелима (1) поштовања територијалног статус-квоа и (2) начела utipossidetis, бивше унутрашње границе постају спољне границе, заштићене међународним правом, осим према другачијем договору; такође, чл. 5 Устава СФРЈ предвиђа да се границе република не могу мењати без њиховог пристанка; Четврто: према међународном праву, постојеће границе се не могу легално мењати кроз употребу силе”.[4] А ево шта кажу релевантни делови наведеног члана Устава СФРЈ (оног који је домаћој класи постмодерних Фема најдражи – из 1974): “2) Територија републике не може се мењати без пристанка републике, а територија аутономне покрајине — ни без пристанка аутономне покрајине; 4) Граница између република може се мењати само на основу њиховог споразума, а ако се ради о граници аутономне покрајине — и на основу њене сагласности”.[5]

Наравно, очигледно је да су, када је реч о случају Србије и Косова и Метохије, прекршени сви горе-наведени принципи ЕУ везани и за спољне и за унутрашње границе. У том смислу, може се рећи да Купер ипак помало недостаје, јер би свакако било бар забавно чути како је дозвољено примењивати двоструке стандарде чак и према правилима које си дивљацима сам наметнуо. Мада – можда су упутства за то већ садржана у одељку “обмане”.

Ипак, ту није крај незгодним преседанима које је ЕУ (са Американцима увек у сенци) сама себи наметнула у извештају о сукобу у Грузији. Погледајмо наводе из поменутог извештаја из одељка “Опсервације”:

“4. Постало је јасно да делотворност надзорних, мирнових и других стабилизујућих институција и аранжмана у великој мери зависи од поверења и поуздања са којим их доживљавају стране у сукобу. То се у већини случајева непосредно везује за то колико их стране у сукобу сматрају непристрасним, што је опет непосредно повезано са земљом из које долазе или земљом за коју се сматра да контролише процес. И то је тако без обзира да ли непристрасност стварно постоји у пракси или не. Ни једној страни у сукобу, нити страни за коју се сматра да снажно подржава било коју од сукобљених страна не треба омогућити да заузима командни, председавајући или арбитрирајући положај, или да врши било какву контролу над операцијом која нужно мора да буде заснована на начелима непристрасности и правичности да би била делотворна”. Овде је јасно да би примена овог начела аутоматски дисквалификовала било какву посредничку улогу свакој држави која је признала тзв. косовску независност или учествовала у злочиначком бомбардовању СРЈ 1999. године. Прве међу тим државама су свакако водеће државе ЕУ и САД.

Но, ни ту није крај незгодним преседанима које је ЕУ сама себи поставила: “8. Сукоб у Грузији у лето 2008. је оголио склоности неких политичких актера да се удаље од општеприхваћених начела међународног права, као што је поштовање територијалне целовитости… Такође постоји склоност ка удаљавању од мултилатеризма и резултата и решења која су плод преговора, у корист једностраних акција (као што су нпр. једнострано проглашена “независност Косова” – прим. аутора)… Међународно право треба да настави да се поштује у целости. Све тенденције да се прихвати ерозија или селективна примена само неких од његових принципа, као што је поштовање територијалног интегритета, не смеју да се толеришу”.

Или Опсервација 9: “Дестабилизирајући ефекти се такође могу појавити услед агресивне спољне политике засноване на постизању циљева везаних за привилеговане интересне сфере, поготово када је реч о суседним земљама, јер таква политика лишава мање државе њихове слободе избора и ограничава њихов суверенитет. Политичка схватања и појмови попут привилегованих интересних сфера или било каквих других претензија на посебна права мешања у унутрашње или спољне послове других земаља су неспојиви са међународним правом. Они представљају опасност за међународно право и стабилност и неспојиви су са пријатељским односима између држава. Треба их одбацити”. Куперовска тишина је и овде више него јасна. Корифеји тзв. ЕУ-интеграција непрекидно користе аргумент како је Србија у “природној” или некој сличној сфери интересовања ЕУ и како ће, ако не буде тежила чланству – бити “изолована”, па чак и “умрети од глади”. А што би била изолована – када на свету постоји још скоро 200 других држава? Да не говоримо о целом, очигледно нелегитимном концепту по којем ЕУ има некакво “природно” право да се “највише занима” за проблем Косова и Метохије, што наводно оправдава “водећу улогу” коју ЕУ треба да игра – не само у преговорима у вези КиМ, већ и у свим унутрашњим и спољним питањима која се тичу Србије.

Да не заборавимо и Опсервацију број 12: “На крају констатујемо да се ситуација у региону сукоба практично није променила од времена када је сукоб избио, у августу 2008. Политички амбијент за решавање сукоба је заправо постао далеко тежи после признања Абхазије и Јужне Осетије као независних држава од стране једне од страна у сукобу”. Наравно, ту се мислило – и мисли се и даље – на Русију. А садашње ћутање западних сила и “заборав” који покушавају да успоставе у вези овог извештаја је очигледно у функцији спречавања сваке помисли на државе на које би се овај део извештаја односио када би се говорило о Косову и Метохији: све државе које су признале једнострано проглашену “косовску независност”.

Јасно је, дакле, да ЕУ није ни досад имала легитимно право, према сопственим стандардима, да посредује у преговорима везаним за Косово и Метохију, и да неће ни моћи да га има у будућности – осим у једном случају: да све државе ЕУ које су признале “независност” АП Косова и Метохије, то признање повуку. Исто важи и за САД, чији се повратак на место главних “посредника” већ стидљиво најављује.[6]Заправо, једине државе које би се, по стандардима саме ЕУ (са Американцима увек у сенци), могле сматрати позваним да посредују би биле оне државе које нису досад учествовале у отвореном кршењу међународног права, тј. које нису признале тзв. косовску независност. То су на првом месту Русија и Кина. Зато би захтев за повратак преговора о КиМ у Савет безбедности УН заправо био велики компромис, на који би Србија требало тек невољно да пристане, и то само ако је у тако нешто убеде принципијелне државе попут горе-наведене две чланице СБ УН. Наравно, говоримо о пост-куперовској Србији.

Александар ПАВИЋ / Фонд Стратешке Културе