Путопис са поклоничког путовања у Украјину и Русију поводом стогодишњице страдања царске породице Романов – ПРВИ ДЕО

Са благословом његовог Преосвештенства епископа рашко-призренског у егзилу г.г. Артемија једна група епархиота предвођена духовником оцем Иринејем је обишла светиње Украјине и Русије у периоду од 9-26. јула 2018. године.

При сваком помену твога имена,

Прожме ме нека чудесна милина.

Јави се чежња сав бих да полетим.

Тебе да видим ко мајку загрлим.

Русија,

Баљшаја, велика,

Светлаја, плаветна,

Моја љубимаја.

Носи те у срцу Србија,

Земља славјанскаја

И православнаја.

https://www.youtube.com/watch?v=O3IqiD8gGnY

Годинама уназад покушавамо да организујемо пут до Јекатаринбугра да будемо део крсног хода поводом годишњице страдања царске породице и ево, уз Божију помоћ, то нам је успело на стогодишњицу њиховог страдања. Велико поштовање царске породице нам је била звезда водиља на овом путу пуном искушења.

Један од најчудовишнијих злочина бољшевика на челу с Лењином било је зверско и по свом садржају ритуално убиство цара Николаја II и његове породице. Убиство цара Николаја II, царице Александре Фјодоровне и њихове деце – сина Алексеја и кћерки Олге, Марије, Татјане и Анастасије организовао је Лењин. Ова чудовишна акција је обављена у подрумској просторији дома Ипатјева у Јекатаринбургу у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године.

У Алапејевску (на 150 км северно од Јекатаринбурга) на периферији града били су заточени други Романови. Међу њима су били синови великог кнеза Константина – Јован и Игор, велики кнез Сергеј Михајлович, 18-годишњи Владимир Палеј, велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, рођена сестра бивше царице. Сви они су у ноћи између 17. и 18. јула одвезени ван града. Тамо је метком испаљеним у главу био убијен Сергеј Михајлович, а остали су претучени кундацима и живи бачени у напуштену шахту „Нижња Селимска”, која се налази на 12 км од Алапајевска. Ова варварска акција је представљена као бекство.

Наше путовање је започело доласком у велику светињу Украјине, Почајевску лавру где смо се поклонили стопи Мајке Божије, моштима светих Амфилохија и Јова, целивали икону Богородице Почајевске, а и посетили смо и метох лавре, Светотроицки скит који се налази у близини.

На путу за Русију у близини Кијева посетили само манастир Голосејевска пустиња, поклонили се моштима блажене старице Алипије јуродиве Христа ради, обишли њен гроб. Она живи у сећању народа. Њено име се чује на помену у свим храмовима Кијева и шире. Одавно су већ њени поштоваоци насликали иконе блажене и написали акатист. Али, очигледно, мора се испунити нама непозната „пуноћа времена“, пре него што се под сводовима храмова чују речи њене небеске славе.

Данас се гроб блажене чува у доњем нивоу Покровског храма Голосејевског манастира – тамо су њене мошти биле пренесене октобра 2006. године, и непрекидне реке људи се сливају ка матушки. Манастир се посебно препуни на дан представљења Богу матушке Алипије – 30. октобра.

Настављамо путовање уз поприлично задржавање на украјинској и руској граници, правац Оптина пустиња. Манастир се налази дубоко у унутрашњости Русије у калужској области. Најближе веће место до манастира је градић Козељск.

Велика и прелепа Божија река – света Оптина!

Тече та река из извора живота временом у море вечно, радосног бесконачног живота у царству незалазећег Света, и носи на себи бродове и својих пустиножитеља, и многих других веома тужних, измучених, страдалачких душа, које животну истину траже пред ногама великих Оптинских стараца. Каква све чуда, какве знакове милости Божије, а такође и праведног гнева не кријe у својој прозрачно-дубокој благотворној води ова величанствено-лепа, тајанствено-чудна река! Колико пута са живописне њене обале, покривене бујним зеленим прекривачем од борова и јела, обавијене хладом китњастих храстова, мрежом бреза, јасика и јавора драгоцене манастирске шуме, спушта се моја мрежа у чисти, као планински кристал, бездан њене дубине и не узалуд …

О, благословена Оптино!

Наравно, било је и биће подводног камења и хладних струја у води те чудне реке, – све је то земаљски манастир.“

МОЛИТВА ОПТИНСКИХ СТАРАЦА

Господе, дај ми да са душевним миром поднесем све што ми донесе данашњи дан. Дај ми да се потпуно предам Твојој Светој вољи. Свакога часа у току овога дана учи ме и подржавај ме. Ма какве вести да добијем у току дана научи ме да их примим са спокојном душом и чврстим убеђењем да је у свему Света воља Твоја. Руководи мојим мислима и осећањима у свим речима и делима. У свим непредвиђеним случајевима, не дај ми да заборавим да је све дошло од Тебе. Научи ме да се исправно и разумно односим према сваком члану своје обитељи, никога да не збуњујем и не огорчавам. Господе, дај ми снаге да поднесем замор наступајућег дана и све што се дешава у току дана. Руководи мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да опраштам и волим. Амин.

18. априла 1993. године, убијена су од руке сатанисте три монаха Оптине Пустиње: јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт.

Житељи Оптине и људи који су били блиски убијеним монасима приметили су, да су свакоме од тројице биле дате некакве личне духовне особености, – особити дарови Божји. Дар речи, помазан благодаћу, био је својствен јеромонаху Василију; дар милостивог срца и састрадања, био је одлика монаха Трофима; дар молитве и молчанија – „које је тајна будућег века“, по св. Исааку Сирину, – осенио је монаха Терапонта: ти дарови су процветали на земљи чистих срца, која су имала једно заједничко монашко делање покајања кроз одречење од своје воље. Оптински страдалници су се удостојили мучеништва, испуњавајући свето послушање; они су убијени управо зато што су били монаси. Монаштво, то бескрвно мучеништво, привело је своје ревнитеље проливању крви за Христа.

Обишли смо манастирски комплекс, поклонили се моштима светитеља оптинских, а затим се упутили у оближњу шуму која крије скит Св. Јована у коме су живели, тиховали оптински старци, скиту који је био извор живе воде за све који су деценијама долазили по духовне савете, све до доласка безбожних комуниста.

Са крста се не силази, са крста скидају (С Креста не сходят, а снимают)

Крећемо аутобусом даље и заустављамо се у граду Мурому који се налази у Владимирској области, на левој обали реке Оке, на око 300 км источно од Москве да би одали пошту и целивали мошти благоверних Петра и Февроније Муромских-покровитеља супружничке љубави и породичне среће. У Русији се осми јул обележава као Дан породице, љубави и верности.
Историја бескрајне љубави и оданости Петра и Февроније постала је позната свету захваљујући средњовековној руској књижевности и Повести о Петру и Февронији Муромским.

Савременим Русима Петар и Февронија изгледају као идеал породичног пара, љубави и верности. Повест о Петру и Февронији Муромским ће бити популарна за сва времена, зато што говори о вечним вредностима, породици, љубави и верности.  Тамо постоје три фундаментална момента која су и ван времена важна, и за свако време прихватљива. Петар почетком ове приче убија змаја, али капи крви које на њега падају стварају чиреве, и нико не може да га излечи. Он је победник, има снагу и храброст, али не може да буде исцељен, тачније у њему нема целовитости. Он стиче ту целовитост само онда када створи породицу са оном женом која му је предоређена Богом. Само љубав може да помогне човеку да стекне целовитост. Следећи важан моменат: пошто девојка Февронија није племенита рода, Петру предлажу да бира између породице и власти. И он бира породицу, јер ова вредност је важнија од свега осталог, без ње човек једноставно не може да се реализује. И Петар одлази са женом, остављајући кнежевски престо. И тада, трећи принципијални моменат – становници Мурома сами их моле да се врате, пошто схватају да без ове дивне, необичне породице живот неће бити потпун. Пред смрт, примивши монаштво, супружници су оставили завештање да их сахране у једном ковчегу са танком преградом, који је био унапред припремљен. Петар и Февронија су умрли истог дана и сата 8. јула 1228. године, мада су против своје воље били положени ради опела у различите ковчеге. Али ујутру су се они на чудесан начин сјединили у једном ковчегу. Поново су покушали да их раздвоје, али су наредној јутра тела супружника поново била заједно. Од тада их више нису раздвајали. ТО ЈЕ БРАК, ТО ЈЕ ПРАВА ПОРОДИЦА!

У Мурому смо посетили и Благовештењски храм и целивали мошти благоверних кнежева Константина Теодора и Михаила, крститеља Мурома.

Након додатних два сата вожње стижемо у свети Серафимо-Дивјевски манастир, четврти Удео Пресвете Богородице, поред Иверског, Атонског и Кијевског који Богомајка свакодневно посећује ходајући по Светој Канавки. На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег 14/27 септембра 2000 године обављен је чин обретења светих моштију Дивјевских подвижница, првоначалнице Александре, схимонахиње Марте и монахиње Јелене. Пратећи животопис светих монахиња откривамо руковођење Пресвете Богородице, директно или преко Светог Серафима Саровског, духовног оца преподобне Марте и Јелене.

У совјетско време вероватно није било ужаснијег симбола разарања Руске Цркве него што је Дивјевски манастир. Та обитељ, коју је основао преподобни Серафим Саровски, је била претворена у страшне руине. Оне су се уздизале над убогим совјетским градом, центром реона, у који је преобраћен некада славни и радосни град Дивијево. Власти нису уништиле Дивијевски манастир до краја. Оставили су развалине као меморијал своје победе, споменик вечног поробљавања Цркве. Поред Свете капије обитељи истицао се споменик вођи револуције, који је пратећи сусретао свакога ко је пристизао у разорени Дивијевски манастир. Све је овде указивало на то да се прошлост не може вратити. Тако су, изгледало је, и пророштва преподобног Серафима о великој судбини Дивијевског манастира, омиљена у целој Русији, била заувек погажена и исмејана. Нигде, ни у ближој, ни у даљој околини Дивјевског манастира, од активних храмова није остало ни трага-сви су били разорени. А у некада прослављеном Саровском манастиру и у граду око њега био је смештен један од најтајнијих и најзаштићенијих објеката Совјетског Савеза. „Арзамас-16“. Овде се производило нуклеарно оружје.

А данас, Дивијевски манастир је један од најпосећенијих ходочасничких места у Русији, око 15000 људи сваки дан дође да целива мошти Светог Серафима Саровског и да сами или у литији са монахињама прођу канавком уз обавезних 150 молитви Мајци Божијој. Комплекс манастира је украшен прелепим цвећем, зеленилом, као и бригом о потребитима и љубављу 1000 монахиња које у њему живе. Свако ко је гладан може да се бесплатно укрепи у скромној гостопримници уз оброк који спремају сви који то и хоће. На улазу се налазе џакови кромпира, лука и свега што је потребно за тај дан за чорбу, са пуно љуштилица и сецкалица, тако да свако ко има макар мало времена може да помогне у припреми оброка.

У околним кућама борави један број девојака и жена које чекају свој ред да би се замонашиле јер у манастиру тренутно нема довољно места за све које би желеле да ту живе и служе Богу. Прва мисао када смо прошетали манастирским комплексом је била па овде је мало бити један дан, можда, два или седам, или остати ту до краја живота, плевити цвеће и спремати ручак за потребите. Благодат Божија зове, задржава, осећате љубав, срећу, радост, и кажете, Боже хвала што си ми дао могућност да ово видим и доживим.

Целивали смо и чудотворну икону Пресвете Богородице Умиљење и узели по мало земље из свете канавке као благослов.

Наравно, неизбежно је и погружавање на источнику баћушке Серафима при температури воде око 3 степена. На источнику, обзиром да је био празник Св. Врача Козме и Дамјана,  отац Иринеј је пресекао славки колач нашој сестри Снежани којој је то крсна слава. Послужили смо се житом и вином. Слава Богу!

Невољно идемо из Дивјева, али наш циљ је централна прослава у Јекатаринбургу поводом стогодишњице убиства царске породице. Наша следећа дестинација је град Перм са око милион становника на обали реке Каме, на обронцима Урала, граници између Европе и Азије. Река Кама је главна притока Волге и једна од најдубљих и најживописнијих река Русије. Овај град нам је последња тачка где боравимо пре доласка у Јекатаринбург.

У Перму смо посетили женски Бахаревски манастир (http://www.bacharevka.narod.ru/index.htm) и нашу драгу мати Софију код које смо већ били пре шест године и која је пленила својом љубављу исказаном према Србији, Косову и нама. Пошто смо имали проблема са аутобусом, она је то решила врло брзо, послала нам мајстора и могли смо даље на пут. Обишли смо манастир, певали српске песме, пили домаћи сок који су правиле монахиње. Мати нас је молила да останемо на вечери и конаку, али нисмо могли, надам се да ће нам се поново пружити шанса, сада је не би одбили.

Идући према Перму, пошто је то већ била трећа временска зона у Русији пар дана смо имали „беле ноћи“. Негде око поноћи падне мрак, а већ у два сата и тридесет минута поново свиће. Тешко је привиће се, али нама је то било врло необично и као и све остало у Русији допало нам се.

Ујутру, осмог дана од поласка из Београда крећемо за Јекатаринбург. Овде ћу описати само пут и таксативно навести дођагаје, а у ДРУГОМ делу путописа са овог поклоничког путовања ћу опширније писати о дешавањима у Јекатаринбургу и Алапајевску, о крсном ходу и утисцима.

Јекатаринбург је град у централној Русији и административно седиште Свердловске области. Смештен је на источној страни Уралског планинског ланца, односно на азијској страни планине Урал. Кроз град тече река Исет. У Јекатаринбургу Трансибирска железница улази у Азију.

Када смо стигли у Јекатаринбург прво смо посетили Гањину Јаму, место на које су донета тела чланова царске породице и разним средствима уништавана да би се затро сваки траг њиховог постојања. Породица је убијена у дому Ипатијевих у Јекатаринбургу, који је постао и центар тешке индустрије у Русији и зато затворен за јавност, али прави разлог је да се не дозволи да место страдања постане и ходочасничко место за многе поштоваоце Романових. 1977. године Борис Јељцин је наредио да се уништи кућа Ипатијевих. Након пада комунизма изграђен је на том месту Храм на крви. Са тог места у ноћи 16-17 јула након поноћне Литургије креће Крсни ход који у дужини од 23 км повезује место убиства и место уништења остатака Свет Царске породице (Храм на крви-Гањина Јама).

Уз Божију помоћ и заступништво цара Николаја и царске породице већи број људи из наше групе је успешно препешачио 23 км.

Након малог одмора наставили смо пут према Алапајевску, месту страдања дела царске породице као и мученица Св. Јелисавете и Св. Варваре. Негде на пола пута смо у једном скромном ресторану пресекли славски колач који је из Москве донела наша драга сестра Фотина у част царских мученика које слави братство Светог цара Николаја и Николаја жичког, а чији је оснивач Марија Мељкова која се упокојила пре три месеца. На овај начин смо одржали дивну традицију наше Маше која нам је била у мислима током овог путовања. Други крсни ход, у дужини од 15 км, посвећен страдању светих мученица Јелисавете и Варваре и осталих новоалапајевских мученика започео је у цркви у којој је рука Св. Јелисавете Фјодоровне, до напуштеног рударског окна где су убијени, а данас мушког манастира.

Након Крсног хода и мале паузе обишли смо музеј Новомученика алапајевских у Алапајевску који се налази на месту школе у којој су били заточени.

У крипти црвке одакле је кренуо Крсни ход, на месту где су била положена тела страдалих када су их белогардејци извукли из рударског окна, обележили смо славу библиотеке Срба на окуп која носи име Свете Јелисавете руске. Отац Иринеј је пресекао славски колач, и без претеривања, имали смо осећај да том чину са нама присуствују и Свете Јелисавета и Варвара.

Из Алапајевска пут нас је водио у једно мало руско село Никитино где се налази и катакомба епархије рашко призренске у егзилу посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Село се налази код Катајска у Курганској области. Настојатељ је јеромонах Игњатије Григорјев. У ТРЕЋЕМ делу путописа ћу посебно писати о два дана проведена у руском селу, о Боровском женском манастиру, становницима села, „фудбалској утакмици“, оцу Сергију, и нашој катакомби уз слике и видео прилоге.

Литургију у катакомби су служили отац Иринеј и отац Игњатије уз прелепо појање браће Руса. Закључак – стекли смо дивну браћу и сестре на далеком Уралу. Слава Богу за све!

Увече смо кренули према Казану, нових 1200 км, али сада пута према Србији. Казан (Казањ) је главни град Татарстана, једне од 22 републике у РФ, налази се на ушћу реке Казањка у реку Волгу, 715 км источно од Москве. То је један од најлепших градова Русије. Поклонили смо се икони Богородице Казанске, као и моштима светог Јоне и Нектарија. Обишли смо Кремљ који је беспрекорно сређен, чист, пут цвећа и зеленила.

Сутрадан опет на пут, циљ нам је Тројице-Сергијева Лавра или Сергејев посед, највећи мушки православни манастир. Налази се на око 70 км према североистоку од Москве на путу за Јарославље. Манастир је основао 1345. године један од најслављенијих руских светаца Св. Сергеј Радоњешки са братом Стефаном. Име светог старца је постало тако чувено да му је често на ово скривено место дубоко у шуми, долазио велики московски кнез Димитрије. Преподобни Сергије је постао његов духовни учитељ. Он је 1380 године благословио кнеза Димитрија пре поласка у Куликовску битку.

Након целивања моштију Св. Сергеја, обиласка његове келије где му се јавила мајка Божија са апостолима Петром и Павлом, а у којој се сада налази преко 800 моштију светих, обишли смо манастирски комплекс и отишли на гроб старцу Кирилу Павлову, великом духовнику и старцу који се упокојио прошле године, и већ је постао место ходочашћа великог броја Руса.

Четрнаести дан од поласка из Београда стижемо у Москву. Прво место нашег ходочашћа у главном граду Русије је Покровски манастир и целивање моштију велике угоднице Божије Свете Матроне. За благослов свако од нас је након целивања добио цвеће које је било на кивоту светитељке. Света Матроно моли Бога за нас!

Пут смо наставили обиласком манастира који је основала Света Јелисавета, манастир Марто-Маријинске обитељи. Након обиласка манастира уз помоћ милосрдне сестре која је део обитељи, прочитали смо акатист Светој Јелисавети и обишли музеј који је у склопу манастира.

Након вечерњег обиласка Москве, ујутру идемо прво до храма Христа Спаса, а затим на Црвени трг. Москва је права метропола, али оно што смо видели то је чист и уредан град, са пуно зеленила, цвећа, споменика, широких авенија, уређених речних обала и брзог метроа. Нажалост, за један дан се није могло више видети. Али, ако Бог да, следећи пут треба бити најмање три дана у Москви да би макар мало упознали град.

Напуштамо Москву и крећемо према Украјини, наша прва станица је Чернигов, где смо се у Светотројицком храму поклонили моштима Светих Лаврентија, Теодосија и Филарета Черниговских чудотвораца. Ноћ смо провели у женском манастиру где смо наишли на топао пријем сестринства које су нам спремиле и вечеру и угостиле нас. Чернигов је град у Чернихивској области. Чернигов је древни старословенски град, поред Кијева и Новгорода, један од три најважнијих градова Кијевске Русије.

Јутро, дан седамнаести, крећемо за Кијев. Света Русија се родила у Кијеву, па га историја назива „Мајка руских градова“. Кијев одаје утисак зеленог града са моћним Дњепром који кроз њега протиче и Печерским манастиром који носи то име од 1062 године када су први отшелници почели да живе у пештерама – пећинама (староруски-печора). Наравно одмах идемо у мушки манастир Кијево-Печерску Светоуспенску лавру која се налази на високој десној обали Дњепра. Монах Антоније је 1051 године дошао са Атоса, уселио се у пећину коју је за себе био ископао монах, духовник Јарослава Мудрог, отац Иларион, који је непосредно пре тога био рукоположен за митрополита. Како је број следбеника монаха Антонија растао, изграђен је Успењски храм и монашке келије на земљи. За Антонијевм су дошли други отшелници, број пећина-катакомби се повећао и све су биле повезане подземним ходницима. Када се Антоније упокојио сахрањен је у пештери и то је постало правило да се тамо монаси сахрањују. Створене пећине се називају Ближе (Антонијеве) и Даље (Теодосијеве), налазе се на дубини од 5 до 20 метара и чине прави лавиринт дужине око 600 м, ширина ходника је од 1 до један и по метра и у њима је погребено око 140 светих подвижника Руске православне цркве.

На путу према Србији отац Иринеј је пресекао колач монахињи Вероники којој је тог дана био имендан, тако да је то била четврта слава коју смо обележили на поклоничком путовању.

Осамнаестог дана након пређених 1500 км од Кијева до Београда, а укупно 11000 км колико је трајао цео пут, стижемо кући пуни утисака, физички уморни али психички и духовно ојачани. Требало нам је мало времена да средимо утиске са путовања, погледамо фотографије, па и карту Русије да би се подсетили где смо све били. Зато и овај текст мало касни, али ово је први текст у серији коју ћемо објавити на нашем сајту уз прикладне фотоалбуме. Не да би се хвалили већ да би код вас пробудили жељу да можда и ви једном одете на Крсни ход у Јекатаринбург и Алапајевск и одате почаст Светој царској породици Романов, цару Николају, царици Александри и њиховој деци; светој Јелисавети и новим алапајевским мученицима.

Када се окренем иза себе, све ово описано ми делује као диван сан, али у мени тако жив да бих желела, уз Божију помоћ, да га поновим.

Снежана Антонијевић