Доктор Војислав Суботић, родољуб са скалпелом

Ни лоши санитетски и животни услови у Србији током Великог рата нису спречили многе српске лекаре да буду пионири у различитим областима медицине. Међу њима би свакако требало убројати и доктора Војислава Суботића  који је, живећи у историјски нестабилном времену, имао прилику да учествује у чак пет ратова.

У Првом светском рату, и поред нарушеног здравственог стања, доктор Војислав Суботић (1859. – 1923.) преузимао је различите улоге и задужења. На почетку рата био је управник Војне болнице у Нишу и санитетски пуковник, потом је заједно са војском прешао Солунски фронт,након чега је кратко време провео у Лондону и Паризу, да би се потом вратио како би управљао пољском хируршком болницом у Драгоманцима.

Када је рат почео, доктор Суботић је са позиције шефа хируршког одељења Опште државне болнице на Врачару прекомандован у Војну болницу у Нишу где је постао резервни санитетски пуковник. Након напредовања непријатеља, не желећи да падне у ропство, заједно са српском војском евакуисао се преко Албаније. У овом периоду доктор Суботић патио је од стернокардичних напада, а лоше здравствено стање пратило га је до краја живота. Оронуо, ослабљени без свог хируршког одељења, доктор Суботић је кратко време провео у Паризу и Лондону где је од 1916. до 1918 године радио као српски делегат. У том периоду је у Лондону одржао предавање „О епидемији пегавца у Србији 1914.-1915. године“. Године 1916. конструисао је шину за имобилизацију бутне кости и приказао је у Париској академији медицине, због чега га је Париско хируршко друштво 1916. године изабрало за свог члана.

Почетком 1918. године доктор Суботић се вратио на Крф са намером да допринесе у рату. У Солуну му је понуђено хируршко одељење у болници престолонаследника Александра. Међутим, доктор Суботић није желео да прихвати миран и безопасан рад, већ је изабрао Другу армију којом је командовао легендарни војвода Степа Степановић.

Војна болница на Солунском фронту у Драгоманцима код Битоља основана је као прва пољска болница, а позната је управо по томе што су у њој радили истакнути српски хирурзи, доктор Суботић и његови ученици др М. Петровић, др Л. Коен и др Н. Крстић.

Иако растрзан ужасним боловима у грудима, доктор Суботић је неуморно радио и са великом љубављу приступао свом хируршком задатку. Кад је стигао на фронт тражио је да обиђе ровове у којима су наши војници живели без одмора и замене од 1916. године па до пробоја. Дивећи се њиховом херојству и издржљивости говорио је: „Наши људи су тако скромни у свом херојству да немамо ни довољно начина, ни довољно моћи, да им учинимо што више услуга“.

Након завршетка Великог рата, 1919. године доктор Суботић изабран је за редовног професора на тек отвореном Медицинском факултету у Београду, а две године касније изабран је и за декана. У овом периоду и поред јако лошег здравственог стања, доктор Суботић основао је и Прву хируршку клинику и постао њен први директор.

Несебично користећи своје хируршко умеће, доктор Војислав Суботић је био веома активан током ратних периода, почевши од српско-турског па све до Првог светског рата. За кратко време стекао је глас изузетно цењеног ратног хирурга, због доприноса у научном и истраживачком раду проглашен је и за члана Друштва ратних хирурга САД-а и Друштва ратних хирурга Енглеске.

Доктор Војислав Суботић је у великој мери повезан са оснивањем, развојем и афирмацијом српске оперативне медицине, један је од оснивача Медицинског факултета у Београду, и водећи хирург у Србији крајем 19. и почетком 20. века.

Извор:
РАСЕН