Есхумација убијених Срба из логора Клечка
О злочинима припадника ОВК на Косову и Метохији
- У Клечки су нађени многобројни докази зверстава припадника ОВК, а међу њима и саучесништва припадника дела међународне заједнице. На фотографијама остављеним после бекства бандита било је оних на којима су обезглављена и унакажена тела стотина недужних Срба, људи, жена и деце.
- Према исказима Љуана и Бекима Мазрекуа, чланова ОВК, који су вршили егзекуције „није било ниједне особе у Клечки која није била малтретирана или силована пре стрељања“.
- После окончања оружаних дејстава на Космету јуна 1999. сви оптужени Албанци, који су били у затворима у Србији, су ослобођени
Пише: Милош Лазић*
Недавно је Рамуш Харадинај, лидер Алијансе за будућност Косова и председник Владе те самопроглашене државе, у интервјуу за „Дојче веле“ изјавио да би председник Републике Србије и министар спољних послова требало да упуте извињење Косову због злочина који су извршени током рата, и да би требало да стоје погнуте главе пред Албанцима имајући у виду оно што су им учинили (или тако некако?). Међутим, није објаснио шта су то учинила ова двојица актуелних српских политичара да би били „прозвани“ у најмању руку као зликовци неспремни да се суоче са истином о сопственим злочинима?!
Са „извињавањем“ би се вероватно сложили неки неистомишљеници и политички такмаци ове двојице страначких лидера, али не и ако би оно било упућено Албанцима, што и није тема ове приче.
Али, Харадинајеве речи би ваљало схватити озбиљно и случај поново истражити, па почињене ратне злочине спасити неумитног заборава, и Срба, и Албанаца, и њихових ментора.
Злочини и ослобађање Љимаја и Зогаја
Након ослобађајуће пресуде, Фатмиру Љимају је укинута обавеза да се редовно јавља косовској полицији, што је имало значење „меког“ кућног притвора. Враћен му је и пасош, па се сматра да је од уторка, 10. септембра 2013. године, човек без мрље на савести и чист пред законом… и на Косову и Метохији, и у пријатељској Европској унији.
Основни суд у Приштини ослободио је тог 10. септембра бившег команданта ОВК-а оптужби да је издавао наређења и учествовао у мучењу и убијању српских и албанских цивила, као и српских војника и полицајаца у логору у селу Клечка, општина Липљане, уз чудно образложење да „нема поузданих доказа“ о кривици, а понестало им је и заштићених сведока! Уз њега, истом пресудом ослобођени су и остали окривљени у том предмету, и то – Арбен Краснићи, Насер Краснићи, Насер Шаља, Неђми Краснићи, Бељуљ Љимај, Шабан Шаља, Бесим Шурдај и Рефик Мазреку.
Након тога Џонатан Рател, тужилац Еулекса, готово да се извињавао Љимајевим саборцима из ОВК, због подизања оптужнице против њиховог команданта, иако је и тај случај поново изгубљен због наводног недостатка доказа и стварног помањкања сведока,
Агим Зогај, на пример, престао да буде „заштићени сведок“ у случају ратних злочина који се водио против Љимаја, тада посланика у Скупштини Косова, неколико дана пре сведочења јер је, по извештају немачке полиције, пронађен обешен у једном парку у Дуизбургу. Портпарол тамшње полиције Штефан Бауер прочитао је том приликом, унапред припремљену изјаву: “Он је извршио самоубиство. Не постоје индиције за другачије објашњење.” Ова његова изјава је била прилично неуверљива јер тешко је поверовати да неко отшета у парк, нахрани голубове, а затим пребаци уже преко најближе гране!
То мистериозно „самоубиство“ измамило је осмех задовољства окривљеног. Ипак, тада неиспричана прича би му га скинула с лица, док би тужиоцу Еулекса Џонатану Рателу пружила прилику да барем не прихвати пораз тако олако! Додуше, и пре подизања оптужнице могао је да затражи помоћ од истражних и правосудних органа Републике Србије, а зашто није, не зна се. Јер, ево шта би сазнао.
Страшно откриће у селу Клечка
Приликом деблокаде Малишева и неких околних села које су под окупацијом држали припадници ОВК, полиција је ухапсила двојицу младића чији су искази током истраге открили један од најмонструознијих злочина на Косову и Метохији. Љуан Мазреку, и његов брат од стрица Беким Мазреку, лишени су слободе на узвишењу изнад села Гајре 2. августа 1998. године. У њиховим кућама, у селу, пронађено је скривено оружје, а они су истог часа признали да су га добили заједно с униформама марта, односно маја исте те године, кад су се прикључили групи „Љуми“ (Извор) УЧК, или такозване Ослободилачке војске Косова… дојучерашње терористичке организације (проглашене од САД), а након тога „савезнице“ САД.
То олако дато признање изазвало је сумњу код искусних истражитеља. Тако је почео да се склапа застрашујући мозаик злочина о којем се по Косову и Метохији шапутало, али у шта нико разуман не би могао да поверује. Јер из њихових понекад опречних исказа потврђено је да се у Клечки, надомак превоја Ћеф Дуљај, налазио утврђени центар ОВК и, што је било врло важно, логор за отете Србе и Албанце неистомишљенике. Откриће је било значајно због тога што су отмице људи на Космету постале свакодневне па се трагало за, чак, пет стотина насилно одведених – око двеста Срба и триста Албанаца.
Интензивна потрага за отетима водила је у село Клечку. Припадници снага безбедности су одраније знали да се у том селу налази веома снажно упориште терориста, али је акција деблокаде региона вођена опрезно управо због сигурности несрећних људи за које се веровало да се налазе у некаквом концентрационом логору.
После жестоких борби, током којих је ликвидирано више десетина припадника ОВК, полицајци су успели да уђу у село. Било је то 27. августа 1998. године, а оно што су тамо затекли превазилазило је и најстрашније слутње.
Већ сутрадан је у Клечку кренуо конвој домаћих и страних новинара, да се на лицу места увере у методе борбе припадника ОВК. Нагорели остаци недужних жртава нађени су у кречани, на брдашцу повише села. Надомак кречане је нађена и гомила одеће и обуће злосрећника.
Сви су били шокирани овим открићем, али, међународној јавности је углавном била ускраћена та информација. И они који су чули за то, били су равнодушни, или сумњичави у погледу веродостојности тих језивих доказа.
Одмах су се огласили Адем Демаћи, тада политички представник ОВК, и Наташа Кандић, председница Фонда за хуманитарно право, са отвореним сумњама и чудним инсинуацијама. Заћутали су неколико дана касније када су пред новинарима исказе дали Љуан и Беким Мазреку, двојица актера тих догађаја.
У Клечки су нађени многобројни докази зверстава припадника ОВК … а међу њима и саучесништва дела међународне заједнице. На фотографијама остављеним после бекства бандита било је оних на којима су обезглављена и унакажена тела недужних Срба, људи, жена и деце. Међу њима је била и она на којој је Гани Краснићи, тадашњи „командант Малишева“, у муџахединској униформи и са окрвављеном мачетом у рукама.
Потресни искази злочинаца, без кајања
Исказ који је Љуан Мазреку дао пред инспекторима пре откривања стратишта битно се разликује од оног датог доцније. Био је равнодушан док је причао:
„У јулу, три-четири дана пре него што је полиција ушла у Малишево, наша група је отела око сто људи, што Срба, што Шиптара. Убацили смо их у аутобусе којима су их одвезли у село Клечка. Гани Краснићи је наредио да и ми идемо тамо… Када смо пристигли у Клечку, Гани нам је наредио да их малтретирамо и бијемо. Било је ту жена, деце, мушкараца, а међу њима и неколико полицајаца.
Гани нас је терао да силујемо жене. Он је издвојио и силовао три девојчице од дванаест до петнаест година, а мене су позвали да их држим. Онда сам и ја силовао једну девојчицу, мислим да се звала Јована, јер је тако дозивала нека старија жена из гомиле која је стајала и морала све то да гледа. Силоване су вриштале, а људи плакали. Када смо завршили, није било жене која није силована. Тада нам је Гани наредио да их масакрирамо. Довео ми је једну жену и дечака од око осам година. Њему сам одсекао уво, а њој нисам урадио ништа. Остали су свашта радили. Онда је командант једној од жена одсекао уво, извадио очи и одсекао обе шаке. И остали су одсецали делове тела. После тога, Гани нам је наредио да се нас двадесеторица постројимо и припремимо за стрељање. Ја сам био трећи у реду. До мене су стајали Дардан Краснићи, Шкумбин Мазреку, Башкен Мазреку, Беким Мазреку, Бесим Битићи, Абаз Битићи и Скендер Краснићи, осталих се више не сећам. Отете су ставили испред нас са везаним рукама позади, на леђима.
Тада ми је пришла Јована коју сам силовао и дечак коме сам одсекао уво. Подигао сам пушку и изашао из строја. Нисам хтео да пуцам јер је било доста то што сам их малтретирао. Гани ме је ошамарио, узео ми аутомат из руке и одвео у групу за стрељање. Спасили су ме Скендер и Хисни Кидај. Гани ми је рекао: „Ако не пуцаш, и ти ћеш бити стрељан.“ Како нисам имао избора стао сам у стрељачки вод. Човек кога су звали Тигар нам је наредио: „Спреми се! Спремни! Ватра!“ Пуцали смо док смо имали муниције. Они који нису били у воду проверавали су да ли има живих, и оног ко је давао знаке живота докрајчили би аутоматском пушком.
Није било ниједне особе која није била малтретирана или силована пре стрељања. Сахранили смо их појединачно у већ ископане раке на излазу из села, на путу за Седларе, недалеко од места где су стрељани. После тога Гани ми је одузео један пун и један празан оквир за муницију, пушку и две бомбе које сам имао, и наредио ми да скинем униформу. Када сам обукао цивилно одело, казао ми је да имам четири слободна дана. На поласку кући, дао ми је поново пушку и рекао да будем спреман када ме позове. После два-три дана ухапсила ме је полиција.“
Након ове Љуанове приче разговор који је тадашњи истражни судија Даница Маринковић пред телевизијским камерама водила са Бекимом Мазрекуом био је готово смеран. Разговарали су уз помоћ преводиоца, на чему је он инсистирао, и то на стратишту у селу Клечка. Тај разговор ваља цитирати од речи до речи (на основу запиисника са саслушања):
– И овде смо стрељали десеторо – показао је Беким руком ка огради иза куће. – Три жене, двоје деце, два младића и три старца. Мислим да су били Срби.
– Којег узраста су била деца – упитала је Даница.
– Од седам или осам, до једанаест година.
– А жене?
– Од двадесет осам до тридесет две.
– Ко је наредио?
– Фатмир Љимај, Гани Краснићи и Хисени Киљај.
– Шта су они били?
– Команданти (…)
Жртве и џелати
Одмах по откривању стратишта и крематоријума у Клечки, на терен је изашла и екипа стручњака за судску медицину са приштинског Медицинског факултета. У њој беху професор др Славко Добричанин, доцент др Здравко Витошевић и асистент др Сузана Матејић. Своје закључке су објавили већ 6. октобра 1998. године. Из њих се може установити да су жртве, чији се број никад неће поуздано утврдити, убијене из ватреног оружја, али и нечим другим:
„Друге повреде на костима лобањама као и на осталим костима нанесене су дејством оштрице, а делом и тупине неког снажно замахнутог механичког оруђа, након чега су кости изложене дејству високе температуре и то вероватно посмртно.“
У импровизованом крематоријуму су нађени остаци два мушкарца, две жене и двоје деце, али на основу одеће која је откривена на гомили близу кречане, може се закључити да је број жртава неупоредиво већи. Та одећа је, због претпоставке да су жртве биле из Ораховца, била изложена у граду, али је ефекат био поражавајући. Јер, само су рођаци Достане Шмигић из Србице, која је отета када је пошла у суседно село Леочин да обиђе старе родитеље, препознали њене ципеле нађене крај стратишта. Јер, то је указивало да су жртве у Клечку довођене и с других страна. А што је најстрашније, изгледа да је међу њима било и сасвим мале деце, о чему сведочи записник:
„Дечја бела блуза округлог изреза и са копчањем на рамену са леве стране. Спреда и позади блузица је раскидана на 2 цм испод горњег шава у промеру 13×10 цм, као и дуж оба рукава. Блуза је дужине 28 цм, ширине 32 цм, а дужина рукава је 26 цм.“ Та „дечја бела блуза“ је, ако су мере прецизне (а јесу), заправо – бенкица за бебе. Могло би се нагађати о узрасту детета којем је припадао „рукав беле блузе дужине 39 цм а ширине 10 цм“, који је такође нађен на гомили одеће.
Љуан и Беким Мазреку налазили су се у притвору од 2. августа 1998. године. Били су у приштинском истражном затвору за време „милосрдног“ бомбардовања Србије. Али, после потписивања Кумановског споразума, кад су снаге Кфора улазиле на Космет, са осталим притвореницима пребачени су на територију уже Србије. То је урађено из безбедносних разлога, јер њихово сведочење не би ишло у прилог ни Шиптарима, нити њиховим менторима са запада…
Љуан је смештен у нишки Казнено-поправни дом, а Беким је био пребачен у пожаревачки затвор: доведен је у Ниш тек неколико дана пре почетка суђења, које је заказано за 14. март 2001. године. Нажалост, претрес је одложен због формалних разлога: није се појавио бранилац окривљених.
Суђење никад није окончано, јер је ресорно министарство прихватило молбу представника међународне заједнице да се Албанци који су служили казну затвора на територији Србије преместе у затворе на Косову, где би већ осуђени “дослужили” казне, а они којима је судски поступак у току били на располагању судским органима Србије. Међу њима су били и браћа Мазреку. Али, тамо су их дочекали са цвећем…
Ниједна истрага на Косову и Метохији није више ишла у том правцу, па се не зна број оваквих и сличних случајева, мада Рамуш Харадинај, који захтева извињење, сугурно располаже тим подацима?
*Милош Миша Лазић је дугогодишњи истакнути репортер “Илустроване политике”
