СРЕБРЕНИЦА: ЗЛОЧИН И КАЗНА
Зна се: за љубав, као и за рат, увек је потребно двоје. Само за превару неопходан је и трећи. Толико о упорном понављању приче о геноциду који је наводно извршен у Сребреници.
Пише: Милош Лазић*
У дневном листу „Политика“ недавно је осванула необична, али дуго очекивана вест:„Народна скупштина Републике Српске разматраће на седници 14. августа Извештај комисије Владе РС о догађајима у Сребреници и око ње у периоду од 10. до 19. јула 1995. године. Тај документ је усвојен још 2004. године, а његово укидање је предложио Милорад Додик, председник РС, након што су сребреничка удружења жртава, позивајући се на овај извештај, немачким тужиоцима предале списак са именима 22.000 особа уз захтев да се преиспита њихово учешће у догађајима из јула 1995. године.
Како је недавно известио Дојче веле, председница „Мајки Сребренице” Мунира Субашић уручила је списак са 22.000 имена немачком истражиоцу Клаусу Зорну.“
Зашто председник Републике Српске захтева укидање тог извештаја? Ево једног од могућих одговора.
Како до истине?
Зна се: за љубав, као и за рат, увек је потребно двоје. Само за превару неопходан је и трећи. Толико о упорном понављању приче о геноциду који је наводно извршен у Сребреници. Јер, да се тај ипак незапамћен ратни злочин злоупотребљава у политичке сврхе познато је годинама, а ипак, на то до сада нико није реаговао на прави начин. Готово нико.
„Сребренички масакр представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима. Неке друге тврдње и отворене лажи одиграле су своју улогу у балканским сукобима и дале свој скроман допринос пропагандном репертоару упркос томе што су касније побијене (Рачак, Маркале, српско одбијање да се потпише споразум у Рамбујеу, 250.000 погинулих Босанаца, циљ стварања Велике Србије као моторне снаге која је покретала балканске ратове), `сребренички масакр` остаје недостижан у својој симболичкој моћи. То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући бомбардовање, и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова.“
Када је професор Едвард Херман са Универзитета Пенсилваније изнео ову тврдњу, намера му је била да истину одвоји и можда спасе од политичке пропаганде. Без намере да се злочини почињени у Сребреници негирају или умање, ево чињеница које не штеде ниједну страну у том рату.
Чак и кад погине човек појединац, то је једна жртва превише. И у рату, такође. Мада, у ратним сукобима постоји некакав божји одабир, па када неко погине са оружјем у рукама он је пали борац, а сви остали су цивилне жртве. И то по правилу жртве ратног злочина, а не колатерална штета! Због тога се погинули војници покопавају на војним гробљима и не мешају их с невиним жртвама рата јер би то био својеврстан цинизам који би војницима ускратио част и евентуално херојство, а несрећним цивилима правду.
Број обележја не одговара броју покопаних
Тако је свуда, али не и у Сребреници. Наиме, у Меморијалном центру у Поточарима налази се 6.241 „нишан“, обележје гробног места муслимана, уз још 136 што су изникли за толико доцније откривених жртава. Али, када би локалног хоџу упитали ко је покопан као борац а ко је жртва ратног злочина, тешко да би могао да упре прстом и да их раздвоји.
Занимљиво је да број обележја не одговара броју покопаних. Наиме, по „Босанском атласу злочина“ ИДЦ-а (Истраживачко-документациони центар у Сарајеву), у табели се наводи број од 4.256 убијених (погинулих?) и 2.673 несталих. То има значити да су нека гробна места празна, а да су „нишани“ постављени не због пијетета према жртвама чија се судбина не зна или због изгубљене наде да ће се, ипак, однекуд појавити, већ из неког другог разлога.
Уз то, на поточарском мезарју сви покопани су представљени као жртве злочина геноцида! Када ту дефиницију користе бошњачки политичари она се може тумачити маркетиншким претеривањем, али када је прихвате правници које су знање и углед уденули у тоге тужилаца и судија Хашког трибунала, то постаје врло озбиљан проблем.
С друге стране, подједнако је тежак злочин убиство цивила или ратног заробљеника. Што је још страшније, у Сребреници су, изгледа, ликвидирани и рањени припадници Армије БиХ? Нажалост, о томе може само да се нагађа јер верске и секуларне организације не одобравају ексхумацију и форензичку обраду тела изгинулих, па не делују сасвим несувисло тврдње да су уз жртве злочина у Поточарима покопани многи који су умрли од последица – живота.
Према званично прихваћеним подацима, Војска Републике Српске је у тренутку напада на Сребреницу располагала са 400 бораца и четири тенка, уз око хиљаду шестсто наоружаних локалних цивила који и нису учествовали у борбеним дејствима зато што су војници стрепели од њиховог евентуалног осветничког пира. Истовремено, на супротној страни их је ишчекивало 5.500 бораца 28. дивизије Армије БиХ (чији је командант Насер Орић побегао из Сребренице још у априлу остављајући саборце да „изгину до последњег“), уз холандски батаљон са 550 „мировњака“! Математички, један према петнаест, или у најгорем случају један према три у корист бошњачких снага.
Али, изгледа да је ту било још неких јединица? Студија „Сребреница 1995-2015“, издање Фонда стратешке културе из јуна 2015. године, даје врло занимљиве и непристрасне податке. На пример – о улози 10. диверзантског одреда, по свему судећи „скрпљеног“ од авантуриста и потоњих плаћеника!
„Ердемовић (Дражен) и његови саучесници били су припадници тзв. 10. диверзантског одреда, вишенационалне јединице у којој су били Срби, Хрвати, муслимани и Словенци. За ту јединицу никад није установљен њен положај у командном ланцу ВРС. Неки од њених припадника су се касније борили у Африци, као плаћеници западних војски.“
Недоумица о броју убијених цивила и војника Армије БиХ
Дражен Ердемовић, етнички Хрват из Тузле рођен 1971. године, постао је познат широј јавности по признању да је учествовао у ликвидацији хиљаду двеста ратних заробљеника у Сребреници, од којих је он убио седамдесеторо. Одслужио је бесрамно малу казну од само пет година затвора, и од тада је најомиљенији „сведок сарадник“ Хашког трибунала на суђењима Србима (о његовом „кредибилитету“ најбоље сведочи податак да је Хрватска одбила да му изда домовницу).
Па ипак, постоји недоумица о броју убијених цивила и војника Армије БиХ. Вештак Тужилаштва МКТЈ Ричард Батлер процењује да је у сукобима око Сребренице погинуло око две хиљаде припадника муслиманских снага, португалски официр и посматрач УН Карлос Мартинс Бранко – такође око две хиљаде, амерички обавештајац Џон Шиндлер – око пет хиљада, а Карл Билт – око четири хиљаде, док УН износе број од око три хиљаде. По овим проценама произилази да је значајан број погинулих на бошњачкој страни страдао у борби, дакле као легитимне жртве ратних дејстава, што значи да нису стрељани, да бар ту није било злочина.
Сматра се да је најверодостојнија процена Уједињених нација, по којој је током пробоја 28. дивизије Армије БиХ како би се домогли Тузле погинуло око три хиљаде бораца. Та процена се не односи и на цивиле који су кренули с војском пут очекиваног спаса?! Али, ни то није све!
Мирсад Токача из сарајевског Информативно-документационог центра је 2010. изјавио да је пронађено „око пет стотина живих Сребреничана“ који се воде као нестали, и „седамдесет особа које су сахрањене у Меморијалном центру Поточари а који нису страдали у Сребреници“.
Ибран Мустафић, који је био функционер цивилне управе у сребреничкој енклави, рекао је да је до хиљаду особа страдало у међусобним сукобима муслимана током повлачења из Сребренице.
Насер Орић у својој књизи „Сребреница сведочи и оптужује“ (објављена 1994. године?) наводи имена 1.333 мушкарца из енклаве који су погинули у ратним дејствима пре пада Сребренице у јулу 1993. године кад су муслиманске снаге нападале српска села, дакле цивиле, у широј околини.
Чак и директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић изјавили су да је у Поточарима сахрањено најмање педесетак лица настрадалих 1992. године која су, ма шта то значило, „у блиском сродству са лицима која се воде као жртве погубљења“.
Злочин се догодио, у то нема никакве сумње. Зато је наизглед нејасно зашто је бошњачкој страни потребна његова квалификација у геноцид, као и „надувавање“ броја жртава? А, то се не може гурнути под тепих, као што је учињено са нешто више побијених српских цивила по селима у непосредној близини „демилитаризоване енклаве Сребреница“! Сувише је сведока.
*Милош Миша Лазић је дугогодишњи истакнути репортер “Илустроване политике”
