Слободан Антонић: Великобосанске и великоалбанске претензије на Санџак

А пошто је, дакле, данас Косово „суверена република“, а „Бошњаци и Албанци имају традиционално добре хисторијске, пријатељске и породичне односе вијековима“ – за Санџаклије важи: добро дошли у „Косово“

С великоалбанским претензијама на Санџак (види овде и овде) наша јавност углавном је упозната. Изненадила нас је, међутим, изјава Реџепа Хотија, из које се види да „Косово“ има апетит не само према југу Србије, већ и према Санџаку (овде).

Но, то и није нека новост. Албанска телевизија Топ ченел (Top Channel) приказала је 29. новембра 2016. репортажу у којој је неколико Пештераца говорило „својим старим језиком“ – албанским.

Неки деда чак је показао да испод кревета и даље чува заставу с црним двоглавим орлом (овде).

И заиста, на снимку Новог Пазара из 1904. године види се мноштво мушкараца обучених у типичну албанску ношњу, са све кечетом (qeleshe; овде).

Мухамед Јусуфспахић, у време док је још био „муфтија србијански“ (данас је амбасадор Србије у Саудијској Арабији), изјавио је да су „Санџаклије претежно славенизирани Албанци, који су се бошњацизирањем супротставили христијанизацији“, те „да је много искреније да буду Албанци, они који то (већ) јесу“ (овде).

Према неким ДНК анализама, Бошњаци у Босни су ближи Србима и Хрватима, док су они из Санџака чак 70 одсто Албанци, а 30 одсто потичу од српских брђанских племена (овде).

Како пише Александар Раковић (овде), „данашњи Бошњаци (из Санџака) већ два пута су били укључени у процес стварања великоалбанске државе: приступањем плавско-гусињских првака Призренској лиги (1878) и стварањем квинслишке Велике Албаније (1941-1944)“.

Раковић такође указује да је тренутно на делу „трећи великоалбански талас у Новом Пазару, већ петнаестак година; јер, код једног дела Бошњака постоји двослојни бошњачко-албански идентитет – како код оних који имају албанско порекло, тако и код оних чији су преци били изложени османском и аустроугарском инжењерингу албанизације (1878–1912, 1916–1918)“.

По Раковићу, „албанско порекло имају Муамер Зукорлић, Сулејман Угљанин и Расим Љајић“. Тиме се, рецимо, објашњава да „Зукорлић и Угљанин од 2009. године, стварају култ великоалбанског идеолога и сарадника нациста,Аћиф ефендије“ (исто).

Aћиф ефендија (Бљаја) био је 1941-1944. командант Новог Пазара којег је настојао да албанизује: „муслиманима је наређено да носе ћулафе (кече) уместо фесова, да промене своја презимена како би се одстранио завршетак –ић, да шаљу децу у школе на албанском језику, да на својим кућама истакну албанске заставе, да имена својих радњи напишу на албанском језику итд.“ (Милутин Живковић, Санџак 1941–1943, овде, стр. 95; в. 635). Слично је било и у Тутину (исто, с. 104).

У Нови Пазар је, октобра 1941, ушло 3200 наоружаних Албанаца с Косова, да појачају снаге Аћиф ефендије (овде). Они су „по Новом Пазару и околини убијали, силовали и пљачкали. Заједно с Албанцима, Аћиф је кренуо на Рашку и Краљево остављајући за собом `пепео и крв`. Заустављен је и поражен на улазу у Рашку. Био је то тек један од страшних погрома: за само један дан спаљено је на стотине српских кућа и убијено на десетине цивила; неке су балисти живе спалили у њиховим кућама“ (овде).

Данас Реџеп Шкријељ, новопазарски историчар и шеф Ресора за образовање Бошњачког националног вијећа, каже да су „Бошњаци у Санџаку поносни албанском компонентом свог поријекла”, и да „бошњачки народ с поносом истиче дио те компоненте коју посједује и Аћиф-ефендија”, тај „неприкосновени лидер Бошњака“ (овде).

Етногенетски разлог није једини зашто се прикључење „Векиком Косову“ или „Великој Албанији“ јавља као резервни план санџачких иредентиста (план А, наравно, јесте „Велика Босна“).

Ако погледамо етничку мапу Санџака (овде) видећемо да је муслиманско становништво у већини само на југоистоку ове регије (Нови Пазар, Тутин и Сјеница), дакле, на граници према Косову. Северозападне општине, пак, на међи с БиХ, имају јасну српску већину.

Штавише, с оне стране границе с БиХ такође су српске општине, те је најближи део с бошњачком већином – Горажде (овде).

Својевремено је Славој Жижек предлагао да се Република Српска припоји Србији, а Санџак остатку Босне (видети овде). А тадашњи верски поглавар муслимана у БиХ, Мустафа Церић имплицитно је смерао на нешто слично (видети овде, стр. 38).

Међутим, етничко острво Бошњака у југоисточном Санџаку може бити спојено с Бошњацима у Горажду и у остатку ефбиха само етничким чишћењем скоро 70.000 Срба који живе између. То је немогуће урадити без рата и масовних злочина.

Зато се бошњачким националистима чини једноставнијим остварити везу санџачких муслимана с „Косовом“ – будући да се Тутин директно граничи с косовском општином Исток, у којој 92% живља чине Албанци.

Мустафа Церић се, приликом посете „независном Косову“, 6-8. августа 2009, поклонио моштима Адема Јашарија, да би на крају ставио на главу шиптарско qeleshe (овде). С друге пак стране, косоварски Албанци основали су лоби-групу Косово за Санџак (Kosova per Sanxhakun; овде).

На њиховом сајту (овде) читамо да су се „грађани Санџака на референдуму, од 25-27 октобра 1991, изјаснили за `потпуну политичку и територијалну аутономију Санџака, с правом прикључења једној од суверених република`“.

А пошто је, дакле, данас Косово „суверена република“, а „Бошњаци и Албанци имају традиционално добре хисторијске, пријатељске и породичне односе вијековима“ – за Санџаклије важи: добро дошли у „Косово“!

За Србе и Србију некако је жалосно да се два, њима непријатељска национализма отимају око несумњиво српске земље, као око свог Lebensraum-а. Но, имајући у виду отвореност тзв. косовског питања, као и, на другој страни, чињеницу да се „двоентитетске државе по правилу распадају“ (овде), јасно је да су готово све геополитичке опције –отворене.

Сарајевски унитаристи (овде) желе да прогутају Републику Српску. Великобосански хегемонисти, пак, сањају, после анексије Санџака, и други излазак на Јадран (Суторина; овде и овде).

Зашто се само Срби праве да се ништа од тога око њих не догађа?

Извор: Стање ствари