ВРЕМЕ ИДИОТА: Заиста делује као да ће књиге поново бити спаљиване

• Недостатак читања је први корак ка потпуном недостатку самопоуздања. Ка друштву у коме није срамота не знати. 
• У времену у коме живимо, књиге и иконе, представе и филмове су замениле кратке приповести, сведене на ограничен број речи, у скученом времену и простору

Борис Трбић

Најпознатији филм Андреја Тарковског обилује сликама спаљених књига и нагорелих икона. Тарковски и неколико истраживача његовог дела често наглашавају да је централна идеја Андреја Рубљова несумњиво прожета веровањем да се ове књиге и иконе морају поново уздићи из пепела филма.

У Ивановом детињству, главни јунак каже да не верује да у Немачкој има више књига, јер је видео њихово јавно спаљивање на трговима.

Одбија да чита магазине које му дају надређени.

У репродукцијама Дирерових гравира, пронађеним код нацистичких војника, дете проналази некакву истину о рату. Види Четири јахача Апокалипсе. У шињелима и немачким униформама. На мотоциклима.

Роберт Бирд тврди да је фреска Богородице, невидљива карактерима у филму, противтежа репродукцијама Дирера, које су, механички умножене, израз протестантског одбијања телесног (Andrei Tarkovsky: Elements of Cinema 95). Иконице новог, модерног, прогресивног доба, слике светитеља једног не тако давно уједињеног европског народа, са јасним колонијалним претензијама. Евоцирајући мисли Волтера Бенјамина, о траговима уметности у времену техничке репродукције, Тарковски говори о култури смрти. Бирд цитира Флоренског који у Диреровим гравирама проналази знакове духовне кризе Запада. Неку врсту озбиљног моралног пада.

Након свега, тај филм Тарковског говори о времену када се Исток упознаје са ’највећим достигнућима’ модерне, са високим таласом таме, ’напретка’ оличеног у механизованој смрти гасних комора. У фотографијама моторизованих немачких трупа које опкољавају цркве на Истоку које, пуне верника, горе. Попут оне у филму Елема Климова, Иди и гледај (1985). Или неких које никада нису снимљене, у западним деловима некадашње, заједничке земље.

Постоје делови света где локалне елите заговарају приступ образовању који ће из корена изменити националне културе. Стручњаци, бивши премијери, угледни бизнисмени држе предавања о новом моделу образовања налик на јефтине мотивационе спикере. Говоре о образовању у коме је позиција дрона важнија од слике коју производи, звучни ефекат од изговорене речи, алгоритми друштвених мрежа пресуднији за свакодневни живот од основних рачунских операција.

Недостатак читања је први корак ка потпуном недостатку самопоуздања. Ка друштву у коме није срамота не знати.

Не знати колико је велика ваша земља. Колика је раздаљина између два велика града? У које доба године се бере грожђе? Који је главни град неке земље на Светском првенству? Али, и колико је девет пута шест. Ког датума вам је рођен отац? Или, да ли овај историјски период открива паралеле са неким другим периодом у људској историји? Како је, рецимо, настао нацизам? А кад не знате толико ствари, наравно да је лакше поверовати у масовно произведене фикције.

Најопасније „истине“ су оне за које нам се тврди да их уопште није потребно доказивати. У фрагментисаном друштву фрагментисаних појединаца није потребно доказивати ништа. У највећем броју случајева за ауторитете ће бити проглашени људи који се појављују у медијима, који у први план истичу сопствене вредности, труд, позиције, награде додељене због политичке снисходљивости, економске успехе који се емпиријски не дају потврдити, некад чак и прегалаштво и добру вољу (ко пристојан о томе још говори: тако нешто се ваљда подразумева). Нешто што је тешко проверити. И што се мора прихватити тако што ће бити објашњено брзо, без удубљивања.

Збуњени, често конфузни људи не знају којим истинама да се врате. Постоје ли књиге и иконе које се могу вратити из ватре? Које издржавају температуру Бредберијеве прозе? Књиге за које се вреди борити, као магични рукопис измишљеног аутора и наслова, у Диковом Човеку у високом дворцу. Рукопис који се кришом умножава, дели и чита на окупираним територијама, евоцирајући део једне друге, Књиге проповедника (12:5).

У времену у коме живимо, књиге и иконе, представе и филмове су замениле кратке приповести, сведене на ограничен број речи, у скученом времену и простору. У години бомбардовања, пријатеља, таксисту, радознали путник је једном упитао одакле долази његово „чудно име“. Изненађен, почео је да му објашњава, пожелевши да угаси мотор, да искључи таксиметар. Да објасни. Човек га је прекинуо. „Ако је прича дуга, нема везе.“

У неком Диковом роману, у времену ауторитарне контроле, путнику би била довољна једна реч, нека врста лозинке којом би оном који говори дао до знања да је и он човек који жели да чује. Жели да зна.

Можда и долази и такво време у коме ћемо се препознавати кришом. Као део посебне, изопштене групе људи који показују емпатију, и снагу да прво мислима, а затим и делима, крену против матице. Јер заиста делује као да ће књиге поново бити спаљиване.

Извор:
ЦАРСА