Олег Николајевич Верешагин: Васпитавање војника

„Ми смо дужни да спасимо нашу децу. Ми смо дужни да им дамо смисао живота и вољу за животом. Ми смо дужни да их научимо да се одупру сваком ћелијом свог тела нарастајућем кошмару. И, ако је потребно, ако дође такав тренутак! – да се заштите: песницама, оружјем, зубима, чиме год. Зато што је боље тако, него погинути покорно и бескорисно!“

Педагошки разврат

У лето 2002. године у једном од градова у близини Москве догодила се, за наше време, сасвим обична прича. Два другара – ученици шестог разреда, отишла су да возе бицикле по удаљеном селу. Набасали су на бескућника. Шта се даље десило – чему причати? Као што нема потребе рећи ни то да бескућника нису успели да пронађу.

Један од оперативаца који је водио истрагу био је изненађен: „За све нас је до сада остала загонетка зашто дечаци нису побегли, јер за то није било никаквих препрека. Поред тога, дечаци уопште нису плашљиви и изгледају старије од свог узраста. Несхватљива прича.„

Заиста, и за мене такође – фатално неразумљива! О томе сам већ писао у својим текстовима и обећао да ћу се вратити на тему. И ево враћам се, иако се почетак некоме може чинити чудним.

Зашто момци једноставно одмах нису побегли? Зашто нису пребили бескућника; не верујем да га удвоје не би савладали, видео сам фоторобот те мешавине Кошеја (Кошеј- митско биће у облику мршавог, злог и богатог старца – прим.прев.) и египатске мумије? Зашто је један „другар“ по наређењу ненаоружаног, мршавог изрода, послушно свезао другог и покорно му дозволио да свеже и њега? Зашто су чак и тада седели на лицу места, послушно бројећи до хиљаду, како им је речено? Шта то значи – нису били плашљиви? Шта се под тим данас подразумева? Способност расправљања са одраслима? Способност да већ у том узрасту „попију по пиво“ и пуше на школском пролазу, показујући свима како су „опасни“? Умеће бацања петарди под ноге старицама?

Да, у праву је иследник. Чини се несхватљива прича. Сасвим.

1972. године се десио овакав случај: два дечака, вршњаци ових садашњих, који нису плашљиви, срели су се са убицом – рецидивистом, који је бежао. Вероватно се и он спремао да уради са њима исто оно што је урадио бескућник у наше дане. Он се спремао да их убије само зато што су га видели, а он је био у бекству.

Недуго после тога, дечаци, који су пре тога, ипак ишли на секцију бокса, избили су одраслог „опасног“ чику тако да је он у полицију доспео у несвесном стању. Јако су се уплашили. Сами су о томе причали касније. Међутим, било их је двојица – два другара – и решили су да се боре. Помисао да се покорно предају, њима није ни падала на памет.

Ето и одговора. Бескућник није имао потребе да прети оружјем, граби, дави… Да је наредио дечацима да се обесе – они би се обесили. Са сузама и молбама, али би се обесили. Истину вам говорим. Зато што су се препали. Тренутачно су се препали.

Уосталом, то није њихова кривица. Код њих је просто ишчезло нешто што је било у већини њихових вршњака чак не пре тридесет, већ пре двадесет година! Ако је то несрећа, то није само њихова несрећа, већ целе земље. Наше и ваше Домовине.

Кукавичлук, који је постао готово органски део карактера већине потомака бораца Куликовог поља, Смоленска, Полтаве, Бородина, Шипке, Курска и Кандахара. И не само деце, већ и одраслих. Али тај кукавичлук се није појавио тек тако. Он је вешто накалемљен, пажљиво одгајан и савесно култивисан.

Разговор треба почети од тога: „Шта је (или ко је) личност и зашто је уопште треба формирати?“ Личност се одређује у савременом свету као било које радно способно људско биће, без обзира на старост и пол. Али сличне дефиниције скривају у себи заметак болести која је сада покорила целу планету – епидемије равнодушности. Ствар је у томе што слични „поклони права личности“ свима без разлике доводе до пренаглашеног осећаја сопствене вредности, а тиме и јединствености и непоновљивости.

Међутим, већина такозваних личности није високог квалитета. Ово је објективна тачка гледишта. Људи се, уопште, третирају као материјал од којег, за своје потребе, власт прави оно што јој је потребно. Ако неко мисли да је демократска власт изузетак, онда је у заблуди. Дата власт почива на вољи руље – бирачког тела. И то бирачко тело она вешто формира обећањима чиније са чорбом, топле избе и забаве за све укусе. Личности таквој власти нису потребне чак ни унутар ње, штавише – оне су за њу опасне. Сходно томе, систем формирања личности у савременом свету је анатемисан, проглашен реликтом тоталитаризма, и званично жигосан од свих могућих педагошких и психолошких теорија.

Савремени систем васпитања заснован је на неколико постулата.

ПРВО. Примарност и приоритет дечијих права.

ДРУГО. Демонизација речи „дужност“, као напада на „слободну вољу“ и „рањиву дечју психу“.

ТРЕЋЕ. Изједначавање права детета и одрасле особе.

ЧЕТВРТО. Максимална снисходљивост дечијим жељама (чак и ономе што не желе), у којима се види неко „самоизражавање“ и „само-развој“ личности.

ПЕТО. Васпитање кроз усађивање осећаја сопствене непоновљивости, осећаја нихилистичког индивидуализма.

ШЕСТО. Развој теме толеранције на оно што се догађа около.

СЕДМО. Одустајање од казни због њихове „окрутности“.

Tреба рећи да ови постулати одговарају задацима савременог друштва, да не може бити боље. На њима се васпитавају плашљиви, они који пате од великог броја комплекса, сурови, лажљиви, неодговорни, хистерични, неспособни за физичке или духовне напоре, за стваралаштво, са нејасном сексуалношћу и са потпуним одсуством моралних оријентира, неспособни да се одупру чак и уличном хулигану.

То јест, они од којих би се наши преци окренули са гнушањем, сматрајући појаву таквих људи за поуздан знак дегенерације нације. Међутим, ове „личности“ су корисне демократској власти.

Они су себични, послушни силнима, не трпе оне који су изнад просека, лако верују обећањима, која годе њиховом сластољубљу, лаком животу и њиховој слабој вољи, воле да замишљају себе као средиште земље без којег се ништа у држави не покреће. Њима је веома лако и једноставно манипулисати. Заражени су тиме још од детињства и то није типично само за Русију (чак не толико за нас, ми смо тек ступили на тај пут!). На сличан начин васпитани тип, „хомо електоратус“ (електорат – бирачко тело, прим.прев.), доминира западним светом.

Међутим, ми ћемо говорити о људима другог типа и васпитавати како треба, не „бираче“ већ – Човека и Борца. И почећемо са постулатом који се схвата и прихвата на веру, у супротном је сваки други разговор просто бескористан. Мада са становишта савремене педагогије овај постулат звучи исто као за католичког верника Црна миса.

Дакле.

Адолесцент није личност. Он је личност у формирању, а то је сасвим друго. Толико различито да ни поред није прошло. Сандучић: оно што ставимо унутра, то ће и бити тамо. Пре свега, неопходно је беспоштедно избити било какву мисао из главе вашег васпитаника, да он у ствари представља нешто сам по себи и да има неко митско „право“ на „права“. Прва заповест вашим штићеницима треба да буде следећа:

Свако право се мора зарадити

Оно се не може добити, измолити, украсти, купити – у тим случајевима оно престаје да буде право. На том постулату је и неопходно базирати цео систем васпитања адолесцента: можете добити сваки делић само акцијом, радом, упорним и тешким. „Од почетка“ и „просто тако“ ништа се не даје.

Треба узети у обзир само једно. Савремени свет упорно и веома вешто оспорава тај најважнији постулат својим лако доступним и лепим „идеалима“ „слатког живота“ којима се адолесцент купује сасвим лако, баш тиме што још није личност и не може да се супротстави искушењима тврдих животних поставки. Са савременом „пластичном цивилизацијом“ уопште, ужасно је тешко борити се. Због тога сугерисати адолесцентима горњи принцип може само онај који изазива у њима поштовање и жељу да га опонашају. Тачније – мушкарац.

Доминација жена у систему образовања и васпитања одавно је постала национална претња. Сигуран сам да је баш то био један од разлога који је уништио пионирско-омладински покрет и да баш од тога може нестати покрет извиђача. Немојте ме погрешно схватити. Немам ништа против жена. Осим што ће дечак, којег је васпитала жена, у најбољем случају доживети у животу бројне непријатности. А у најгорем – он ће склизнути на дно. Наравно, постоје изузеци. Али су тако ретки да је изградња система на њима апсурдна. А у систему војно-патриотске обуке жене уопште не би требало да буду. По мом средњевековном мишљењу, женама у војсци у мирно време уопште није место, а кретенизам неке владе може се јасно, у процентима одредити, по тачном односу према процентима жена у оружаним снагама државе.

Адолесценте привлачи идеал мушкарца, хоће да буду слични њему, копирају га, кад га сретну у стварном животу, чак и у ходу и у навикама. Али чак и они малобројни мушкарци, које предлаже школа, у значајном проценту су далеко од таквог идеала. Сада у школи није реткост педагог-мушкарац који се „ослободио“ војске (избегао служење војног рока – прим.прев.), посебно у сеоским школама. Не знам, како коме, али мени је пола смешно пола бесмислено слушати од таквог приче о храбрости наших војника, о слави предака… А адолесценти још увек нису научили да се смеју. Они све узимају озбиљно. А глупо је мислити да они ништа не разумеју. Због тога се у њиховим душама јавља презриво неповерење, не само за наставника, већ и за оно што он говори: тобоже, нас учи, а сам… Пут таквима у школу треба да буде затворен чврсто и заувек. Правом мушкарцу-наставнику треба веровати, чак и ако каже да је снег црн.

Дуг према Домовини и пријатељима је свет

„Ја никоме ништа не дугујем“ – често можете чути самозадовољну изјаву из уста младих људи. Дужан. Дужан родитељима. Отаџбини. Својој девојци. Својим пријатељима. Својим прецима. Нико од нас није слободан од тих дугова. Не можете бити од њих слободни. Немате права. А онај ко покушава да се ослободи – тај је кукавица и подлац. Ту мисао сте дужни довести до свести ваших младих васпитаника. Ако треба – укуцати, закуцати, урезати у њихову свест. Морате их научити да разликују бирократски „дуг“ према држави и истински Дуг према Домовини, која је једна за сва времена. Дужни сте да их убедите да човеково самопоштовање не дозвољава „никоме не бити дужан“, јер то значи пљувати на све. Не могу да се уздржим – цитираћу!!!

„Желим да вам кажем, панови, шта је то наше другарство. Ви сте чули од очева и дедова наших, колико је од свих наша земља била поштована: и Грцима је знала дати за себе, и од Цариграда је узимала порез, а градови су били велелепни, и храмови, и кнезови, кнезови руског рода, своји кнезови, а не… недоверци. Све су узели бусурмани (погрдан израз за муслимане, иноверце, прим.прев.), све је пропало. Само смо остали ми, сироти, да, као удовица после јаког мужа, сирота, тако исто као и ми, земља наша! Ето у какво смо време ми, другови, ставили руку на братство! Ето на чему стоји наше другарство!

Нема светиje везе од другарства!.. Бивало је и у другим земљама другова, али таквих, као што је у руској земљи, таквих другова није било… тако волети као руска душа – волети не умом или било чим другим, већ свим што је Бог дао, ма свим што имаш… Не, тако волети нико не може! Знам, зло је завладало сада у земљи нашој… Прихватају, ђаво га зна чије, бусурманске обичаје; гнушају се свог језика; свој са својим неће да говори; свој свога издаје… Милост туђег краља, та не краља, већ прљава милост… моћника који… чизмама својим ударају их по њушци, вреднија је за њих од сваког братства. Али, и у последњем подлацу, какав год да је, иако се он сав изваљао у чађи и клањању, има и код таквог, братци, трунка руског осећања. И пробудиће се он једном… Нека сви они знају шта значи у руској земљи другарство! Па ако је дотле дошло да треба умирати – нико од њих неће тако умрети!.. Нико, нико!.. Неће за то бити у стању њихова мишја природа!“

Не знам како је вама. Ја се јежим од ових речи. Због поноса, што сам и ја Рус. И не без разлога се наши „педагози“ већ више од годину дана толико упорно труде да „очисте“ екстремисту Буљбу из школских програма…

Максим Калашњиков (Кучеренко), аутор најактуелнијих књига о проблемима савремене Русије, тачно напомиње да у нашој земљи никада нису имали великог значаја рођачки (као на Западу) или племенски (као на Истоку) односи. Ослонац чувене руске „саборности“ јединица је била – група људи, уједињена заједничким интересом. Даље је Калашњиков скренуо пажњу на то да се у нашем времену то заједништво појачано и циљано уништава (на пример – многобројни „ријалити шоуи“, где се баш кроз потапање у блато ортака остварује успех у игри), а заједно са њим се уништава основа руског погледа на свет: „Сам погини, али друга спасавај!“ Ми смо дужни свим снагама да се опиремо таквим покушајима. Мисао о светости веза пријатељства треба да постане крајеугаони камен формирајуће свести адолесцента. Теби може да се не допада нос, фризура или манир говора твог суседа у строју. Ти можеш отворено да му изразиш своје незадовољство. Ви можете окренути леђа један другоме у свакодневном животу. Али, искрсне ли опасност за заједницу, све несугласице просто губе смисао. Боље је одгристи себи језик, него издати друга. Боље је погинути, него дозволити његову погибију.

Могу рећи да су сви људи рођени различити и да сви имају различите степене истрајности. Али то је и питање васпитања. На одговарајући начин васпитана особа не схвата предлоге, на пример, дати податке о друговима у замену за ослобађање од физичких мука. Разумете? Он неће оцењивати тај предлог, мислећи да је повољнији (или моралнији, или праведнији). Он једноставно не схвата речено, јер се такав предлог такође односи на другачији систем вредности, као глагол to be – на енглеском језику. За особу која не зна енглески, то је само скуп звукова.

Живот је борба

То није бесмислено и бескрајно једење слабих од стране јаких, како третирају борбу телевизијске игре и представе, већ је баш борба, битка за неке више принципе. Ако се не варам (нисам сигуран), ово је Гете рекао:

„Само је онај достојан живота и слободе,

Ко сваки дан за њих иде у бој!“

Тај принцип је такође дуго времена био изложен подсмеху. Веле, задатак човека је просто да живи (у уживању, јел’ да?), не постављајући висока питања, и не мучећи се глобалним проблемима. Здравији ћеш бити. Али, ствар је у томе да тако живе животиње, а човек није животиња, како год би лупетали на ту тему филозофи и психолози. Наша деца треба да расту као борци који разумеју да битка – са околностима, телесним непријатељима, болешћу, лењошћу – чини живот потпунијим, испуњавајући га незаборавним укусом победе. Ни лишавања, ни бол, ни физички или морални напори, ни своја или туђа крв, не треба да изазивају страх у њима.

Ја сам дубоко и непоколебиво убеђен у то да ниједна парола није нанела васпитању младог нараштаја такву штету као поклич који се проширио у 50-им годинама прошлог века: „Само да не буде рата!“.

Његов смисао је био у томе што је генерација која је преживела, и у стварности видела најстрашнији рат у историји Земље, улагала све напоре да обезбеди срећну будућност својој деци. Са чисто људског аспекта ово је било разумљиво и заслуживало је саосећање. Гладујући, патећи се, мучећи се буквално до изнемоглости да би њихова деца добила све што је њиховим родитељима ускратила судбина. Баш добили, а не зарадили. Недовољно храњени, живећи у земуницама, мама и тата су гурали у кљунић свог вољеног чеда све што он пожели, на први његов писак, да би отклонили од њега чак сенку беде која је њих дотакла. Израстао пак добро, ухрањен, дрзак, охоли и глупи егоиста, који презире све и свакога (уморне и „који нису видели живот“ родитеље – на првом месту!), а такође свето уверен да су њему дужни да обезбеде све што он пожели. При том су дужни не само родитељи.

Такав систем није постао тада правило, не! Али је престао да буде и изузетак. И пошто су људи који су у њему васпитавани имали невероватно продорну моћ у борби за личну светлу будућност, то су се у 80-тим годинама управо они и нашли на врху на доњем и средњем нивоу управљања земљом. Што је у одређеној мери и условило њену пропаст. Данас се тај систем преобразио из честе, али не и свеобухватне појаве у правило. Дечја група „Немирко“ је у једној од својих полушаљивих песмица, иако с горчином, али јасно изразила кредо савременог васпитања, у напеву на мотив песме „Прелепо далеко“:

„Хтели бисмо постати чистији и бољи,

Само у животу то мало шта даје.

Пробијају се само они који су дрски,

Како би знали шта нас у будућности чека.“

И чак у овој строфи, наизглед осуђујућој сличну праксу, јасно се ишчитава: „… у животу то мало шта даје.“ За људе, васпитане у сличним вредносним оквирима, није главно оно што ти можеш дати, већ оно, што ће дати теби. Међутим, држава у којој узимају, али којој не дају, осуђена је на пропаст.

Искрено сам убеђен да свака генерација мора имати свој рат. Не мислим на прави, врући, рат (иако то није најгоре, aко је чак тако и уобичајено мислити!).

Свака генерација, пре него што заузме место очева дужна је да прође, као златоносни слој кроз велико решето, кроз тешко, опасно дело које исцрпљује и физичке и духовне снаге, у току којег ће све вредности саме стати на своја места у њиховом одговарајућем, од природе и од самог почетка векова хијерархијском поретку, речи ће добити изворно значење, а осећања човека ће се очистити. Они који су се достојно изборили са делом, доспеће врха, с тим да ће њихова деца (као, уосталом, и деца оних који се нису изборили!) већ кроз 15-20 година поновити њихов пут и спречити формирање булдожерске или демократоидне „елите“. Сигуран сам да тешкоће прочишћавају и челиче човека.

Циљ живота је физичко и морално усавршавање

Не знам како је вама, али мени је непријатно и смешно да гледам створења слична црнцима, у панталонама без броја, које се вуку по земљи, јакнама испод којих мајице висе до колена, и глупим качкетима са штитом уназад, изражавајући се гестовима и узвицима. „Па, како то! – рећи ће критичар. – „Данас он свира џез, а сутра ће домовину да прода!“ „Знамо, прошли смо то…“ Прошли су, али, како се види, прошли су поред тога. Размислите, без осмеха: „Да, нису сви који су свирали џез продали домовину. Али сви који су продали домовину – свирали су џез“… И то је чињеница.

По мом мишљењу, не постоји ништа пријатније за очи од строја суворовске (војне, прим.прев.) школе у тамно-свечаној црвено-црној униформи боје крви и барутног дима. Мене су одушевљавали и одушевљавају ме ти и такви момци. Ја сам категорички противник било какве безуниформности уопште, не само у војној организацији, већ и у обичној школи. Униформа има и важну функцију: она дисциплинује. Униформа обавезује, посебно ако је не носе по дужности. Наравно, и униформа може преварити. Али можда нисте размишљали зашто криминалци свих врста воле да наступају као војници и полицајци? Због тога што у свести нашег народа униформа јасно асоцира на честитост, ред, поузданост и спремност да се помогне. Дечак који је добровољно обукао униформу већ је за главу виши од оног који је избегава. Једноставно зато што ју је обукао.

Лако је рећи себи: „Ја хоћу!“ – и учинити оно што је пријатно. Камо теже је рећи себи: „Не треба!“ или „Треба!“ Али сличне наредбе самом себи управо више од свега уздижу човека изнад животиње. Ви сте дужни да сугеришете својим васпитаницима да физичко и морално усавршавање може и дужно је – да буде главна заповест сваког Руса. Веома добро пише о томе Максим Калашњиков: „Нека се они тамо, на Западу, свађају, живе у греху, носе бесмислену одећу. Нека! Нећемо их пратити! Наша деца ће одрастати здрава, јака, спремна да пруже руку пријатељу и да оштро ударе непријатеља по зубима. Они треба да понављају иза великог руског песника:

„И сањам ја, да су рекли

О Русији, земљи равница:

„Ово је земља најлепших жена

И најхрабријих људи на свету !““

Ово није лако јер захтева напоре, и то прилично велике, које не захтева стално „отезање“. И ту поново ступа на сцену улога личности руководиоца. Правог мушкарца, којег хоће да опонашају, да му поверују и пођу за њим. А он ће их научити да избегавају псеудокултуру и кловновску одећу, покварене зубе и танке паукове ноге на тетоважама – све знаке „масовне цивилизације“. Научиће их да се поносе својим елитизмом, својом способношћу да стоје изнад тупог стада коме је неопходан реперски надимак.

Толеранција је смрт части, достојанства и храбрости

У свету постоји пуно људи који су тoлико плашљиви да чак ни другима не могу дозволити да ризикују себе. Толеранција, другим речима трпељивост за гадости, ако се преведе на нормални руски језик, то је њихова застава.

Смртоносно опасна категорија таквих људи су они које ја за себе називам „потурице“. Тако су на Балкану у ХV-ХIХ веку називали мештане, словене по крви, који су у ишчекивању милости или искрено поверовавши у вечну власт османских освајача, прелазили на ислам и постајали одане слуге окупатора. Тако и у данашњој Русији постоји танак слој сличних људи који заузимају, нажалост, истакнуте положаје у друштвеном а понекад и у јавном политичком животу. Руси по рођењу, они су научили толерантно-биљни начин размишљања, јачи чак и од њихових очева на Западу: код њих његово обожавање доводи до одрицања права на самозаштиту како нације тако и њених појединих представника.

По њиховом мишљењу, Русима је дозвољено само да се понизно клањају, искупљујући „империјалну прошлост“. Насумичном се може назвати и политика друштвеног радника А. Асмолова, правозаштитника Н. Ковалева, писца В. Крапивина … Труди се ту и познати дечји писац, мрзитељ деда Гајдара, аутор безвредног серијала о Киселом млеку (не говорим о првим књигама, стварно веселим и оштроумним, већ о многобројним „наставцима“!), Едуард Успенски. Не сећате се како је крајем 80-тих он прорицао са екрана о „дечјем разоружању“, позивао да се униште играчке-оружје, хипнотисао говорима о свеопштем миру?

Није ли отуда започео мукотрпан положај наше војске данас?!

Оно што је најстрашније јесте то што многи од ових потурица већ раде са децом, усађујући им „синдром ембрионалног положаја“, а њихова излагања имају званичну подршку све до укључивања у школске програме!

По правилу, они иступају са племенитим паролама (тровање Коваљева је редак пример отворене мржње потурице према људима који су сачували веру у вредности својих предака), „смањујући агресивност друштва“ или „неговање толеранције у младом нараштају“. У преводу на руски језик, ово је разоружавање нације пред лицем непријатеља.

Ако је нашој земљи, у ствари, објављен рат (а он је објављен – не јуче, и не пре десет година… и никако не међународним тероризмом), онда позив ка „толеранцији“ звучи више него чудно. Чак бесмислено, како би звучао позив за схватање циљева и задатака хитлероваца 1941. године. Ми смо земља – војска и нација – војник . Ако успеју да нас промене, престаћемо да постојимо. Не мислим да ће то много да забрине потурице. Али мене ће веома забринути.

Ако се, пак, гледа на шири аспект, онда озлоглашена толеранција ничему добром не води чак ни у друштвима која не ратују. Погледајте статистику. Где је највиши проценат самоубистава? Где су психички поремећаји постали свакодневна болест? Где је немотивисана суровост преплавила породице и школе? Где су процветала сексуална изопачења? Где огромним темпом напредује дегенерација? У најстабилнијим и мирним земљама – Шведској, Швајцарској, Холандији, Данској …

Ствар је у томе што је човек по својој природи нетолерантан. Њега је могуће навићи да живи, сугеришући му да су топла штала, хранљиво коританце и добар провод – смисао живота. Али подсвест ће се бунити против тога, али пошто је „поклопац затворен“ (лов и борилачке вештине су забрањене, деца не могу да се играју рата, на улици глас повисиш – полиција реагује, листић откинеш – „зелени“ те насмрт извређају, мушкарци и жене чак ни одећу не разликују, војску служе необавезно), то се природна агресија и жеђ за јаким узбуђењима изливају „кроз шавове“, добијајући необуздане форме све до мучења, насиља над сопственом децом, као и одлажење у зараћене земље у лов на људе.

Понављам: потурицама је свеједно. Мени – није. И позивам све оне којима је стварно драга Русија да се придруже борби против њих, a на тај начин и за дечје душе које они желе ушкопити својом толерантношћу.

Казна је неопходан део васпитања

Савремени систем похвала је изопачен. Хвалити уопште треба ређе него кажњавати. Далеко ређе и врло скромно, а не по принципу „Вова је изнео канту са смећем – дајмо Вови педесет рубаља, добар је дечак“. Вова је дужан да зна да је изношење канте – његова обавеза, за коју не треба да чека подстицаје, чак ни усмене! Али ако Вова не изнесе канту, тада треба да уследи казна. И није важно зашто он то није урадио. А ако је Вова ископао нову јаму испод тоалета у дворишту, онда му се може кратко рећи: „Делија!“. Уверавам вас да је реч коју чујете од заиста поштоване и вољене особе драгоценија од било којих педесет (или петсто) рубаља.

Није обавезно физички кажњавати, мада сам ја присталица враћања и овог метода. Кажу да казна вређа достојанство, али то је грешка. Достојанство није урођени, већ развијени осећај. Особа која заиста има достојанство (без обзира колико је стара!), никада неће дозволити деловање за које га могу казнити. На сваког делује њему одговарајуће, и казну треба изабрати различито. Али је то неопходно. Просто да бисте усадили у подсвести дечака: учиниш ли лоше – биће ти лоше. Ово је поуздан и врло ефикасан метод, који чува саме те адолесценте од проблема у будућности.

Ових шест истина сте дужни да учините темељним истинама у животу својих васпитаника ако хоћете да они стварно постану мушкарци. Верујте ми, оне нису застареле, то су истине, само су остариле. Оне нису избрисане – само су загубљене. И нису претучене, тачније, тучене су толико да је време да се реанимирају. Хитно!

Хиљадама година, човечанство је живело њима. А за њихове рушитеље – само кусави репић времена, многима је донео новац, али никога није учинио срећним.

Сада нека општа размишљања која се односе на васпитање адолесцената. Треба имати на уму да су у свим временима и у свим цивилизацијама (чак и у садашњој, која потискује све здраве инстинкте!) адолесценте одликовали следећи узајамно искључиви, али успешни у свом усаглашавању, квалитети: понекад непромишљена храброст – и плашљивост пред уобичајеним животом; привидни цинизам – и тајно стремљење ка високим идеалима и делима; скривена духовна рањивост – и отворена грубост; рушење прошлих идола – и обожавање сопствених идола; трезвене одлуке по многим питањима, а у другима – потпуна инфантилност; тежња да се свет постави наглавачке, при том они сами често стоје у том моменту баш на глави; машта о авантури – и неспремност да машту поделе; подругљивост – и страх од подсмеха; неспремност да се прихвати било шта на веру – и слепо поверење; тежња да се што брже постане мушкарац – и неправилно схватање шта је то; безбрижност – и често тешка размишљања о будућности.

Они који уништавају Русију, вешто користе све ове особине. Они који су обавезни да је штите, једноставно не схватају адолесценте као друштвену категорију.

Прождери тањир макарона са кечапом, не додирујући их рукама и мљацкајући као свиња, пред камером и добићеш 60 долара! И ево момак од 16 година дави се, мљацка, али једе. Како зашто – па долари!!! Наравно, схватам да су њега нашли и специјално инструирали. Али ипак не могу а да се не сетим како сам читао да је у Лењинграду под опсадом мајка терала четрнаестогодишњег сина да устане и да једе, да седне за сто и рашири салвету на коленима. Да би појео двеста грама „хлеба“ са ченом белог лука, који су нашли иза кауча. Совјетска пропаганда, кажете ви? Али зар та гнусоба, коју сам горе описао, није пропаганда?! Пропаганда и стварност истовремено, као и епизода са белим луком. Само што је прво – блато, и пропаганда блата. А друго не знам како да назовем. Хероизам? Величина? Или једноставно жеља да се остане људско биће у условима када за то нема скоро никакве наде?

За нас су ови људски квалитети изванредна основа на којој се може градити здање војно-патриотског васпитања. Ствар је у томе што у дубини душе било који и сваки адолесцент хоће романтику, авантуре, право пријатељство, нешто блиставо и необично. Довољно енергичним људима који би, ујединивши се, узели васпитање млађе генерације, и позитивни аспекти карактера адолесцента постаће наши савезници, а негативни ће „отићи у илегалу“, где свака правилно васпитана особа може лако да их контролише.

И не треба говорити о томе да је немогуће ишчупати адолесценте из хипнозе масовне културе. За време Грађанског рата бољшевици нису имали поузданије савезнике од радника. Али и познати Капељевски пук белих такође се састојао од радника сибирских фабрика. Капељ их је придобио на своју страну храброшћу, честитошћу и тиме што је умео да им разумљиво објасни све мане владавине бољшевика, и ти људи су остали верни белима, чак и онда када су многи чистокрвни племићи посумњали, издали и бежали. Таква је снага ауторитета!

„Васпитавајући сина – васпитаваш војника. Васпитавајући кћер – васпитаваш нацију.“ – Руска пословица.

Засебно – неколико речи о психологији

Исисано из прста

Такозване психологе треба држати на максималној удаљености од васпитног процеса. Ти људи су опасни за васпитање нормалних дечака (девојчурака, уосталом, такође). Посебно ако узмемо у обзир фројдовску школу, доминантну у савременој психологији. У СССР је постојала одлична школа Лурије, али, колико је мени познато, од ње одавно ништа није остало.

Прича коју сам видео на телевизији је запањујућа. У њој се прича о породици човека који је погинуо током трагедије у „Норд-Осту“ (терористичка акција, прим.прев.). Петогодишњи син покојника воли да се игра са оптичким нишаном на пушци – играчки, и каже да „трага за терористима“, да хоће да им се „освети за оца“.

И мајка тог дечака га вуче по психолозима, вичући у ужасу: „По вашем мишљењу, то је нормално?!“ По нашем – да. Као ненормално треба препознати понашање мамице која лечи синовљев осећај мушког достојанства и жељу за праведном осветом. Сувише рано се пробудило – да! Али овакво понашање мајке, њена жеља да измени несвесну храброст свог сина у правцу „толерантне“ вегетације је алармантан симптом за државу у којој су мајке вековима благосиљале децу за борбу против зла. Са сузама. Са тугом. Али благосиљале, знајући да другачије – није могуће.

Мени је запало да два пута разговарам са момцима који су прошли кроз тзв. психокорекцију након неких стварно тешких догађаја. Призор је истовремено и жалостан и грозан, али не можете назвати нормалнима „кориговане“ дечаке. Међутим, на срећу, многи од њихових вршњака који су такође преживели изузетне стресове, али који су то сакрили од својих родитеља (или су родитељи били довољно паметни да не „лече“ дете!), изашли су на крај са својим последицама за два или три дана, тако што су се добро наспавали и пљунули на ове последице.

Треба увек памтити да „помоћ“ психолога ставља пацијента у пуну зависност од њега и већина психолога то овако или онако то користи. Као што је један паметни Американац рекао: „шизофреници су они који граде ваздушне замкове. Параноичари – они који живе у њима. А психолози су они који издају грађевинску дозволу и добијају за живот плату од закупнине.“ У принципу, треба се замислити да ли психолози постоје зато што им верују, или им верују зато што постоје?

Што се тиче успеха фројдовске психологије, он, повезан у свему са тим животињски оправданим моралом, тако греје срце западног човека. Кобајаги, ако су научници доказали да човек јесте животиња, онда шта ја ту могу да урадим? Од мене не можеш ништа да очекујеш…

Треба напоменути да су вијетнамски и други синдроми, нервна растројства и томе слична јерес настали из неколико врло једноставних разлога који немају ничег заједничког са психологијом. Недостатак или потпуно одсуство унутрашњег убеђења човека у оно што ради (одсуство „виталног покретача“). Покушајте да замислите нервно растројство код крсташа који се борио са „неверницима“ у Палестини или „синдром Бородина“ код ветерана Отаџбинског рата 1812. године! Не можете? Ја такође… Увереност је непробојни оклоп, а фанатизмом је називају они који на искрену убеђеност сами нису способни због слабости свог духа или циничности карактера. На такав начин, де-идеологизација васпитања је лишавање адолесцената овог „стуба“!

Концентрација пажње на сећања и преживљавања у тешким животним циклусима, тако карактеристичне за психокорекцију, данас се широко користе од стране психолога (укључујући и дечјих!) и психоаналитичара. Човеково памћење по природи је оспособљено на самочишћење од тешких сећања, и извлачити их на површину поново, значи:

а) неповратно сакатити психу;

б) ставити себе у потпуну зависност од „доктора“.

„Избаци то из главе!“ је најбољи савет

Неопходно је имати у виду да је психа адолесцента невероватно флексибилна. Догађаји који преображавају одраслог у идиота коме цуре слине, не остављају у њиховом сећању и карактеру никакве трагове. У суштини, адолесценту је довољно да се наспава, добро поједе, проћаска са пријатељима – и сеанса психотерапије је готова. А све те језиве приче о неповратно обогаљеној дечјој психи или су измишљене или произлазе из тога што дете поново и поново присиљавају да копа по непријатним или страшним догађајима из своје прошлости. Уместо тога што би штићеника положили на меки лежај, питајући га хоће ли он „о томе“ да поразговара или да га затрпа цртајући своје страхове, треба једноставно поновити: „Избаци то из главе!“ и послати га у стрељану, на фудбалски терен или поред ватре, где седе пријатељи…

Могу ми рећи да ја негирам фундаменталне истине психологије. Али вас подсећам да је те „фундаменталне истине“ исисао из прста човек са својеврсним психичким поремећајем, Сигмунд Фројд, који је своје пацијенте кљукао наркотицима да би их „ослободио“, и те истине су старе једва више од једног века. И још ћу додати да је хиљадама година равна Земља била ништа мање фундаментална истина, а они који су је нападали, спаљени су на ломачи.

Раван свет је веома логичан, опремљен и лак за коришћење и управљање.

Пузајућа агресија

Човеком који лежи на каучу и исповеда се на тему секса и ноћних мора, барем је лако управљати. То је и разлог популарности „-логија“ и „корекција“ у нашем садашњем баналном свету, где је жеља дечака да се потуче проглашена психичком девијацијом.

На тај начин, ако резимирамо проблем, васпитати данашњег човека може само друга педагогија. То показује наше историјско искуство. Видимо да су порасла већ два (!) поколења која гаје и негују своје негативне особине, при чему се прво од њих родило и одрасло још у време СССР-а. Баш тада су почели први „експерименти“, кренули у школама „тестови“ и теорије о „слободном развоју личности“, баш тада су били укинути у школској униформи појасеви и капе, уведено заједничко разнополно образовање и учињени остали кораци у понор. Ничему добром то није одвело Русију.

Запад нас је увек оптуживао баш за тоталитаризам. На чело ових оптужби стављено је да ми, тобоже, штанцујемо људе, силујемо првобитно слободну човекову личност. Нећу се задржавати на томе да је баш то насиље стишавало исконске инстинкте, егоистична дивљања, и приморавало човека да прилагоди свој его према „правилима општежића“. У Русији ослобођеној од кметства, сва се та гнусоба отргла на слободу и ширила снажном смрдљивом олујом, котрљајући се с краја на крај наше земље.

Желим да скренем пажњу читалаца на то да такозвани слободни свет штанцује људе много више него „тоталитаризам“. Много више! Он то чини много суптилније (пуштајући у оптицај све – од реклама до масовне зомбификације на концертима) – под један. А под два – он штанцује изроде. Сетите се како смо се код нас смејали наивним редовима: „Кад држава нареди да се буде херој – код нас ће свако бити херој!“? Али сада се може рећи: „Кад вам медији нареде – бићете изрод“… Већ сам говорио – изродима је лакше управљати него херојима. За последње морате бити и сами херој, а ово…

Питајте „западњака“, шта он мисли о свом животу? Он ће вас заглушити списком бомбастих фраза о демократији, слободама, националном поносу и застави испред своје куће. Притомће он бити савршено искрен, „са демократским пламеном у очима“ и срећном пеном на уснама. Реците му да је изрод – он ће се увредити.

Али критичне ситуације, првенствено рат, немилосрдно разголићују цивилизацију биоробота. Вреди ући у причу о спасавању њиховог јединственог, њиховог непроцењивог живота – и слетеће љуске са приче о демократским вредностима, остављајући голи рачун и голу веру у једину вредност – долар.

„Западњаци“ не могу да представе себи апстрактне вредности, стварно значајне, тако да превазилазе вредност њиховог постојања. То јест, они спуштају себе на ниво биљоједа, зато што баш коришћење апстракција разликује човека од осталих становника Земље. Глупо је тражити од мајмуна смрт за отаџбину. Али нико неће дозволити мајмуну да влада земљом или да васпитава људску децу. „Западњаци“ су крајње конкретни: „Срећа, изражена у новцу, овде и сада. И не треба мудровати. Живот је само један…“, и они се грчевито плаше да га не изгубе.

Међутим, апстрактне су биле све велике идеје које су покретале човечанство. Апстрактна је била наша идеја Победе у Великом рату – шта је она мењала, та Победа, у животу Саше Матросова, ако је последње што је он видео био јак пламен „машин-гевера“ који га је тукао у очи? Апстрактна је била идеја Британске империје, у име које су „Британци својим гробовима обележили њене границе“, како је писао Конан Дојл. Апстрактна је била и идеја демократије, у име које су се борили и умирали преци данашњих „господара света“ – сурови, тоталитарни, нетолерантни људи који су поверовали да може постојати друштво Једнаких Права, где слаби не би био вређан од јаког. Али то је било давно. А преци, кад би препознали своје потомке, са гађењем би се окренули и проклели своје семе …

Не, ја уопште не мислим да на Западу уопште нема правих људи. Штавише, ја сам сигуран да их тамо има на милионе! На крају крајева, још недавно, ми смо били слични. А ако се копа дубље – ми имамо једну крв и један дух… Наши преци су једнако вредновали реч част, и једнако били способни да иду на сачму. Они су једнако били поносни на домовину и заставу, и једнако чамили на палубама бродова у океанима, патећи од жеђи. Они су једнако били способни да самостално диктирају своју вољу разбојничким племенима, и да не штеде живот и крв ради идеја, потребних да направе свет чистијим и светлијим… Они су једнако тежили да упознају, открију, истражују, и нису се плашили да себе вакцинишу смртоносним болестима у име Знања.

Нажалост, традиција Европе – служење, витештво, одважност – у другој половини ХХ века утопила се у сивило. Али људи – да. Људи су тамо остали. У тој истој Америци, на пример, у држави-стомаку, има десетине хиљада „цивилних гардиста“. То су добровољно удружени људи који су узели за свој темељ вредности предака, одважност, физичко усавршавање, умеће коришћења оружјем, независност суђења. Они и своју децу васпитавају у поштовању религије, морала, уважавању старијих, спремности да заштите себе и своје. Они се не устручавају да јавно бране своја гледишта путем телевизије, часописа и новина, укључујући и оне које објављују сами. Они презиру савремену цивилизацију великих градова – „бумбокс цивилизацију“, засновану на репу, греху и дрогама.

Али шта видимо? Држава у којој они живе, страхује и чак се бори против њих! Не са латинском, италијанском или кинеском мафијом! Не са бандама црначке омладине којима су пуне улице у градовима! Већ са морално и физички здравим, честитим, радним људима!

Ствар је у томе што ни мафијаши, ни неписмене зверке са марамама у боји, у принципу, не иду изван граница „културе“- „ја желим!“, „друштва“ – „дај!“. Штавише, они су чак њихов виши израз – супер-оваплоћење величаног „права на права“. А „Цивилна гарда“ – је нешто страшно, неконтролисано културом мас-медија, изашло из тих дивљих времена, када је, овладавши сопственим достојанством, човек тражио од себе и имао право да тражи од других. То је, у принципу, туђе и неконтролисано. Нама је то добро познато по сталној борби са „фашизмом“, под коју они, као по леду падају… али добро.

Свет бесконфликтне, меке, пузеће, ужасне агресије окружује нас и увлачи се гмижући и у наше душе. Али одрастао човек је у стању (не сваки, истина!) да се одупре тој лакираној- овојници, опијуму. А деца су беспомоћна.

Спреман сам да поновим за С. Пересљегином, кога нису чули: „… Званично оптужујем министра образовања Руске Федерације … идеолога Грефових реформи и оних који су му се „придружили“ за издају Домовине, припрему за реализацију завере, усмерене на подривање руског образовања и посредно – на рушење… потенцијала Русије, а такође за злочине против Будућности“.

И више од тога! Ја већ оптужујем савремену руску власт у целини због систематског геноцида народа Русије, у првом реду руског. Оптужујем је због тога што она чисти територију Русије од староседелаца, користећи за то болести, алкохол, појачавање опште бесмислености живота и криминал. Оптужујем ту власт у томе – и то је најстрашније! – да она, прикривајући ватреним слоганима и бомбастим фразама, спроводи систематску борбу против млађе генерације, заглупљујући је, напијајући је и дрогирајући, делећи је и супротстављајући класе и групе младих људи, не заустављајући се пред моралним и физичким уништењем најнеравнодушнјиих и друштвено најактивнијих младића, девојака, адолесцената, па чак и деце.

Власт убија нас и убија Русију. Она лишава нашу Отаџбину будућности потпуно свесно, јер зна шта ради! Ми смо обавезни да спасимо нашу будућност. Ми смо дужни да то урадимо до крви под ноктима!!! и то је све.

Ми смо дужни да спасимо нашу децу. Ми смо дужни да им дамо смисао живота и вољу за животом. Ми смо дужни да их научимо да се одупру сваком ћелијом свог тела нарастајућем кошмару. И, ако је потребно, ако дође такав тренутак! – да се заштите: песницама, оружјем, зубима, чиме год. Зато што је боље тако, него погинути покорно и бескорисно!

ОЛЕГ ВЕРЕШАГИН, град Кирсанов, Тамбовска област

Извор: Новине «Дуел» 17.07.2007.г..

Са руског: Радмила Благојевић, Православна породица, јун 2018. Подвлачење наше, ПП.

Белешка о писцу: Верещагин, Олег Николаевич (10.9.1973., Кирсанов, Тамбовска област) – Руски писац фантастике, педагог и публициста. 1991-1993. служио војску на граници Казахстана и Кине. Од јануара 1994. радио у сеоским школама Кирсановске области. 1999. ванредно завршио Историјски факултет Тамбовског државног универзитета. Од 1994. до данас објавио око сто чланака о историји, етнографији, војсци у новинама Совјетска Русија, Дуел, Наш глас, Кирсановска газета.

Извор: ФБ Репортер