O Косовском боју

Ко каже да је Косовски бој прошлост? Ко каже да је Косовско крвопролиће само дио историје? Ко каже и ко смије да каже, ко се то не боји Лазареве клетве да је битка на Косову изгубљена? О, ко се то данас поиграва Косовом? Ко то данас не мирише божуре, ко не служи свету Литургију? Ко не чини свецу метаније?

И данас се води битка на Косову пољу! И данас је актуелан, више но икад Косовско – метохијски бој! Данас на Косово поље није дошао из Анадолије султан Мурат са синовима Јакубом и Бајазитом да покори Крст и Православље. Данас је дошао неки други султан са синовима Америчким и Европским али са истим задатком и са истом намјером ка и анадолијски и османски султан – да покори Крст и Православље. Ондашњи султан довео је силну војску, и војску из Румелије и војску из Анадолије са најбољим војсковођама и војницима добро увјежбаним и још боље плаћеним. Турска војска је у то вријеме са два крила, на Лабу и Ситници, окупирала комплетно Косово поље спремајући се за задатак – да покори Крст и Православље. Но, види чуда, овај данашњи султан доведе још већу и моћнију војску и окупира Косово и Метохију. Овај данашњи султан има још боље опремљенију и плаћенију војску него ли је имао султан Мурат. И он, гле чуда, доведе обје војске и војску Америчку и војску Европску, да са два крила поново окупирају Косово и припреме се да испуне задатак – да покоре Крст и Православље. Види чуда, премудри Господе, ондашњи султан посла писмо Српском народу, посла упозорење и постави ултиматуме српској Господи. Тражаше да се Српски народ њему и његовој сили и ордији покори, да призна његову врховну власт, да му се клања, да му љуби чизму под скут. Но, целомудрени кнез смирено одби све захтјеве султанове и јасно, непоколебљиво, мудро, храбро и без имало узмицања посла повратно писмо султану на руке у коме не написа ни оно чему се султан потајно надао – да га моли и преклиње, да ублажи услове и буде попустљивији. Не, кнез јасно одговори – „војске ће се на Косову сударити на Видовдан“. Господе, види која је храброст и одлучност у овоме човјеку па безусловно одлучи да подигне свој крстоносни мач и одлучно стане на браник отаџбине. И њему су говорили „превелика је турска сила и ордија кнеже“ а он одговараше „ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, већ по томе коју светињу браним“.
Гле чуда, како се историја понавља. И данашњи султан у више наврата писа’ српским велможама и властодршцима. Гледај опет чуда над чудима и данашњи султан у свом писму, баш као што то чинише Мурат, постави ултиматуме и задатке које треба Српски Врх да испуни, уколико хоће мир. Суштински, не разликују се много данашњи и услови изречени прије нешто више од шест вијекова. И овај данас султан, као што је то и Мурат чинио, тражи да се Срби њему покоре, да продају своју власт и вјеру, да предају државу њему на управљање, а све са једним задатком – да покоре Крст и Православље. Ултиматум је исти, али онај ко је примио писмо у вријеме Султана Мурата и овог садашњег султана није ни мало исти. Мурат тада доби одговор којем се није ни надао, одговор који га је позвао на бојно поље на којем је и главу своју изгубио. А види данашњих властодржаца како одговарају, тачније и не усуђују се било шта да напишу. Но, као овце блејећи иду на клање. Покорно се предаше под султанску и окупаторску власт. Допустише да окупаторска сила и ордија пљачка и поробљава Крст и Православље. Не само да допустише страдање и сатирање но трчећи хрле султану у загрљај. А гле чуда, он их прима у наручје своје обећавајући мир. Обећавајући исти онај мир који је Мурат нудио Лазару и српској властели. Нудио се Лазару модел мира гдје ће његови сељаци мирно да жању пшеницу, мирно да је жању да би мирно гладовали и њоме Турцима харач плаћали. Е од тог мира нас је он штитио. Гле чуда, и Лазар је критиковао тадашње високопозициониране главешине у редовима Српске господе – „Вама је важно да вам је круна на глави, злато у кеси, а сукно у сандуцима“. Данас је појдиним властелинима исто то битно и само се за то боре. Битно је да држе круну на глави, а то што љубе султанову чизму под скут и што признају његову врховну власт, то је мање битно.
Но, остаје нам вјера и нада да ће на Косову пољу након свих ових година да прогрије Сунце љубави које ће својом свјетлошћу са врха Србије да гони пацове и лешинаре који су је раскомадали и подијелили „као војници хаљине Христове“. Остаје нам вјера и нада у боље сутра, када ћемо са миром слушати Богослужење и у молитвеном миру опуштати се уз миомир тамјана. Остаје нам нада када ће српчићи мали мајкама, бакама, теткама и стринама брати косовске божуре и љубав показивати њима. Остаје нам, такође, вјера и нада да ће се наћи неки српски властелин који ће послати писмо султану и рећи – одбијам све твоје захтјеве, нећу да ти се покорим, нећу да признам твоју врховну власт, нећу да погазим светоотачку традицију, нећу да ти љубим чизму под скут. Нећу, данашњи Мурате, да ти дозволим да покориш мој Крст и моје Православље!

И одличан додатак, у виду коментара испод текста:

„И ДАНАС ЈЕ КОСОВО!
Немој мислити: све је то било, било Косово и прошло.
И данас је Косово, и данас гину безбројни Срби. Многи гину без васкрсења, многи гину за вечиту смрт.
Али, има и светих Срба, који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Они се не виде, не чују, а срце њихово трепери за Небом изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце је њихово олтар, Косовски олтар, на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Таквих Срба има и без њих не постоји земља наша.
– преподобни Јустин Ћелиски, 
Беседа на Видовдан 1966. године у манастиру Ћелије„

Извор: Духовна оаза