ГАВРИЛОВ Видовдански корак

Смисао Гавриловог корака није тајна, нити је то икад била, нити ће икад бити, за мислеће Србе, оне што никад нису чанак окупаторске каше вредновали више од Видовданског духовног поста као прочишћења душе!

Европско „доброчинство“ брутално натурено у Берлину 1878. године одлуком о окупацији БиХ, најпрецизније је исказао тадашњи министар бечки гроф Андраши у аудијенцији код кајзера Јозефа по повратку са конгреса, речима – „Сад су нам врата за Солун отворена“!

Истовремено је тадањи српски премијер радосно обнародовао – сад смо држава-, иако је  српски народ ту државу пушком сам изборио од отоманских окупатора а не као поклон од Европе добио, и то шездесет година после српских победа!

Интерес европске царевине био је изнад свих људских и националних права становника те далеке отоманске провинције где су Срби тада били већина која тежи остварењу свог циља, уједињења са осталим српским земљама, али свакако не под скутима европског католичког владара који ће само заменити отоманског султана, а народу све три вере у тој провинцији живот лакшим учинити неће!

Напротив, дотадашње кабадахијско понашање отоманских потурчењака заменила је систематичност бездушних европских чиновника (делимично и Словена, али католика!),  довођених плански из других крајева царевине у далеку балканску провинцију, да је  што пре хитро „европеизирају“!

Са прекидима (период постојања две Југославије!), тај процес  траје до дана данашњег, јер управо потомак понемчених словеначких предака из Корушке, данас као Високи представник упорно наставља „европеизацију“ БиХ, уз видљиву помоћ британских и немачких пријатеља, као најбољих послушника каубојске „дубоке државе“, али ти дивљи Срби никако да се напоком уразуме, све се упорно и даље хватају за тог школарца Гаврила!

Од тог конгреса, иако је  тада  немачки канцелар Бизмарк надмено изјављивао да Балкан није вредан живота једног пруског гренадира, немачки се политичари мешају у стратешке одлуке балканских становника, првенствено српског народа, чинећи притом изразиту штету која је  у два светска рата однела милионе живота, а све то зарад њоховог недосањаног сна („Drang nacht Osten“) који се пружа до Багдада!

Тадашња владајућа гарнитура у српској кнежевини, одмах је радо прихватила налог за изградњу железнице (која је на будућој немачкој траси!), „због светле будућности још нерођене деце“ како су тврдили, а никако због германског диктата, ма где би они то, ал натурени кредити беху баш из банака са већинским капиталом који не лаже!

Данас, ужирени другосрбијански аутошовинисти на фондовима антисрпских донација упорно се бацају блатом на Гаврила, момка који се дрзнуо да окупатору покаже шта чека насилника у земљи где су млади српскохрватскомуслимански националисти одлучили да заједнички узму своју судбину у своје руке!

Аутошовинисти се притом кандидују за разна признања из области преваспитавања Срба, или барем за колајну (читај,одликовање) безчашћа, која све чешће краси прса неких тета и сека сорошевских док угодно ћаскају о магловитој „српској светлој будућности“ на свечаностима у страним амбасадама.

Јер, управо је данас недопустиво да се истакне тај адут у изношењу истине о Сарајевском атентату, као само једном од атентата које су млади али свесни чланови „Младе Босне“ чинили и починили над окупационим чиновницима, у тадашњој Двојној монархији!

Зато су и Богдан Жерајић и Лука Јукић били узори и светли примери Гаврилу и друговима, намерним да набоље промене своју земљу без молбе европским окупаторима да им у томе помогну, притом добро знајући шта од те евентуалне „помоћи“ могу да очекују!

Јединство заједничке идеје српскохрватскомуслиманских националиста, било је и остало, смртна опасност за све европске преумитеље, намерне да у своје ововремене планове укалупе и ту балканску договорну творевину из Дејтона, као мртворођенче већ на породу, коме су тадашњи кумови наменили улогу лабораторијског заморчета, тронародне двоентитетске договорне заједнице, која ће уз помоћ америчког инжењеринга ипак проходати и евентуално обући муслиманско оделце, и то некаквог „аутохтоног европског ислама“, оног рођеног 1912.године баш на бечком универзитету, као антсрпски државни пројекат Двојне монархије!Њега ће потом рециклирати и чика Химлер уз радосну помоћ великог муфтије Јерусалимског, као будуће подлоге за каубојску идеју о новом џихаду, што су муџахедини-добровољци из арапских земаља показали у Сијековцу и Возући током грађанског рата у БиХ, отсеченим српским главама, а да се та „хумана ЕU“ није ни по дупету почешала над тим злочинима!

Гаврилове „стопе“, на месту где је уделио принцип за окупаторе, залили су одмах по доласку немачке окупационе војске у Сарајево 1941.године, а спомен-таблу однели на поклом драгом вођи Адолфу!

После ослобођења од фашизма, „стопе“ су поново изникле из асфалта, да казују о патриотском чину, иако то данашњи ревизори називају „злочином“, а бесмртног Гаврила „терористом“!

Међутим, сваког Видовдана, Гаврилова сенка прошета бечким Хофсбургом, да потсети на онај стих урезан у зиду мемљиве ћелије у Терезијенштату, где је жив сахрањен – „Наше ће сјене лутати по Бечу, плашити господу“!

Ниједан Високи представник у Сарајеву, није се удостојио да посети Гаврилове „стопе“, што понајбоље указује на визионарски дух његов, док је записивао тај стих у полутами тамнице, али и страх код европских учесника у покушају експеримента преумљивања Срба, и то у њиховој земљи!

Извор:

АНФОР