Александар дел Вал: Mc World неутрализује западног човека држећи га у перманентном еротско-животињском заносу, потапајући га без престанка у друштво потрошње и спектакла, што га све размекшава, чини лажно безбрижним и одузима му снагу мушкости

Александар дел Вал (Марсеј, 6. септембар 1969) француски је политиколог, новинар, стручњак за међународне односе, научник, специјалиста за исламски тероризам. Аутор аутор неколико књига из области геополитике. Рођен је у Марсеју у породици са француско-италијанским коренима. Дел Вал је студирао војну историју, историју политичких доктрина, националну безбедност и одбрану на Универзитету Монпеље 3 Пол-Валери (Université Montpellier 3 Paul-Valéry), на Институту за политичке студије (l’Institut d’études politiques) у Екс ан Прованс и на Универзитету политичких наука у Милану. Докторирао је на универзитету Монпеље 3 Пол-Валери на тези „Запад и друга деколонизација: Индихинизам и исламизам од хладног рата до наших дана“. Предаје геополитику и међународне односе на Високој пословној школи у Ла Рошел.

– Као дете и потомак Италијана и Шпанаца протераних са севера Африке између 1956. и 1962. године и неко ко је део детињства провео у Марсеју, кроз породично искуство научио сам да ислам једном заувек радикално дели и супротставља две обале Медитерана, упркос утопијским сновима многих мислилаца који, нарочито у Француској, певају хвалоспеве ”медитеранској цивилизацији”.

Оно што је извесно, то је да је ислам, односно данас исламизам узрок рата светова, како би рекао професор Семјуел Хантингтон, унутар медитеранске цивилизације. Нажалост, један Арапин или Турчин осећају се ближим Кинезу или босанском Муслиману, него брату Арапину, хришћанину, или Јерменину са туркофонског подручја.

Ниједан ислам није толерантан.

– Докторирао сам у области политичких наука и геополитике и поносан сам што истовремено могу да се сматрам следбеником Ива Лакоста и генерала Пјер Мари Галоа, две француске интелектуалне фигуре које су рехабилитовале геополитику у Француској и Европи, избавивши је тако из гетоизоване представе “германистичке фашисоидне дисциплине”.

Био сам ангажован у различитим приватним и јавним организмима за међународну сарадњу и стратегију. Путовао сам у Магреб и на Блиски исток, похађао курсеве исламологије у Институту за политичке науке и предавања познатих исламолога.

У мојој књизи желео сам да покажем да је ислам освајачки и нетолерантан по својој природи и да он човечанство неповратно дели на два дела: свет рата кога чине неверници, и свет ислама, кога чине муслимани. Мислим да је потпуно погрешно тврдити да постоји ислам у коме “преовладава толеранција”, да су “суфисти толерантни муслимани”, или прохришћански настројени. С друге стране, надувавање антикомунистичке опседнутости или опсесивног антијудаизма, довело је до тога да смо последњих година сведоци читавог једног “исламофилског струјања” унутар најрадикалнијих националистичких покрета, које као да жели да створи европско-исламистички савез против “атеистичког”, мондијалистичког или америчког непријатеља.

Антикомунистички западни националисти, као нпр. Пјер де Вилмаре, иначе човек за поштовање ако се има у виду његова прошлост борца са деснице, у току руско-авганистанског рата, подржавали су авганистанске муџахедине, у оно време од стране ЦИА-е приказиване као борце за слободу. Данас исте те откривамо у ужасавајућој ултрамрачњачкој форми Талибана.

Видимо колико је Селин био у праву када је тврдио да аријевци нису кадри низашта и да прави разлог дегенерације Европљана не треба тражити у митској “уклетој снази Јевреја”, већ пре у бескрајној навиности и глупости хришћана-Европљана ухваћених у клопку сопственог доброчинства и осећаја кривице.

Лицемерни, лукави и субверзивни, исламисти су дуго “обрађивали” западне националистичке шефове и лидере уверавајући традиционалистичке католике да су заједно са њима у борби против “атеиста” и “декадентних”, а антиамеричке и антисемитске “неопагане” да имају исте јудеохришћанске непријатеље ционисте и Американце. Најзад, убеђивали су преостале националисте, да би с њима требало да оформе велики уједињени “антимондијалистички фронт” (сиц!), иако се зна да је исламизам, заједно са марксизмом, једна од најаутентичнијих универзалистичких и антинационалистичких доктрина које постоје!

У стварности све те додирне “исламистичко-европске” тачке почивају на обманама, а лидери или европски националистички интелектуалци који у ове стратешке или тактичке савезе верују, или су велике наивчине, или су, што је још горе, издајице.

Америка чини исто ово раскорењујући народе и убијајући их културним отровима типа: Кока-кола-Мајкл Џексон-Мадона-Марлборо-Силвестер Сталоне…

Mc World (Америка) и џихад (нови исламски империјализам) тако су више конкурентни него пријатељи. И један и други причешћују са истом жељом да подреде и униште хеленистичко-хришћанску Европу, те отуд немилосрдна борба против непокорних нација као што је српска, а једнога дана можда и француска или немачка, ако на чело ових нација дођу истинске патриоте.

Американци на Европу гледају као на зоолошки врт

Ти наглашаваш чињеницу да Западна Европа постаје врста културне недођије којој жели да се придружи Источна Европа, али без нарочитог одушевљења и политичке воље.

– Колизија између ова два облика тоталитарног и деструктивног космполитизма је изразито очита у најмање две тачке глобуса, а то су Ирак и Балкан. У ове две зоне света, у којима су амерички ваздушни удари под покрићем Уједињених нација или НАТО-а “казнили неваљале”, односно непријатеље Вашингтона и исламиста, лидере Багдада и Пала, видели смо и Американце и исламисте задовољне истовремено због уништења ирачког и српског непријатеља.

У једној дубљој равни, Mc World и Џихад су два комплементарна подухвата уништења европске цивилизације.

Mc World је облик материјалистичко-конзумеристичко-хедонистичког космополитизма који своју снагу привлачности заснива на задовољавању најбазичнијих човекових жеља, посредством ширења једне комерцијалне, афроамеричке, декадентне субкултуре. Џихад је, са своје стране, глобални, теократски космополитизам који снагу привлачења и завођења заснива на култу религиозног рата-пустошења и снаге мушкости. Mc World неутрализује западног човека држећи га у перманентном еротско-животињском заносу, дражећи његова чула, потапајући га без престанка у скривену либидиналност, у воајеризам и друштво потрошње и спектакла, што га све размекшава, чини лажно безбрижним и одузима му снагу мушкости.

Човек – гледалац утолико је више фасциниран херојима – надљудима америчког филма, уколико је сам он неспособан да буде херој и сваки облик храбрости и самопревазилажења постаје му све више стран. “Холивудизовано” друштво заглупљује и коначно слаби природну биолошку снагу европских маса, јер услове личне биолошке снаге и насиља пројектује изван конкретног људског друштва, односно у свет виртуелног, као што су видео игре, ТВ, седма уметност итд…

У исто време пацифистичке и феминистичке идеологије, као и потраживања хомосексуалаца уводе у игру “рат полова”, принцип неплодности и полног аутоскрнављења. Рат полова, по мом мишљењу, социолошки је пандан Марксове и Енгелсове борбе класа, која је већ у оно време традиционалну породицу подвела под “буржоаску супердеструкцију”.

Снага, мушки понос, национални и ратнички дух – све ове особине против којих се паралелно и у истој равни боре духовници “политички коректног”, нелегитимне су и оспораване пре свега када се односе на оне који су кореном Европљани.

Американизовани модерни западњак на тај начин изгледа као претучена жена која на батине које добија гледа као на фаталну нужност, испаштајући у крајњој линији праведну казну. Западњак тада постаје фрустрирано, искомплексирано биће, стално сучељавано са неподношљивом естетско-либидиналном конкуренцијом звезда, ведета, манекена и рекламних глумаца, који га непрестано бомбардују расплињујућим еротизмом и виртуалном сексуалношћу.

Такав американизовани, дрогирани западњак одаје слику неуротичара са више или мање шизоидним реакцијама, али пре свега мазохисте који, притиснут сталним бомбардовањем сексуалних виертуелних конкурентних слика, ужасно пати и више не подноси свој сопствени осредњи лик. Ово је лагано усмрћивање Европе.

Међутим, у једном сасвим другом типу субверзије, Вашингтон своју хегемонистичку власт на Балкану и оправдање за ширење НАТО-а на Исток, одржава стварањем сталних жаришта. Да бисмо све ово сварили стално нас подсећају да су нас Американци спасли 1945. године.

Зато ово растакање идентитета хришћанског западњака њима само иде на руку.

Улазак у Европу и реисламизација им се чини лаком и без отпора. Муслимани знају да свој повратак у Европу и успех у исламском прозелитизму дугују општој американизацији и декаденцији Старог континента.

Исламисти данас пред собом имају заглупљене масе на Западу, неплодне масе на европском Истоку, и све то уз лажно ослобођену жену.

Као и генерал Галоа, који је писао предговор за твоју књигу, и ти говориш о “трећој исламској експанзији”. Како се она, по твом мишљењу, разликује од две претходне?

– Ако изузмемо терористичке епизоде, барем на Западу, трећа исламска експанзија карактерише се привидним ненасиљем и “немилитаризмом”. Веома вешто, интернационалисти свих боја, од социјало-троцкиста до проамеричких либеро-капиталиста, систематски су оркестрирали кампање европских националиста и патриота, оптужујући их за расизам и ксенофобију. Иако, наравно, право на одбрану суверенитета сопствене земље нема никакве везе са расизмом и “нетолеранцијом”.

У потрази за новим човеком

Очигледно да лаички, демократски, западњачки говор људских права, по твоме мишљењу није дорастао исламу?

– Скуп основних вредности европских нација самоубилачки је склон рушењу.

Ове “вредности” или “невредности”, деца утопијске лаичке мисли из доба просветитељства и Француске револуције, окренуле су се против сопствених креатора.
А како је то још америчко-јеврејска интелектуалка Хана Арент показала, суштина сваког тоталитаризма је да упорно жели да створи “Новога човека”, елиминишући при том половину живога света.

Резултат свега је: Америка као добитник у целој игри. Она је “спасла” Европу, учинивши оно што Европљани нису могли сами да учине. А културни и политичко-стратешки рачун овог псеудо-ослобођења, ми и данас још увек отплаћујемо…

Модернизација муслиманског света у великој је мери пропала зато јер су то Англосаксонци желели.

Некада су сви уско сарађивали са Американцима и ЦИА-ом у борби против Руса у Авганистану.

Тврди се да је америчка происламистичка стратегија пропала, јер се некадашњи саучесници проафгански Муџахедини сада окрећу против Америке коју оптужују за све јасније освајање светих исламских места.

Прво, Англосаксонци су се послужили исламском ренесансом као биком за борбу против словенско-православног света, пре свега руског, грчког и српског. Чак и ако глобално постане непријатељ Америке, исламизам ће још дуго бити користан за Mc World. Муслиманске републике бившег Совјетског Савеза данас су опремљене америчким фирмама за експлоатацију нафте и у вези су са својим старијим турским братом, ослонцем НАТО-а. Ислам и исламизам су сигурно потхрањивани од стране Американаца, у њиховим антисловенским облицима, под оправдањем антикомунизма, да би се “савладала” Русија, а то је вероватно и данас случај.

Вашингтон тако једним ударцем убија две муве, ширећи своје зоне утицаја и зоне снабдевања нафтом, али и доприносећи да се створи једна брана, непријатељски “зелени појас” свуда око Русије. Друго, Американци су одувек имали потребу да имају неког корисног страшног непријатеља и саучесника, да би своју хегемонију оправдали и прикрили је иза лицемерне и циничне маске заштите…

Како објашњаваш чињеницу да су многобројни јеврејски интелектуалци постали адвокати муслиманског света у Европи?

– Јевреји су стално опседнути “фашизмом”, “расизмом”, “нацизмом”, које мешају у сва догађања и које виде свуда око себе. Да би одржали кохезију својих трупа, није им потребно да стално виде “фашистичко-нацистичку опасност”. Сама чињеница да су окружени са 200 милиона Арапа и једном милијардом непријатељски настројених муслимана, довољна им је да, како се то у стратегији идентитета каже, оформе свој “идентитет насупрот”.

Ислам је одувек био јак само зато што смо ми стално подељени. Европљани ће преживети само ако се уједине. Идентитет се често и ствара наспрам неке заједничке опасности.

По нашем мишљењу Европљани могу да се уједине и заједнички супротставе “трећој исламској експанзији у Европи”, а исто тако и америчком империјализму Mc World-а.

Мислим да су се испунили услови за стварање једног великог “Словенског, православног и европског отпора”. За мене је ово у ствари буђење велике Европе нација. А ова Велика Европа не може избећи стварање једне аутентично европске стратегије одбране, која би захватила лук: Париз–Берлин–Москву, како то тврди један од бриљантних француских стратега, генерал Анри Пари. На жалост, Немци још увек, и можда више него икада играју на исламску и америчку карту. Али, све иде ка томе да се и они једнога дана придруже великој одбрамбеној антиисламској коалицији, јер и у Немачкој има гласова који упозоравају на ову турско-исламску инвазију и ваневропску имиграцију.

Какав интерес по твоме мишљењу данас има званична Француска да подржава албански сепаратизам на Косову?

– Наравно да Француска не добија ништа подржавањем антисрпских и происламских сепаратиста на Косову. Са највишим наталитетом на свету и истовремено европским рекордом неразвијености, муслимански албански народ може у правом смислу речи бити сматран за најопаснију ручку европског исламског експлозива.

Потпуна аутономија, а затим независност Косова, били би веома опасан преседан који би неминовно потхранио стари турски антиправославни пројекат стварања “исламског балканског полумесеца”, а то би била права зараза исламског фиксирања у Европи, које би убрзо постало претходница овог империјализма на Старом континенту. Тај “исламски балкански полумесец” пре или касније био би инструментализован од исламских антиевропских снага и постао би веома важна позадинска база и прибежиште европског исламизма, те заједно са муслиманском имиграцијом “геополитички кључ треће исламске експанзије у Европи”.

Извор: Анфор