ОБАВЕШТЕЊЕ О ПАРАСТОСУ Марија Мељкова (12.12.1956. – 7.5.2018.)

FormatFactoryMarija2Приближава се четрдесетодневни помен Марији Мељковој из Москве која је сахрањена 8. маја на манастирском гробљу Св. Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка. Овим путем вас обавештавамо да ће парастос служити владика Николај у петак 15. јуна у 11 часова у Лозници.

Зашто поново пишем о њој, питаће се многи, када смо већ описали њен труд и борбу за очување православља, њену љубав према Србији и ЕРП-у у егзилу, њену несебичну помоћ Србима на КиМ као и према сваком од нас. Није то писање зато што се и ја налазим међу онима којима је помогла када им је било најтеже, мада се то не заборавља. Овај текст је написан да подсети свакога од нас када се нађе у искушењима да и остали људи око њега имају своју борбу, воде свој лични рат и носе крст који им је Бог дао, а то нико не зна, већ су увек насмејани, благи и спремни свакога да саслушају, као наша Марија, а не да ропћу, већ свој крст достојанствено да носе као што је то она чинила цео свој живот.

Покушавам да вам приближим Марију коју је свако из наше епархије познавао из виђења, али у ствари нико је није упознао, никоме се није пожалила на тежак живот који је водила.

[envira-gallery id=“93196″]

Марија је рођена негде у далеком Сибиру, потомак је Козака са тог простора. Отац јој се упокојио када је била девојчица од око шест година, а мајка када је имала само 13 година. Од породице остао јој је једино стари деда, мајчин отац, са којим је живела око годину дана када се и он упокојио. Остала је сироче, сама, са 14 година. Тада је смештају у сиротиште у Москви, где никако није могла да се уклопи и, по њеним речима, живот који је водила јој је био јако тежак, али тада њен животни пут осветљава један дечак који је исто био сироче и који јој је био ослонац и стуб на кога се ослањала да не падне. Више није била сама и тужна, све је било лакше, живот је био лепши. Тај дечак, касније младић, који је Бога упознао пре ње, извео је на пут Православља коме је она цео живот била привржена. Звао се Андреј,  био је Маријин пријатељ и љубав, постао је и њен супруг, али се након краћег времена проведеног у браку тешко психички разболео, а онда је она њега пригрлила свом својом љубављу, живела је због њега и за њега, сада је она постала тај стуб на који се он ослањао, чак и дан пре свог упокојења, била је свесна да је тешко болесна, је питала монахиње са којима је била, како ће њен Андреј без ње. И тада је мислила само на њега. Ту љубав ћу илустровати једним примером. Када је пре две године била у Србији, чудом Божијим је била кума једном старом човеку од 97 година који је био и евангелиста. На крштењу Марија му је дала име Андреј. Увек јој је њен муж био у мислима.

Из сиротишта је завршила средњу школу и факултет, радила је цео живот на пословима лингвисте, а већи део радног стажа је радила у Институту за странце за немачко говорно подручје. Рано је стекла пензију, а онда је наставила да ради у области поклоничког туризма и да путује на православне сајмове. Али увек је у њеним мислима била њена друга половина, њен болесни супруг. Свакога од нас је молила: „Помените мог Андреја“.

Маријин први долазак у Србију је био 1998. године у манастир Жичу који је јако заволела, али се свим срцем везала за епархију рашко-призренску и владику Артемија. Доводила је групе Руса на поклоничка путовања у Србију, да обилазе наше светиње и била је важна спона српског и руског народа. Та љубав је резултирала и оснивањем Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја Жичког почетком 2001. године у Москви, као друштвене организације Срба и Руса који теже узајамном разумевању и духовном обједињавању та два народа. (http://sloven.org.rs/srb/?page_id=2).

Марија се разболела од рака, водила је битку са тешком болешћу и упокојила се у њеној драгој Србији, а своју приврженост и јаку духовну везу према страдалном КиМ је исказала и жељом да буде сахрањена у призренској народној ношњи и на тај начин постане и део, не само земаљске, већ и Небеске Србије. Своју прву и највећу љубав свог вољеног Андреја је оставила Богу да о њему брине.

У канону за упокојене, песма девета, каже се: „У вечној успомени остај сестро наша Марија која одлазиш на страшни пут, прими за твоју помоћ ове наше молитве као дар од нас, и ако, по Божјој милости, доспеш пред престо Цара славе, помоли се за нас Богу Нашему“.

Драга Маријо, Машо, помоли се Богу за свог Андреја и све нас слабе и грешне који смо на овом привременом путу.

 

Снежана Антонијевић