Истраживање: Геноцид, етничка чишћења и злочини против човечности В. Британије у Африци
- Продаја робова и трговина црначким становништвом Африке била је стотинама година један од најуноснијих послова Британског царства. Милиони Црнцаца су хватани ко звери, окивани у ланце, транпортовани бродовима у најгорим могућим условима и продавани у Америци и другде као робље
- Британија је водила политику систематских и масовних убистава окупираних народа у колонијама и слична је политици нацистичке Немачке о „уништењу нижих раса и непожељних народа“ .
- У Нигерији (Бијафри) два до три милиона црнаца убијено у сукобима и умрло од глади (1967-1970)
- Сегрегација – раздвајање становништва Африке вршило се на основу расних, етничких, националних, верских и полних критеријума
- Британска сегрегација је била масовнија и трајала је 30 пута дуже од Хитлерове
- Геноцид над племеном Мау-Мау у Кенији (1952-1960)
- У британским концентрационим логорима пуном жена и деце народа Бура десетине хиљада убијених и умрлих од глади
- У Кенији заробљеници су систематски мучени и сексуално злостављани, а последице су три милиона умрлих и убијених
- Пљачка Африке не престаје стотинама година. Сва богатства из египатских пирамида, уметничка дела до злата, дијаманата, слонове кости, нафте, рудних богастава Британци отимали без плаћања
Пише: Јово Вукелић
Kада је 2011. године тадашњи британски премијер Дејвид Kамерон истакао да је „Велика Британија одговорна за многе светске проблеме у историји“ он се први делом дистанцирао од империјалне прошлости земље. Он је тада указао „да је Британија крива за деценије тензија и неколико ратова око спорних територија, као и других светских конфикта“. Истог часа из свих плотуна конзервативне Енглеске осута је паљба на премијера са тврдњом да Британија не треба да се стиди своје колонијалне прошлости.
Чак је и Шон Геб, историчар и либерално настројен политички активиста, одмах реаговао и оценио да Kамерон не би требало да се извињава за прошлост В. Британије: “Валидна је историјска чињеница да су неки проблеми потекли од британске спољне политике у 19. и 20. веку, али да ли би требало да се ми осећамо кривима због тога? Не успевам да видим зашто би то требало. Неки од тих проблема су се појавили, јер одређене земље нису желеле да буду део Британског царства, хтели су независност. Добили су је. Требало би да сада реше своје проблеме уместо што гледају на нас“.
Уверење да су проблеми настали због тога „јер одређене земље нису желеле да буду део Британског царства, хтели су независност“, показује колико ни у садашњој, а камоли у Викторијанској Британији, нема свести о пресудној, кључној одговорности (кривици) за тешке злочине почињене у великом броју држава. НекиБританци се чуде и још и љуте ( не сви) што неки народи и државе нису хтели да буду окупирани од Перфидног Албиона. И кад то нису хтели – ето патите ниже расе, то је порука!
Британци и даље без осећања кривице и извињења
Други пример је још индикативнији. Званичник англиканске цркве затражио је 2006. од тадашњег премијера Т. Блера да учини званично, формално извињење у име Енглеске због трговине робовима, а поводом 200. годишњице укидања ропства у самој Британији (у Британској империји укинуто је формално тек 1833. године).
И то је био повод да бивши премијер нешто о томе каже. И Тони Блер је новембра 2006. године изразио „дубоко жаљење“ због британске историјске улоге у трговини робовима из Африке.
О тој острвској психологији надмоћи и безгрешности Синиша Љепојевић, познати писац и новинар, зналац Британије, каже: „Уочава се, Блер се није извинио, избегао је да се директно извини за те злочине. Он је само осудио британску улогу у трговини робљем из Африке. И означио ту трговину као злочин против човечности (хуманости). Изразио је дубоко жаљењешто се то икада десило“.
Љепојевић још додаје: „Све ово изјавио је да би замаскирао своје злочине које је починио од Kосова до Ирака и Авганистана, али најважније је да се није извинио“.
И данас је однос Британије некритички према њеној дугој трговини робовима у Африци. Продаја робова и трговина црначким становништвом Африке била је стотинама година један од најуноснијих послова Британског царства. Милиони Црнаца су хватани ко звери, окивани у ланце, транпортовани бродовима у најгорим могућим условима и продавани у Америци и широм света као робље. Пре него што би кренули бродовима сви ухваћени мушкарци, жене и деца – робови били би везани ланцима, претучени и жигосани усијаним жељезом (као што се обележава стока).
Енглеска се у ову трговину укључила после Португалије, али је постала највећа поробљивачка нација на планети. Ропство је доносило богатство и моћ и у њега су били укључени племство, политичари, клер и угледни људи.
Ропство је злочин против човечности
Треба истаћи да је Општа Декларација људских права, усвојена у УН 1948. стриктно и експлицитно забранила ропство. Ропство је проглашено и као злочин против човечностиФранцуским законом из 2001. Много касно!
Процене су различите. Једни извори наводе се „да је од 16. до 19. стољећа преко Атлантика превезено око 12-13 милиона афричких робова, деце жена и мушкараца како би у земљама Новог света и британским колонијама ринтали на плантажама и у рудницима“. Други (руски извори) помињу „да су само Енглези похватали око 13 милиона људи са зеленог континета и продали их као робове. А број погинулих, убијених и умрлих од болести и глади је притом 3 – 4 пута већи. Тако да је укупна количина жртава достизала чак 50 – 53 милиона”, тврди Русија. (1)
У трговини робљем укључиле су се поред Португалије и Британије и друге европске земље: Француска, Шпанија, Белгија и Холандија. Основане су чак и званичне фирме за трговину робљем. Хватање и продаја људи по Африци нарочито се развила након што су поменуте земље у Америци почеле оснивати своје колоније.
Британци су проценили да се годишње само на острву Занзибару (Танзанија) продавало од 40.000 до 45.000 робова годишње. Треба истаћи да многи извори поуздано наводе да је током транспорта бродовима у нехуманим условима умрло десетине милиона афричких црнаца.
Нове базе података омогућавају сада новим генерацијама Британаца да сами виде и открију непријатну информацију – да су њихови преци поседовали робове. И више од тога: кад је ропство укинуто чак су богати власници платажа, фабрика, фарми, рудника добијали одшету, или компезацију од британске владе. Ваљан доказ да је било нормално имати робове у Албиону, а да је била штета што је ропство укинуто!
Због дијаманата Британци дижу концентационе логоре
Британско се царство на простору данашње Јужне Африке сукобило крајем 19. и почетком 20. века с Трансвалом и Орањеом, територијама које су припадале белим досељеницима Бурима. Бури или Африканери су потомци углавном холандских досељеника у Јужној Африци. Они су се доселили у осамнаестом веку, а у деветнаестом су се делом преселили у слободну државу Орање и Трансвал (познате као Бурске републике). Уследио је прогон Бура од британских колонијалиста, јер су на том терену откривена богата налазишта дијаманата. Због силног интереса за богаћењем Енглези нису презали ни од каквих злочина и прогона Бура.
Први и Други Бурски рат завршили су се победама Британаца и анексијом обеју држава, али остао је упамћен тај сукоб у целом свету по масовној смрти претежно жена и деце у претрпаним концентрацијским логорима у којима су Британци држали око 107.000 особа. Због катастрофалних услова и недостатка хране, у њима је живот изгубило око 30.000 људи, углавном цивила (није урачунато црно становништво).
Били су то концентрацини логори који су били узор како су касније могли да изгледају немачки, руски или амерички логори. Британци су држали у затвору шестину Бурске популације, углавном жена и деце, где су се шириле разне болести.
А Буре мушкарце су Енглези слали у логоре на територији Индије, Цејлона (Шри Ланке) и других британских колонија. Укупно у свим британским концлогорима било је смештено 200.000 људи, што је била половина становништва бурских република. У концлогорима Енглеза је умрло од глади и болести само 1901, 17.000 људи, од којих 14.300 деце.(2)
Укидањем ропства власници робова добили одшету
Истраживачи на Универзитетском колеџу у Лондону направили су листу чак 46.000 хиљада богатих људи, власника фабрика, плантажа, рудника…који су добили компензацију од државе за губитак своје „имовине“- робова (поседовање робова коначно је забрањено у Британији 1833. ). Влада им је тада доделила укупно 20 милиона фунти, што је био огроман новац – чак 40 одсто од укупне годишње потрошње владе у то време. (3)
Трговина робљем је била веома важан чинилац британске економије, као и других држава које су трговале робовима.
Педантни Холанђани израчунали су своју директну добит од трговине и продаје робова: износила је годишње око 700 милиона евра. Друге добити биле су такође велике. (4) Тек крајем 19. века званично је укинуто ропство: у Британији 1833, САД 1865, и Бразилу 1888. А робова је било још дуго!
Трагедија у Нигерији (Бијафра)
У Бијафри (Нигерија) два до три милиона црнаца убијено је у етничким оружаним сукобима (грађански рат) или умрло од глади (1967-1970) потврђује више различитих извора. Kао узроци сукоба се наводе етничке и религијске напетости између претежно муслиманског становништва из народа Хауса на северу, те претежно хришћанског и анимистичког становништва из народа Игбо на југу државе. Рат је избио после стицања независност од Британије, која је годинама окупирала ово подручје.
Према књизи Марка Куртиса „Унпеопле“ (Лондон 2004.) рат у Бијафри (Нигерија) однео је између милион и три милиона живота. Треба објаснити да је Република Бијафра је била сецесионистичка држава која је постојала на територији данашње југоисточне Нигерије. Постојала је од 30. маја 1967. до 15. јануара 1970. Бијафру је насељавао народ Игбо, који је предводио сецесију због економских, етничких, културних и религијских тензија између бројних народа Нигерије.
Нигеријска влада је увела економску блокаду подручја Бијафре уз помоћ савезника Британаца, а што је током следећих година довело до масовне глади у Биафри. Отпор је сломљен после две године и што у борбама, што од глади умрли су милиони људи, највише је било цивилних жртава, жена и деце. Треба напоменути да и данас на овом подручју трају сукоби са зверским убиствима где „Боко Харам” води сурови рат широм североистока Нигерије.
Уништење Зулу племена
У току 1870-их, Британска војска се на југу Африке сукобљавала са Зулу народом, једним од бројчано највећих племена у целој Африци. У суровим борбама Зулу ратници су били успешнији на почетку, а касније су у борбама масовно страдали. Многи сведоци кажу да су Британци извшили масакр у битци код Роркс Дрифта. Милости британских црвених мундира није било, већина су одликовани! Углавном, после тога Злу племе више није представљало опасност за интересе Британије на југу Африке.
И у Родезији, данашњем Зимбабвеу, Британци су годинама отимали земљу староседеоцима и домороцима и пљачкали руднике дијаманата. Насиље и ратни злочини догађали су се на сваком кораку.
„Мау Мау“ устанак и уништење Кикујуа племена
У Британској колонији Кенији избио је 1952. године устанак племена Кикујуа под називом „Мау Мау“. С једне стране били су локални побуњеници (међу њима и Британци који су живјели у Kенији), а с друге стране британска војска. Побједу су однели Британци, притом побивши око 100.000 људи. Хиљаде старијих Kенијаца, који тврде да су их британске колонијалне силе злостављале, силовале и мучиле. Они су покренули тужбу против британске владе тражећи одштету од 200 милиона фунти. (5)
Логори су називани “британским гулазима” или концентрационим логорима, где су, како наводе Кикујуи, систематски мучени и сексуално злостављани. Британска власт је одвела још 1,5 милион Кикујуа, скоро целу популацију у концентрационе логоре, где их је чекала смрт.
Стална Сегрегација – раздвајање становништва Африке вршило се од стране Британаца на основу расних, етничких, националних, верских и полних критеријума. Британска сегрегација је била масовна и трајала је 30 пута дуже од Хитлерове.
Главни проблем Африке је и даље ужасна глад која односи сваке године десетине хиљада живота. Треба констатовати да су глад и смрт директна последица оног што су на овом континенту стотинама година чинили Британци и други окупатори из Европе и Америке.
Потомци црнаца робова, њихови синови и унуци се сада „рађају слободни“, али већина живи скоро идентично као и њихови родитељи, дедови и прадедови – живе неслободни и гладни! Африком влада убиствена беда и многе болести. Историја присуства земаља Запада у Африци обележена је злочинима – од трговине робљем и серије колонијалних геноцида до неоколонијалне доминације, пљачке и силовања.
Слике трагедије, беспомоћне деце која умиру од глади, постале су главна слика Африке. Невероватно је тужна судбина целог једног континета, већине становништва које и данас умире од глади и болести као и пре више векова. Све то је последица константне и дуготрајне пљачке и незајажљивог стицања профита британских и других капиталиста.
Пљачка Африке не престаје стотинама година. Велика богатства из египатских пирамида, уметничка дела до злата, дијаманата, слонове кости и нафте Британци су отимали без плаћања. И никада нико није кажњен за варварске злочине, нити су украдена блага враћена. Докле?
(Следећи текст: Геноцид, етничка чишћења, ратни злочини и масакри Велике Британије у Америци и Канади)
……………………..
- http://www.vaseljenska.com/vesti/udar-tajfuna-zaharove-u-britaniji-vi-ste-svetski-rekorderi-u-genocidu-ovo-su-vasi-rezultati/
- https://www.vaseljenska.com/vesti/udar-tajfuna-zaharove-u-britaniji-vi-ste-svetski-rekorderi-u-genocidu-ovo-su-vasi-rezultati/
- https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2013&mm=02&dd=27&nav_id=690690
- http://www.nspm.rs/savremeni-svet/trgovina-robljem-holandiji-donela-vecu-dobit-nego-sto-se-mislilo.html?alphabet=l
- http://www.dw.com/hr/ne%C4%8Duveni-britanski-zlo%C4%8Dini-iz-kolonijalnog-doba/a-1
