Срби на окуп! ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: ЧУДНЕ ДРАЖИ, МАЛЕ БИЈЕЛЕ ЛАЖИ | Срби на окуп!

ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: ЧУДНЕ ДРАЖИ, МАЛЕ БИЈЕЛЕ ЛАЖИ

Нико од учесника данашње расправе у Приједору, поново није изнио ни један доказ да је Српска Република БиХ 1992. године „несрбима“ системски наредила сегрегацију ношењем „бијелих трака“.


среда, мај 30, 2018 / 23:01

Људима који од 2012. напрасно истичу тај мотив, то неће сметати да сутрадан, 31.05.2018. у средишту Поткозарја опет организују манифестацију по имену „Дан бијелих трака“.

Циљ ове нетачне тезе, јесте да се српски народ, који је по броју припадника највећа жртва нацистичко-усташког расизма и еугеничког приступа човјечанству, те најгорљивији борац против Трећег рајха у поробљеној Европи, огласи за насљедника такве идеологије и праксе. Просто згодно звучи приликом пласирања такве вијести ефбиховским и свјетским медијима. Нема везе што није истина.

БИЈЕЛА ТРАКАВИЦА

Ту намјеру је и отворено, баш паралелом са нацистима, данас јавно поновио уводничар Един Рамулић, а истрајавање на томе је крајње опасно.

Погубно. Увредљиво. Малигно. Ратнохушкачки. Недругарски. Нечовјечно. Неискрено.

Осим што изазива националну и вјерску мржњу (забрањено Уставом) гдје за њом нема ни разлога, ни потребе; истрајавање на недоказивим, па самим тим и лажним мотивима, изазваће сасвим супротан ефекат код српског становништва, које ће онда по аутоматизму и све остале податке које они износе, посматрати као априорно лажне. Урачунате да остваре политички циљ.

Можда се неком из иницијативе „Јер ме се тиче“ чини да је, у циљу остварења накане за коју се боре, „мала бијела лаж“ о системској сегрегацији становништва у јавном простору Града Приједора, подношљиво средство и разумљива бедастоћа; али ништа не може бити даље од истине.

То понављам већ годинама, али неком очигледно није искрено стало до утврђивања истине и помирења које сви, као, прижељкујемо.

ОТКУД ЈА ТАМО?

Многи ће се на прву изненадити шта ћу ја на скупу који организује Фридрих Еберт Шифтунг, Центар за младе Кварт и Фондација Икс; будући да баш и нијесам први избор оваквих организација. Најблаже речено.

Из неког несазнатљивог ми разлога, позвано је УГ Јадовно 1941. чији сам члан. Удружење је, опет, делегирало мене. Ко прати мој рад, а посебно на ову тему, може одмах замислити атмосферу у којој сам се нашао. Али, опет ме изненадило колико је била налик мом првом покушају да ми организатори дају доказ за исходиште имена своје манифестације. Без обзира што сам тамо био гост, а овдје званица.

Мој иступ данас и реакције на њега, уједно су и најпластичнији показ зашто се оваквим удругама и агендама може омаћи да ме угосте једном. Никада два пута.

ИЗУЗЕТАК КОЈИ ПОТВРЂУЈЕ ПРАВИЛО

Они просто воле када сви причају исто. Уколико се држите једне једине супротстављене тезе, као ја да су „бијеле траке за несрбе“ лаж, покушаће прво да вас лично дисквалификују (колико си ти имао 1992. година?), затим да особе мог годишта позване истим послом, праве логорејно бесмислене психоанализе за понијети, а потом иде покушај увлачења у омиљено оруђе: Ти негираш злочин и не поштујеш жртве.

Након тога, када ништа не пали, иде „како те није срамота“ и класична вика.

Пошто постоји снимак мог излагања и покушаја да одговарам на ставове и квалификације публике, нека пробају утврдити само једно мјесто гдје сам негирао било који злочин. Стали смо на првој, додуше бијелој, али опет масној лажи.

И ту остали.

И ОВАЈ ПУТ ДРАГА…

И овај пут смо прошли без и једног доказа у смислу документа, наредбе, уредбе, фотографије, факсимила, тонског записа Радио Приједора, Српске телевизије, исјечка из Козарског вјесника…

И овај пут свједочења која су дата пред Хашким судом или Судом БиХ, а која казују да су чули позиве баш „несрпском становништву“, док је у историјској грађи забиљежена формулација „сви грађани лојални Српској Републици БиХ“; имају већу снагу и истинитост од контрасвједочења Срба (цивила и војника) који тврде да су и они на својим кућама, односно надлактицама и еполетама, истицали бијела знамења.

И овај пут ја требам да доказујем да није истина оно што они тврде да јесте, умјесто да они докажу сопствену увредљиву и недоказиву тврдњу.

И овај пут је публика малобројна. Састављена од брижљиво пробраних организатора, уводничара и модератора који слиједе.

И овај пут још сегрегиранији медији који прате догађај, острашћено и лично се обраћају мени. У томе су предњачили неки господин из Неовисне Републике Хрватске (откуд вама право да носите мајицу Јадовно) и на оваквим збивањима неизоставна Гордана Катана. Потоња се овај пут стигла и војно одредити да је на страни Армије БиХ, а да је ВРС та која је такозвана…

И овај пут сам прекидан, надвикиван и квазимодераторски ушуткиван. Ни више, ни мање, од стране Игора Дрвенџије, из преторијанске гарде Милорада Пуповца. Хрбина, којем сам био принуђен рећи да је модел послушног колаборационистичког Србина из Чича Томине колибе, док смо ми из Јадовна 1941, ето, најцрње непослушне чамуге.

Било је и неких разлика. Данас нијесам сасвим био у друштву истомишљеника. Али су били у премоћној већини. Умјесто термина „дискурс“, сада се користи „наратив“. И то је све.

ШТА САМ ПРОБАО РЕЋИ

Ратна збивања у Приједору, у смислу различитих „наратива“ Срба и Муслимана, не могу се гледати одвојено од осталих дешавања у БиХ. Након кијевско-мајданских пуцњева са зграде Холидеј ина у Сарајеву, а посебно након Добровољачке улице, беспредметно је причати да су полицајци и војници српске националности „насилно заузели иституције“.

Јесу! Али при том војнополитичком пучу није било жртава. Жртве су услиједиле након напада на Приједор из околних муслиманских енклава. Сви грађани Српске који су након тога убијени или пострадали искључиво зато што су били Муслимани, морају бити достојно ожаљени и помињани, као и да извршиоце и наредбодавце треба похапсити и осудити.

При истрајавању у овој мисији, мора се водити рачуна да и неко други има жртве које су страдале само јер су били то што јесу. Рецимо Срби. Не може се једнострано прокаживати локална власт у Приједору као неко ко забрањује скуп (намјерно увредљивог и лажног мотива), док у мултиетничком Сарајеву или Тузли, није могуће одржати комеморацију за на вјеру изашле и мучки убијене војнике у Добровољачкој и на Брчанској малти.

ЗБОГ БУДУЋИХ НАРАШТАЈА: МАЛО, САМО МАЛО, У СВОЈЕ СЕ ДВОРИШТЕ ЗАГЛЕДАТИ

На спомен-плочама у поменута два ефбиховска града, на неколико мјеста се и даље налазе синтагме „српски злочинци“ и „српски фашисти“. Тога у Српској нема. Имају муслимански екстремисти.

Као што и сам Рамулић признаје да је плоча коју је иницијатива „Јер ме се тиче“ поставила у Сарајеву полупана и данас непостојећа, док она у Приједору и даље стоји.

Такође, на гробљу у општини Приједор пише да су „Бошњаци, добри муслимани, пострадали од повампиреног фашизма“?! Ту се не може пренебрегнути повијесна замјена теза по принципу „муко моја пређи на другога“, преузимање антифашистичких тековина и савршено уклапање у основну идеју измишљотине о „бијелим тракама“. Није то случајно.

Тога у Ефбиху на српским спомен-плочама нема. Нема их готово уопште. Као ни српских спомен-гробаља са црквеним, ратним или просто само (уставно одобреним) тробојним заставама. То би био скандал достојан контраскупа демобилисаних бораца. Срби из Сарајева су након Дејтона са покућством спаковали и своје мртве. Па их сахранили на Сокоцу. Сад видимо и зашто.

Иста ствар и у Хрватској. Спомен-плоча за 8.000 убијених од стране хрватских усташа на острву Пагу је три пута рушена, а Јадовно 1941 је два пута о свом трошку постављало онакву, латиничну, нетачну и братствојединствену, каква је први пут постављена 1974. године. Када сам то пробао рећи, погађате, прекинуо ме Пуповчев Хрбин Дрвенџија, чије присуство само по себи све говори.

ПОМИРЕЊЕ КРОЗ ЈЕДНАКОПРАВНОСТ

Искључиво до нове заваде и неповјерења ће довести (и доводи!) стално и недослиједно, непропорционално нападно истрајавање на Омарској и Кератерму, што (као у данашњем случају) нештедимице финансирају владине организације из земаља НАТО. О Силосу у Тарчину или Челебићима код Коњица се шути и не траже се „различити наративи“. О финансирању из иностраних извора да не причамо…

Истицање некаквих налаза и пресуда Хашког естрадног суда или тзв. Суда БиХ, који оба контролишу странци из земаља НАТО које су бомбардовале Српску 1995. једнострано се укључујући у грађански рат, код Срба не да нема никаквог ефекта, већ производи супротан. Хиљадама пута сам јавно поновио да наша исламизирана браћа неће овдје живјети са тим странцима, већ са нама са којима су нас ти исти и завадили.

Одустајање од срачунато увредљивог „мотива бијелих трака“ који се не може ван разумне сумње доказати, био би први корак дијалогу о осмодневном рату у Приједору. Масовним гробницама које су пронађене, те узроцима сукоба и могућностима помирења. Видим то кроз неку врсту градске комисије састављене од истинских, а не лажних истомишљеника. Уколико је то тешко или немогуће, исто толико је немогуће и разумијевање и помирење.

ЗАНИМА ЛИ ИКОГА ИСТИНА И СТВАРНОСТ?

Рамулић, а и остали се вјероватно слажу, рекао је да су „овај пут погријешили“ мислећи на мој позив, али ми се „ипак“ захвалио на доласку. То што наредни позив од исте или сличне иницијативе готово сигурно неће никад доћи, ни Јадовну 1941, а поготово мени лично и Фронталу; најбоље ће показати стварну жељу за помирењем и дијалогом плаћаним са стране.

Помирење и истину никад неће утврдити истомишљеници. По страном плану, циљевима и помоћи.

Ипак, као ментална слика ми се највише урезао лик Елвиса Реџића, којем је отац убијен у тим смутним временима, те који још чека осуду ликвидатора. Његов говор је био најмање острашћен, како у сали, тако и за шанком на кафе-паузи. Чини ми се, или се бар надам, да је разумио шта сам хтио да поручим. Без злобе, без вријеђања, само са питањима на која се нема одговор. Надам се да га ово издвајање неће довести у непријатну ситуацију, у смислу „ко те хвали“.

Сутра ће медији из Сарајева и Загреба уживо извјештавати о догађају, што никад не чине у супротном случају. Чак и они „заједнички“. Продубљиваће паралелну стварност, дубећи само један, један те исти ров. Напуњен истим причама и људима. Возећи се размишљам о свему томе, па тек у Мишином Хану палим радио и аутоматски претраживач наилази баш на вијести РТРС. Након панегирика актуелним властима, иду музичке нумере. До повучене ручне, одслушао сам четири. Први ми је извођач непознат, али слиједе Дино Шаран, Јосипа Лисац и Џибони.

Сада сједим и пишем. Дуго. Пребацујем са ФТВ на ХРТ, али овај омјер и слијед српских извођача не налазим. Ни близу. Таква размјера ће бити и сутра у медијским извјештајима, а ми ћемо прексутра опет у Козарцу, Козлуку, Јањи, Сребреници, Вукосављу… остати да живимо једни са другима.

Има ли смисла да правимо подлогу за мржњу, због које ћемо се у будућности опет убијати за рачун неког туђина?

 

 

Извор: Фронтал