Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

До којих је граница бесрамности ишао, а и данас иде пројекат стварања нације на основу отимања, кривотворења, подметања и фалсификовања показује пример једног српског писца из Славоније, којег данас генерације уче као најзначајнијнег хрватског просветитеља. Матија Антун Рељковић био је Србин, Славонац, Шокац, католик, икавац, који се, као и сви његови сународници Шокци одувек, вековима, све до краја 19. века недвосмислено изјашњаво, потписивао, говором и писањем потврђивао да је Србин и Славонац.

Овај језуитски пројекат, који је интензивиран током 18. и 19. века успео је да до почетка другог светског рата Хрватима учини све оне који са тим именом и пореклом нису никада имали никакве везе. Похрваћени Су Бокељи, Дубровчани, Далматинци, Херцеговци, католичко становништво Босне, Личани, Банијци, Кордунаши, Славонци, Шокци, сремски, бачки и банатски Срби католичке вероисповести (Чак и они у данашњој Румунији)… а данас је на делу покушај да се похрвате и Буњевци.

Принцип и стратегија овог пројекта су прости: Хрваћење се врши свим могућим средствима на основу само два критеријума – српски језик + католичка вероисповест. Другим речима, за стварање хрватске нације кроз векове било је потребно или Србина православца присилити да промени веру или странца римокатолика да усвоји српски језик. На тај начин су похрваћени и припадници других народа римокатоличке вероисповести (Мађари, Немци, Чеси, Словаци, Словенци, Русини, Италијани…) – уколико су у некој генерацији усвојили и прихватили српски језик као матерњи.

Творци пројекта стварања нације на основу само ова два критеријума – језик + вероисповест нису презали од свих врста фалсификовања, скривања, уништавања и насиља – како су им које историјске околности дозвољавале.

МАТИЈА АНТУН РЕЉКОВИЋ

Свако дотицање Рел(ј)ковићевог Сатира илити дивјег човека, изазива многоструке недоумице и контроверзе у српско-хрватској језичко-историјско-политичкој арени.

Књига Велише Ра(ј)ичевића – Псуњскога „Хрвати у светлу историјске истине“ из марта 1944. доноси факсимил оригиналног Релковићевог рукописа из 1762.(?) преузет из загребачког Србобрана за 1941. годину.

Родом Славонац из посавског села Давор (раније Свињар), Матија Антун Рељковић био је син граничарског официра, а то је каријера коју је и сам изабрао. Почео је као обичан војник и у војсци стекао чин капетана.

Релковић је свестран и изузетно утицајан писац, после Качића најзначајнији српски аутор 18. века, чија се делатност одразила на више поља: језикословној, дидактичној, практично-просветној. Писац је хибридне полиграфије мудросница „Нек је свашта илити сабрање паметних ричих“, 1795., граматике с елементарним рјечником, синтаксом и доста произвољним етимологијским изводима („Нова славонска и нимачка граматика“, 1867 – дело је остало у рукопису за пишчева живота).

Најважније му је остварење дидактични спев, народнопросветног карактера „Сатир илити дивљи човик“ (1762., проширено издање 1779.) прожет духом рационализма, здраворазумских моралних поука и прагматичких савета за обнову привреде у Славонији у којој је још владало турско наслеђе оријенталне запуштености и немара. Отприлике у то време је превео Панчатантру.

САТИР ИЛИТИ ДИВЈИ ЧОВИК

Сатира илити дивји човик, 1762.

“Сатир илити дивљи човик” је дело које описује немарност људи и њихову изгубљеност према месту у којем живе, али уједно и потиче самог читаоца да размисли о свом односу према месту у којем живи.

Данас се наводи као прво дело хрватске књижевности са световним садржајем, настанком свезано за Славонију, написано шездесетак година након протеривања Турака из Славоније. Први пут је штампано 1762, без имена аутора, без назнаке места штампања (био је то Дрезден) и без имена штампара. По обиму, али не и по значају, скромно је то дело, штампано у малом формату, на 82 неозначене странице. Једини сачувани примерак налази се у Националној и универзитетској библиотеци у Загребу, где је доспео још у 19. веку из библиотеке породице Брлић из Славонског Брода.

Други је пут „Сатир илити дивљи човик“ штампан у Осијеку 1779, у осмини, непагирано (180 стр.). Дело је проширено са 1938 на 3498 стихова, с предговором и неколико прозних уметака: о Новој Градишки, о чувању шума, о барону Љубибратићу, о поштивању тежака, комедија илити весела приказа нарави, трагедија илити страховита приказа нарави.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ РУКОПИСА

Ову тему не отварам ради препуцавања око старе недоумице „наши стари/ваши стари“, већ због стихова који се виде у оригиналном рукопису, а нигде (?) нису објављени или штампани.

На фотографији рукописа нису баш читки стихови које следе након препорног дела:

Србобран 1941

Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.
Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
сербски штили, а сербски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.

Дакле, стихови који следе у факсимилу који доноси Рајичевићева књига су недовољно читки, па сам пожелео видети Србобран из 1941., надајући се бољем квалитету преслике.

И, захваљујући добром пријатељу, којем срдачно захваљујем, дошао сам до читког факсимила рукописа:

Сатира или дивји човек – рукопис у којем се види преправљање слова Н у В и у којем се налазе четири избачена стиха

Дакле, циљ нам је да утврдимо истину: шта је сам Матија Рељковић заиста рекао. Или-или – или да демаскирамо хрватски алибизам или да оповргнемо шпекулације и нагађања.

ЧЕТИРИ НЕОБЈАВЉЕНА СТИХА ИЗ РУКОПИСА:

Da je vami terbu napuniti                 (Да је вами трбух напунити)
pak lezati, ialli lin hoditi                  (пак лежати, јали лен ходити)
A ostalo nek stoi na strani              (А остало нек стоји на страни)
Jer vam nitko nishta nezabr(ani)   (Јер вам нитко ништа незабрани)

Штампано издање из 1822. у којем стоји фалсификована варијанта и недостају четири стиха

Да још једном погледамо део рукописа из загребачког Србобрана из 1941. године:

… и да га покушамо дешифровати:

ЈОШ ЈЕДНО ИСПРАВЉАЊЕ РУКОПИСА

Читајући рукопис, открио сам још нешто.
Досад је штампано:

„наши стари нису писат знали,

ал су боље нег ми састајали„,

док у оригиналном рукопису стоји, јасно и гласно:

„наши стари нису писат знали,

ал су боље нег ми сад стајали“.

Ко зна шта би се све још дало открити када би неко скупио храбрости и објавио оригинал рукописа.

Што се тиче четири избачена и необјављена стиха (масним словима), није ми јасно зашто никада до данас нису објављени, макар у неком ширем издању.

Друго, јасно се види да је писало Наши стари, које је преправљено у Ваши стари. Међутим, онај који је извршио нестручну интервенцију није знао да се основни смисао тиме не мења:

Сатира или дивји човек

Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.

Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
српски штили, а српски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.

Моје тумачење (а нескромно сматрам – једино логично) је следеће:

Рељковић наводи да Славонац не шаље децу у школу јер правда ту своју одлуку овако:

„Ни мој отац није знао штити, (…) наши стари нису писат знали“ па шта им фали!

Из овога је јасно да се ради о Славонцима, ЊИХОВИМ старима и деци Славонаца.

Рељковић приповеда, дакле у првом лицу пише и лично се обраћа Славонцу:

“ О Славонче! ти се врло вараш, (…)

Ваши/Наши стари јесу књигу знали,

сербски штили, а сербски писали;“

Из овога је јасно, било да је написано „Ваши стари“ или „Наши стари“ да Рељковић недвосмислено сматра да су стари Славонци „сербски штили, а сербски писали;„.

У случају да је написано „Наши стари“, недвосмислено је да Рељковић себе сматра Славонцем чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, што би аутоматски представљало потврду да је:
– Рељковић српски писац
– икавица један од три изговора српскога језика – чија употреба у данашњем стандардном српском језику није дозвољена??? Зашто је то тако, треба упитати језичке стручњаке. Можда нису упознати са примером који овде представљамо.

Матија Антун Рељковић

У мање вероватном случају – у случају да је написано „Ваши стари“ – не би била потпуно јасно изречена потврда да Рељковић сматра себе Славонцем – оним Славонцем чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, што је највероватније и био циљ фалсификатора.

Међутим, како је из контекста јасно да писац „Сатира илити дивјег човика“ себе сматра делом Славонаца којима се кроз стихове обраћа, дакле сматра себе делом оних Славонаца чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, то је ова кривотворачка рука само скренула пажњу на ватрени алибизам и неистинољубље.

На крају, недвосмислено је да су, према речима Рељковића стари Славонци српски говорили и српски писали. Међутим, на жалост, Рељковић је хтео да нагласи да су стари Славонаца „штили“ и „писали“, а да се након старих, као и данас људи од школе окрећу… Оно „сербски“ му је било тако природно и уобичајено као „добар дан“ и није слутио да ће неко једног дана рећи да су његови стихови на хрватском језику.

Овако је у загребачком Србобрану из 1941., у атмосфери узаврелог усташтва, о овом скандалу писао Велиша Раичевић:

Да је онај, који је на рукопису Матије Рељковића извршио познати фалсификат тиме, што је невештом руком и другим мастилом исправио сва она места где Рељковић и себе убраја међу Србе, знао, да се етнички преображај не врши једним потезом пера, не би га ни извршио. Рељковић је наиме песмом одговорио једном Славонцу који је рекао да Славонци нису знали писати овим стихом:

Ој Славонче, ти се врло вараш
Који год ми тако одговараш.
Наши стари јесу књигу знали,
Српски штили (читали) и српски писали.

Злобна рука одстранила је фалсификатом велико слово »Н« у трећем реду, а на његово место неуспело ставила слово »В«, па је тако и мимо воље великог славонског песника Рељковића испало, као да он говори о народу коме сам не припада. Међутим, он, мада католик, као што се види, поноси се својим српством. Фалсификатор, уколико је жив, није се ни смео јавити када је у једном славонском листу објављена фотографија овога националног фалсификата.

А овако пише Јован Дучић, годину дана касније, 1942:

Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова: „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757. г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

Зато се Штросмајер није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

Поштанска маркица поводом двестогодишњице од смрти

С друге стране, Петар Матија Катанчић, нешто млађи Рељковићев савременик, наводи да „Хрвати живе западно од линије повучене од Драве, па кроз Мославину до утока реке Цетине у Далмацији”, при чему је занимљив и његов запис да „Илири сами себе зову Србима, па да их и други исто тако зову Србима, а и Илирима, а и Власима”, при чему „нема сумње, да је он (Рељковић) као и сви његови Славонци, сматрао свој језик за језик српски”.

СРПСКИ ВИНКОВЦИ ЈОШ КРАЈЕМ 19. ВЕКА

А како се изјашњавало и осећало становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, кога је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића.

„Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси следећи чланак, у којем се јасно каже да се у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ говорило српским језиком:

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

ВЕЧИТА НЕОБАВЕШТЕНОСТ СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ ЕЛИТЕ

Главни кривац за ову отимачину у оквиру српског националног корпуса јесу српске власти, институције и српска интелектуална елита, која је вечито затечена и необавештена оним шта се око ње дешава – најчешће заведена неким пролазним идеолошким стремљењима, у оквиру којих губи и време и енергију.

Унутар те елите задњих векова није био мали број оних који су паразитирали на привилегијама добијеним од народа, не чинећи ништа осим претресања већ добро познатих тема, на основу преписивања и дописивања. Било је у оквиру ње и оних који су зарад тренутних идеологија, власти и привилегија чинили велику штету сопственом народу, правећи компромисе и уступке ствараоцима вештачке нације.

Као пример необавештености једне високе институције навешћемо један иначе одличан и веома користан проглас Фи­ло­зоф­ског фа­кул­тета Уни­вер­зи­те­та у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву у којем стоји: „По истом обра­сцу, и сва оста­ла спо­ме­нич­ка гра­ђа свр­ста­ва се под исто­ри­ју бо­сан­ског је­зи­ка, без об­зи­ра на чи­ње­ни­цу што „Ва­ши ста­ри је­су књи­ге зна­ли, срб­ски шти­ли, а срб­ски пи­са­ли“ (Ан­тун Ма­ти­ја Рељ­ко­вић, 1761, Са­тир или­ти ди­вји чо­вик). “ (Фалсификати у српској културној баштини у БиХ, Политика, 16. 01. 2017. )

Дакле, у њему видимо да се фалсификовању овог значајног српског писца, једног од водећих просветитеља на Балкану, у нашим институцијама не придаје значај.

Због тога позивамо Српску академију наука и уметности, Академију наука и уметности Републике Српске, Матицу српску, институте, катедре за српски језик и књижевност, српске интелектуалце, професоре, удружења, да покушају они нас пријатно да изненаде у наредном периоду својим налазима и потезима, уместо да, као и до сада, најзначајнија битка за опстанак народа буде ослоњена на ентузијазам појединаца и група организованих на основу осећања и потребе.

Приредио: Далибор Дрекић

Тумачења Сатира су преузета од аутора са Трипода

Извор: Расен