Исидора Секулић (Политика, 1913. године): Србија 1912.

Ноћас је прошуштала последња ноћ 1912.

Прошла је 1912. али још стоје она по земљи писана скрлетна слова претње и црвене гримасе освете, и још по улицама лети питање: Шта нам је била 1912?

Улазак српске војске у Косовску Митровицу 

Била је година стварања јер се стварањем добија корен живота. Година кад се узиђавале жртве, кад се певало уз сузе, оштре ударце смрти, кад се на међу јутарњег и вечерњег руменила точило руменило крви.

Била је година кад вера престаје бити плитко лицемерство и кад радости нису више свакидашњи греси. Кад спољашња реч постаје унутрашња реч и осећајна и мисаона агресија, што јасно, опредељено и постаје дело.

Година кад смо остали без наде и тукли се без страха.

Година кад је кретање најзад постало облик, од феномена постаје идеја, кад се доказало да у српству нису исцеђени карактери, и да косовски симбол није укошена слика.

Била је то година у којој се лечила велика очајања и крвљу спирао мрак са слепих очију, и на заставама наше војске пронела она страшна правичност историје која убија и слабе и јаке и добре и зле, и која жели да дан весеља у једном логору буде дан туге у другом и света ноћ једнога војника буде срамна ноћ другога.

Ми смо они који су имали веселе дане и свете ноћи, ми смо губили редове људи али пунили редове догађаја, ми смо били земља старих јунака и младих војника, ми смо писали историју 1912.!

Дух и инстинкт наше расе загрљени се дигли и пошли у бој, запевао је мотив младог националног живота, доказало се да мач у нашим рукама није мач самоубица, трезна и свесна је улазила у покољ војска српског краља.

Блато је пило лепу младу крв, божја милост је дошла преко мртвих и смрвљених срдаца, али оно што је било мртво опет је живо.

И кад прође зима, с капљицама пролетњих киша, мешаће се сузе ослобођених и сретних, и богата ће бити жетва 1913. куда је пролазила српска војска 1912.

Исидора Секулићева  –  (Политика, 1. јануар 1913. године)

Извор: НСПМ