Колико на Косову и Метохији има црквених здања?

СА АУТОРОМ КАРТЕ СРПСКЕ ДУХОВНЕ БАШТИНЕ НА КОСМЕТУ

Против заборава

Са овом мапом културе картограф „Политике“ Љубиша Гвојић жели свету да појасни српску прошлост и садашњост

ЉУБИША ГВОЈИЋ

„Можемо ми свету колико год хоћемо да причамо да је на Косову и Метохији 1350 православних цркава и манастира, свет ће нас, иако је то неспорна истина, тешко схватити док му, како се каже, црно на бело не покажемо да је тако. Управо због тога пре четири године направљена је карта коју смо назвали „Српски белези на Косову и Метохији“ и коју је објавио Републички завод за заштиту споменика културе.

Прављена 13 година, али објављена у малом тиражу, ова карта – иако је доживела два издања – није имала одјека каквог би било нормално да има, јер је она први документ који је и графички показао колика је распрострањеност и густина белега српске духовне баштине на Косову и Метохији“, каже Љубиша Гвоић, картограф нашег листа, чија је нова карта под називом „Српска духовна баштина на Косову и Метохији“ представљена на овогодишњем београдском Сајму књига.

Допуњавајући своју претходну мапу четири године, Гвоић је, како каже, податке за ову „мапу која не пристаје на заборав“ скупљао из историјских књига, монографија, историја уметности, новина, претачући тако на један комад хартије податке који би, кад би се сабрали у књигу, чинили зборник од најмање 5.000 страница.

„Новине су, на жалост, у блиској прошлости биле поуздан извор података о рушењу православних споменика културе и духовности на Косову и Метохији“, објашњава картограф чија ће карта, управо објављена у издању Информативне службе Српске православне цркве, бити штампана у тиражу од 10 000 примерака. Срушеним и оштећеним црквеним здањима посвећена је посебна, мала, мапа на великој карти, на којој се налази и списак уништених споменика културе и духовности на Косову и Метохији.

Шта је све забележено на овој уникатној карти која је, за разлику од оне објављене пре четири године, прва ћирилична карта те врсте код нас?

На овој мапи – која би, како каже Љубиша Гвоић, „политичарима могла да послужи као путоказ за решавање кризе на Косову и Метохији, јер ако су народи различитих вера и култура могли на овом простору вековима да живе заједно, свакако то могу опет, само треба пронаћи прави модел, што спада у посао политичара“– забележено је укупно 1994 топонима. Кад се њихов број подели са површином Косова и Метохије види се да се, отприлике, на сваких 2,5 километра налази неки белег српске прошлости на овом простору. Црква, манастир, гробље, кула, властелински дворац… 

На карти је 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, осам спомен-капела и спомен-костурница. То је, подсећа аутор карте, 1350 црквених здања, сећајући се да му је „један Рус у Хиландару рекао да у целој пространој Русији нема више од 1200 православних манастира„.

Претпостављајући да би на Космету – иако тај израз нерадо користи, сматрајући га уступком западним медијима и негирању чињеница о настанку Метохије – „било још више древних православних светиња да их у прошлим вековима освајачи нису рушили, подижући од материјала са разрушених здања џамије, мостове, воденице, куће, бунаре, школе, амбуланте, па чак и један јавни нужник“, Гвоић каже да је број светиња доказ неспорног српског присуства на овом делу Балкана.

Осим црквених здања, на карти су убележена и 534 стара српска гробља, 96 тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле, каже аутор мапе која би, како се очекује, ускоро требало да се појави и на енглеском језику, изражавајући огорчење што су у блиској прошлости мета сепаратиста били чак и споменици културе од изузетног значаја.

Откривајући да му је још неостварени сан да направи атлас Српске православне цркве, од примања хришћанства до данашњих дана, Гвоић каже да већ припрема две нове карте. Прва ће бити сведочанство о принудној забрани повратка Срба у северозападни део Метохије после Другог светског рата, коју припрема у сарадњи са Архивом Србије, а друга доказ о присуству Срба у Западној Славонији и пре Велике сеобе Срба из 1690. године.

М. Кубуровић

НАПОМЕНА: први пут објављено на СРБском ФБРепортеру 2011.године, приредила Биљана Диковић

Извор: Српска историја