НАОПАКА ХУМАНОСТ: ТРАНСПЛАНТАЦИЈА ОРГАНА ЈЕ ЗА НЕКОГ ЈЕДИНИ СПАС, А НЕКОМЕ ВЕЛИКИ БИЗНИС

Данас је бизнис са трансплантацијом органа постао као трговина секундарним сировинама. Људски лешеви су постали извор фантастичне зараде где највећи профит имају фармакобизнис и њихове „велике угледне“ болнице. Некада се сматрало крајње неморалном крађом са мртвог војника скинути прстен, чизме или му узети новац. Данас то делује смешно јер се и са мртвих и са живих људи масовно узимају органи и поједина ткива.

За приватне болнице које послују на тржишном принципу нема профитнијег посла од трансплантације органа. Ово је најскупља и најкомплекснија услуга коју пружају болнице. Она не укључује само рад хирурга и медицинског особља, већ читаве процедуре и третмане пре и после операције, а које су исте важности.

Цена једне трансплантације срца може да кошта и милион америчких долара. Највише новца у овом послу узимају трговци органима и фармацеутске компаније које су развиле и читаву палету хемикалија (читај отрова) који треба да смање виталност организма коме се усађује нови орган како би се спречила природна реакција његовог одбацивања.

Они се стручно називају имунио супресивним лековима и практично се узимају читавог живота, колико ко успе да уграби након трансплантације. Само за развој ових фармацеутика (читај експеримената) потрошено је много живота, како животињских, тако и људских. Посебно дечијих, јер познато је да деца имају добро развијен тимус који је био веома важан за ове експерименте јер производи Т ћелије.

Логично је да не можете развити ни један бојни отров или фармацеутик за децу или људе, а да га на истима нисте испробали. Познато је да се органи узимају и са мртвих и са живих донора, па се за овај медицински бизнис годинама постављало питање етичности…

„Брокери органа“

Али, тамо где капиталисти осете велике паре и могућност фанстастичне зараде уз мало угалања, медијских обмана и ситне корупције лекара и државника, тешко их је зауставити. За властелу су животи обичних људи као животи паса. Можете их држати у стану да вам се умиљавају, користити их за лов и рад у фабрикама, или их бацити шинтерима.

Тако су и многи људи постали биолошки отпад који су ухватили „шинтери“ задужени за лов на људске органе. О томе колико су застрашујуће размере овог лова, вероватно никада нисте ни размишљали, док нисте чули да се и на Косову појавила екипа за крађу људских органа. А профит је капиталистима најважнији, било где да се може направити.

Тако је и бизнис са трансплантацијом органа последњих десет година почео убрзано да се развија широм света.

Само у САД је од 2005. до 2012 сваке године извршено око 28 000 трансплантација. Годишње се рачуна да је овај бизнис тежак око 5,4 милијарде долара. Сада укупно 117 000 људи чека на неку трансплантацију само у САД.

Власт у Србији вероватно под притиском фармацеутског бизниса грозничаво настоји да уведе овај бизнис у болнице у Србији, па се он преко одабраних новинара које плаћа РЗЗО максимално промовише у свим медијима које контролише масонерија (укључујући и РТС).

Када појединца (жртву) које алопатска медицина (која је капиталистички изум) стручно убеди да му нема живота ако не замени своје срце са кардиомиопатијом (или неки други орган) трансплантацијом, масонерија већ има разрађен механизам прикупљања „хуманитарне помоћи“ који се онда по потреби активира.

Тада се у ове фондове убацују стотине хиљада евра и долара, а цењакања са „угледном болницом“ која иду плус – минус која стотина хиљада су савим уобичајена. Ако операција и не успе, новац се задржава болница дели трошкове са својим добављачима органа, такозваним брокерима органа и фармацеутским компанијама.

Оно што је најпрљавије у овом бизнису, а што ни једна болница не жели да призна, је да су многи органи или ткива за ову профитабилну болничку услугу, убачени чистим криминалним шверцерским каналима и покупљени од сиротиње и затвореника у Азији и Африци, Источној Европи.

Узимају органе и од мртвих и од живих

Тако је у Украјини, фебуара 2012. полиција открила у једном запуштеном комбију велику количину људских костију и разних ткива која су била спакована у приручним фрижидерима. У „робу“ су биле уденуте коверте са кеш новцем и резултатима аутопсија написаним на енглеском језику.

Заплењена документа открила су да се радило о ткивима мртвих Украјинаца која су била припремљена за једну фабрику у Немачкој која се бавила рециклажом био-продуката. Та фабрика је била део ланца америчке медицинске компаније РТИ Биологицс са седиштем на Флориди.

Компанија РТИ хумане остатке претвара у разне медицинске импланте који с е данас широм света на многим клиникама рутински уграђују, као зуби, делови лигамената, рскавица, рожњаче, коса…

У САД (као и у већини других земаља) незаконито је куповати и продавати хумана ткива, па чак ни људску косу. Ипак, дозвољено је платити за услугу која покрива трошкове тражења, складиштења и процесирања хуманог ткива за ове рутинске имплантације.

РТИ је тако прошле године имала 11,6 милиона долара бруто профита, на укупну зараду од 169 милиона. Ова услуга у прикупљању и диловању људских органа створила је нове трговачке мешетаре тзв. брокере органа.

Дакле, по закону не можете сами продати свој бубрег болници, али га можете кришом понудити брокеру органа (треба само да га нађете или да он нађе вас) и брокер органа ће све даље организовати. И болница ће од њега тај бубрег откупити и трансплантирати га и то све наплатити некоме ко има пара или коме је новац сакупљен преко неке „хуманитарне“ акције.

Тако је полиција у Украјини набасала на део велике међународне мреже брокера органа која је обухватала низ мртвачница. Све су биле у близини пристаништа на Црном мору. Ту су са лешева који су одређени, на пример за спаљивање, или на којима је вршена обдукција, скидана ткива!

Наравно, сви који легално раде у овом бизниса, тврде да се то не ради већ је све веома сигурно и одговорно уз знање и сагласност породица и сл. Компанија РТИ званично тврди да с е према донорима ткива опходе са дужним поштовањем и да се делови тела користе само како би с е неком „помогло„.

Реч „помоћ“ је увек присутна у медијима и тзв „хуманиратним“ акцијама прикупљања новца, док се зарада брокера и профит болница које обављају трансплантацију не помиње. Сама цена трансплантације по ставкама се не објављује. Једноставно, све је ту јако скупо. За разлику од месара, хирург сече за много веће паре.

САД су иначе највеће тржиште као и снабдевач „сировинама“ за ову намену, па се процењује да се два милиона био-продуката од хуманог ткива прода сваке године. Ова бројка је последњих 10 година у ствари дуплирана.

Само једно мртво тело може остварити зараду од 80 000 до 200 000 долара за разне непрофитне и профитне учеснике у овом послу набавке и продаје ткива.

За разлику од срца и плућа која се морају пратити од донора до примаоца, ни власти ни болнице се не труде да прате одакле и од кога потиче материјали за рециклирање коже, костију, лигамената, рскавице, рожњача или бубрези.

Да ли је донор био заражен неким ХИВ-ом, другим вирусом или неким бактеријама, није важно. Чак и храни коју узимам постоје бар-кодови на паковању којима се утврђује порекло хране, али порекло ткива и костију за импланте се не утврђује. Уствари, они који профитирају знају да су и ХИВ и друге вирусе ионако измислили.

У Израелу је најмоћнија био-пиратерија света

Најорганизованија светска мрежа брокера и дилера органа и ткива налази се данас у Израелу. Ово тврди Ненси Шефер Хјуз, професор антропологије на универзитету у Берклију, у Калифорнији. Још од 1996. године, она се активно укључила у праћење кријумчарења људских органа за потребе трансплантација. Поред брокера и дилера у мрежи су и многи лекари , као и непрофитне организације („хуманитарне“) који читаву делатност обједињују.

У систем су укључени, као логистика, и бројни корумпирани новинари и лекари и министри са циљем да трансплантацију и донирање органа промовишу.

„Израел је на врху„, тврди Ненси Шефер Хјуз. „…Он има пипке који досежу широм света. Имају пирамидални систем за рад који је задивљујући…Свуда имају брокере органа и банковне рачуне; имају особе за врбовање који налазе транслаторе, имају туристичке агенте који им сређују визе…“. Према извештају др. Шефер Хјуз, ова израелска мрежа, органе највише прикупља у Бразилу, Аргентини, Куби, Молдавији, Израелу, Турској, Индији, Јужној Африци и САД. Тамо где цвета сиромаштво и корупција.

Шефер Хјуз је такође открила да је прикупљање ткива- коже, костију…али и органа водио много година израелски Л. Гринберг Национални Институт форензичке Медицине (Л. Греенберг Натионал Институте оф Форенсиц Медицине), познат и као Абу Кабир Институте, када је на његовом челу био бивши директор др Јехуда Хиса.

Органи су често узимани са мртвих (убијених?) Палестинаца чија тела су довожена на аутопсију у Абу Кабир форензички институт и ту су им скидани органи и ткива о чему је 2009. године писао и шведски таблоид „Афтонбладет“. Објављивање овог текста изазвало је лавину протеста јеврејске антидифамацијске лиге у Њујорку (АДЛ) која је одмах кренула да их оптужује за антисемитизам и сл. (а, за шта друго?).

Али, када је јула 2009, амерички ФБИ ухватио у шверцу органа ортодоксног и богатог рабина Исака Росенбаума, који је годинама био део веома организоване мреже за прикупљање, транспорт и продају органа (а званично се представљао као трговац некретнинама) ствари су јасно изашле на видело. Њихова мрежа за прикупљање органа је била у Турској, Молдавији, Украјни, Бразилу, Немачкој, Јужној Африци, Филипинима, Косову, Кини, Азербејџану и САД. Прикупљене органа и ткива су продавали богатим Израелцима или Јеврејима у САД.

Занимљиво је да у српским медијима ова афера са рабином Росенбаумом никада није поменута, баш као ни Израел, иако се знало за крађу органа са заробљених Срба на Косову. Чак је и правник Дик Марти (известилац Савета Европе о трговини органима на Косову) навео у свом извештају да су примаоци органа извађених са српских жртава били Јевреји.

Осећајући се угроженим због ове изјаве, бивши албански премијер Сали Бериша је, као своју одбрану због очитог саучествовања у овим злочинима, засновао на етикетирању Дика Мартија називајући га антисемитом и расистом. Ето, то је била одбрана косовске ослободилачке војске-напад на истражиоце са позивањем на антисемитизам(!). И пијаном јасно.

Истраживање о кинеским гулазима

Иако је кинеска амбасада о свему ћутала, баш као и америчка влада, ФБИ је покушао да уђе у траг овој брокерској кинеској мрежи. Тако је ФБИ својевремено отпочео сарадњу са једном приватном кинеском фондацијом у САД која истраживала злочине „црвене власти“ у једном од четири највећа комунистичка гулага у којима су затварани противници кинеске револуције и терани на принудни рад.

Био је то затвор Лаогаи кроз који је прошло неких 50 милиона Кинеза! Овај принудни рад је доносио новац за брзо растућу економију земље. Кажњавање се тако није завршавало само смрћу, обично метком у чело,већ су породице убијеног морале и да плате за тај потрошени метак.

У Кини се и данас на смрт људи осуђују и за лакша кривична дела: за ненасилне побуне или штрајкове, за узимање мита, крађу кредитних картица, избегавање плаћања пореза, крађу робе из камиона или крађу воћа и поврћа. Многи политички неистомишљеници су осуђени на смрт и погубљени. Број оваквих погубљења је у Кини огроман.

У Кини је само 1996 у једној акцији „против организованог криминала“ (коју влада организује с времена на време) погубљено чак 4000 затвореника. По извештају Амнестy Интернатионал, 1999-те број погубљених је био 1263.

Лаогаи је тако временом постао права компанија за егзекуције и управо је он био затвор из кога су највише стизали органи за трансплантацију. Амерички Лаогаи Ресеарцх Фоундатион је водио извесни Хари Ву.

Хари Ву је тако 1998. године успео да се повеже са неколико људи из брокерске мреже која је радила у Квинсу (Њујорк) и организовала овакве јефтине трансплантације у Кини. Дошао је и у контакт са једном клиником за бубрежне болеснике у Аруби (шверцерски рај на Карибима) где је ухватио везу са два Кинеза која су била спремна да организују, не само путовање у Кину на тарнсплантацију, већ и да прокријумчаре рожњаче (које се могу одржавати у животу неколико недеља). Лаогаи Ресеарцх Фоундатион открио је и кинеског лекара који с е рекламирао као брокер органа у новинама на кинеском језику које су излазиле у САД.

Али, читава акција1998. године је пропала када је кључни сведок у овој мрежи побегао из САД и одбио да се врати и сведочи. Тако нико од ових учесника није изведен на суд и овај криминал није званично доказан. Хари Ву је утврдио и да су 70 посто болница које скупљају органе у Кини – војне болнице. Новац се дели међу онима који имају приступ мртвим телима, па онда навише у хијерархијској линији власти, што може да укључи и судије и тужиоце. Војни официри могу присуствовати самим погубљењима, а имају и могућност да у њима учествују.

Кина је у 20 година извршила око 25 000 трансплантација не правећи разлику од кога потичу органи. По неким сведочењима нека погубљења су вршена само због потребе за одређеним органом. Прво би осуђенику на смрт давали анестезију, као животињи, и онда би били ликвидирани метком у главу. Када је била потребна јетра убијани су метком у главу, а када је потребна рожњача пуцано им је у срце. Коришћена је и смртоносна ињекција.

Активисти ове Фондације сведочили су и пред Америчким конгресом откривајући злочине у Кини, али највероватније не знајући да је монструозну кинеску револуцију одрадила скривена рука Запада и њихова масонерија са Јејл универзитета оснивајући управо у Кини медицинске Јали колеџе. Кина једноставно није оно што и ми у Србији мислио да јесте. Она је и даље један велики гулаг најјефтиније радне снаге и живота уопште.

Ако сте можда били на изложби Бодиес Ревеалед одржаној и у Београду, која је изложила лешеве Кинеза можете је слободно повезати са овим гулазима. То што организатори изложбе тврде да су од сваког леша (док је био жив) добили написмено одобрење да буде овако употребљен, нека буде ствар вашег размишљања или вере у истинитост онога што је на папиру. Ове лешеве су за изложбу припремали затвореници.

А 1.

   Цена бубрега зависи и од његове националности

Да болнице много више цене новац од људских живота потврђују и неке од афера које су процуриле јавност. Тако је највећа приватна јужноафричка болница Ст. Аугустус у Дурбану признала да је примила 342.000 фунти од једне шверцерске групе која је покрала бубреге од петоро деце.

Ова болница је једна у ланцу болница Нетцаре, које послују и у Британији. Поменута група је учествовала у организованом врбовању сиротих Бразилаца и Румуна који су били спремни да им продају своје бубреге од 3.000 до 6.000 долара, а који су онда трансплантирани богатим Израелцима у поменутој болници у Дурбану. Колико је цена у овом брокерском послу са органима флексибилна, види се јер је иста група од донора из Израела откупљивала бубреге по цени од 20. 000 долара, док су румунски и бразилски цењени мање.

А 2.

Тржишна битка за владине програме

Ни болницама није лако, јер морају да се боре да добију подршку владе САД за овај уносан бизнис пошто је конгрес САД формирао фондацију као мрежу за расподелу органа (Унитед Нетwорк фор Орган Схаринг ) која помаже да болнице које имају хитне случајеве за трансплантацију могу да добију различите врсте помоћи укључијући и приоритет у добијању органа, као и неку врсту финансијског осигурања у овом бизнису. Да би се квалификовале за овај програм болнице морају да имају и ордеђену квоту „хитних пацијената„. Тако су неке од њих прибегле разним бизнис триковима, о чему је известио и Ројтерс.

Наиме, две универзитетске болнице у Чикагу, (Нортхwестерн Мемориал Хоспитал), платиле су казну од 115. 000 и 23. 000 долара, а Университy оф Иллиноис Хоспитал је тужена за чак три милиона долара, када је откривенмо да су лажно дијагностиковали пацијенте да би стекле право учешћа у поменутом програму.

Оне су поједине пацијенте представљале као хитне случајеве и држали их на интензивној нези без потребе само да би изгледали болеснији. Радило се о кандидатима за трансплантацију јетре. Када је у питању јетра донора је мање него што треба, па близу 20 000 Американаца сада чека операцију, а око 5000 се обави сваке године.

А 3.

   Др Арчи Калокеринос храном лечио кардиомиопатију

Да ли су трансплантације срца баш неопходне и могу ли се слабости срченог мишића отклонити једноставно њиховом бољом исхраном? Покојни др Арчи Калокеринос накадашњи хирург из Аустралије управо је у оваквом начину лечења кардиомиопатије имао успеха. Калокеринос је раније чуо да је „епидемија“ срчаних болести у Кини нестала када је откривено да се давањем селенијума јача срчани мишић. Такође је чуо да је болест срчане слабости код оваца на Новом Зеланду нестала када је откривено да је трава коју су пасле дефицитарна у разним траговима минерала.

Када му је Један млад човек који је имао кардомиопатију – дегенеративну болест срчаног мишића (која када је јако изражена обично значи да је једина нада за преживљавање трансплантација) дошао као пацијент на консултацију док је чекао трансплантацију и донора.

Др Калокеринос је одлучио да проба нутриционистички да га ојача. Ништа није могао да изгуби па је почео да узима мешавину разних витамина (природних, не синтетичких) и минерала (колоидних): витамин Ц, витамин Е, Б-групу витамина, цинк, магнезијум, манган, селенијум и рибље уље.

Пацијент је престао да пуши и полако је почео да побољшава стање свога срца све док му срце није функционисало са 80 посто снаге од нормалног. И тада је већ могао да води нормалан миран живот. Још један старији пацијент са тешком кардиомиопатијом која је настала брзо третирао је на исти начин. На првом рендгенском снимку је срце било огромно и имало је веома велике проблеме у раду. Али, терапија витаминима и минералима је дала одличне резултате што је потврдио и други специјалиста када је поново направио и прегледао снимке срца. Било је нормалне величине и добро је радило.

Са ове две успешно саниране кардиомиопатије, Калокеринос је покушао да заинтересује бар неког од кардиолога, али је убрзо схватио да је то траћење времена. Они би видели његове пацијенте, упоредили налазе и снимке, нису имали објашњење зашто је дошло до побољшања, али су и даље били непријатељски расположени према оваквој врсти терапије.

Наредних неколико година др Калокеринос је третирао још неколико пацијената од кардиомиопатије на исти начин и њихово стање се драстично побољшало. Свестан да није имао довољно пацијената да било шта докаже огромном и моћном кардио естаблишменту своја искуства је зато могао само да опише у књизи „Медицински пионир 20 века“ (Медицал Пионеер оф тхе 20тх центурy)…

Медицински естаблишмент је налагао транслантацију и третман продуктима фармацеутских фабрика. Пошто се од овога срце не може опоравити, пацијент је до краја живота овисник (муштерија) на фармацеутима. И само то је добар медицински бизнис. У медицини данас вреди само новац, а људски живот не.

А 4.

    Код Кинеза је све најјефтиније, па и живот

Др Томас Дифло је био директор програма трансплантације бубрега при „Неw Yорк Университy Медицал Центер“, када су све више почели да му се јављају пацијенти којима је трансплантиран бубрег и који су прошли или кроз лошу операцију или нестручан постоперативни третман. Били су то углавном Американци кинеског порекла и то млађе жене. Тако је др Дифло разоткрио да су сви они добили бубрег у Кини и то по цени од 10. 000 за трансплантацију.

Др Дифло је тако сазнао да у Кини постоји већ годинама уходан систем прикупљања органа од огромног броја осуђеника на смрт. Кинези који су живели у САД су им били одличне муштерије. Операције су, међутим, вршене доста нестручно, илегално, и то је био разлог зашто је др Дифло са овим својим сазнањем изашао у јавност.

Ивона Живковић / Гето Србија