Душевна болест

Шта представља душевна болест? За психијатрију је немогуће да изађе на крај с њом као за савремену онкологију с болестима рака. Више од тога, број психички болесних људи се непрекидно повећава, може се рећи да су душевне болести куга двадесет првог века. Ако су за време епидемија куге у средњем веку на улицама градова лежали несахрањени лешеви којима су се људи плашили да приђу, у наше време се људи погођени безумљем претварају у живе мртваце. Они су отишли у себе као да су се закопали у гроб, живе међу нама, као да опште с нама, понекад чак и раде, али су то људи с којима се не може ступити у контакт, они су откинути од реалног света, од Цркве, уронили су у своју иреалност коју сматрају једином стварношћу.

Постоје два облика безумља. Први је очигледна опседнутост демоном, кад човековом душом овладава мрачни дух, живи у човеку као газда у својој кући, паралише његову вољу, искључује његову свест и чини се да човек има две душе: његова друга душа је ђаво. Ма како чудно било, овај облик безумља који је обично истовремено праћен дејствима светогрђа и страхом пред светињом се исцељује лакше него други облик о којем ће бити речи касније. Овде очигледно делује демон, али исто тако очигледно помажу светиња, исповест и често причешћивање.

Друга врста безумља је безумље које овладава човеком због његове гордости. Постоји, истина, још и трећа врста – наследна оштећеност не психике, већ психичког апарата која се испољава или већ у самом детињству или на одређеној етапи формирања човека. Међутим, нећемо се дотицати наследне патологије; у овом случају човек је исто тако несрећна жртва као онај који се родио слеп или с другим манама. Желимо да се зауставимо на другој врсти безумља – на безумљу које потиче од неискорењених страсти.

Пре свега треба утврдити шта се догађа за време психичке болести. Шта болује? Душа се човеку даје у време зачећа, она је бестелесна, нема органе, нема никакву сложеност у природи и структури, поседује одређене силе и способности, али притом остаје проста у својој суштини. Душа је сједињена с телом, али после смрти тела она и даље постоји без њега, наставља да мисли и осећа. Међутим, душа покојника не може да ступи у контакт с нама. Тако у уму композитора може да звучи мелодија, али без инструмента он не може да је оваплоти у звуке, да је пренесе у спољашњи свет. Тело је инструмент душе, али постоји извесна танана материја као систем канала, која сједињује душу и тело, као што систем канала спаја реку с пољем које напајају бујице воде. То није сама душа, већ посебан психички апарат, нервно ткиво, које прожима све ћелије људског тела, али има за свој центар човеков мозак. Овде се стварају неопходни услови за међусобне односе између душе и спољашње средине – то је граница између душевног и телесног. Овде се стварају извесни комплекси, рефлекси, овде се мисли облаче у облик речи и тако даље. Овде се прерађују спољашњи утисци и затим се одлажу у сећање. То је систем веза и међусобних односа. То је као површина душе, као опна, али се она не слива са самом душом.

Безумље је разарање правилног дејства између душе и света. Кад у сигналном систему човека настане кратак спој, кад се он руши, човек губи способност да адекватно доживљава спољашњи свет. Он губи самоспознају, погружава се у некакав бездан хаоса. Шта се с њим дешава? Човек има инстинкт самоочувања. Човек, рећи ћемо овако, има јаку подсвесну способност да прорачунава у тешким околностима све варијанте и бира ону која му чува живот. У овом смислу безумље је покушај човека да сачува свој живот, да побегне у болест, сакрије се у њој, створи илузорни свет и живи у њему као у љуштури, оградивши се од стварног света, који је за њега постао неиздржив. Узрок овога је сликовито говорећи – микроб гордости, који се уселио у њега од самог детињства (тако најчешће бива) и затим се неприметно развио до огромних размера.

Основа човековог психичког мира јесте смирење: смирени је легао на земљу и јак ветар је прохујао изнад њега, а горди је стао колико год је висок и ветар га је бацио на камење. Исто се дешава и с буром страсти. Човек се смирио, признао своју немоћ, признао је своју греховност и јак ветар је протутњавши прошао. Горди за сва искушења окривљује друге и чак Самог Бога, страсти клокоћу у његовом срцу, може се рећи да се он налази у сталној борби – само не са својим страстима, већ с умишљеним непријатељима. Горд човек је увек незахвалан Богу, незахвалан је за живот који му је дарован, незахвалан је људима који га окружују, јер у дубини душе сматра да је за њих велика част и срећа да опште с њим. Он верује да поседује таленте и способности које више нико нема. Тешко га погађа кад неко према њему покаже не само најмање непоштовање, већ и равнодушности. Чини му се да му је дато некакво нарочито право да управља другим људима, а кад му се пружи отпор, негодује против њих, као против незахвалних и глупих животиња, које нису могле да схвате његову велику душу. Уосталом, гордост је многолика, може да се гура у туђе ствари и добија по носу, али може да ћути и презире људе сматрајући да су они у поређењу с њим ништа више од паса који лају.

Најстрашнија гордост је духовна гордост кад човек устаје против Бога, кад сматра да је Бог неправичан према њему; он као да каже: “Зашто људи који су гори од мене уживају Твоја добра, а ја сам неправично увређен?” Ако је неверујући чини му се да се цео свет ујединио у борби против њега. У срцу гордог је стално узбуна, у души гордог је стално страх.

Људи су сједињени љубављу, горди губи љубав, а губитак љубави је већ почетак безумља. Овде се долази до унутрашњег конфликта: ако је човек верујући, сматра да га је Бог као сурови отац избацио из куће, у његовом срцу је присутна нема мржња према Богу; ако је неверујући, сматра да је он једини достојан човек који живи међу подлацима и нитковима, да живи у кући у којој по зидовима пужу шкорпиони спремни да га убоду, зато је у хроничној нервној напетости. У дубини душе је убеђен, иако то не признаје, да су људи достојни да се земаљска кугла напуни динамитом и затим минира.

Горди је увек незадовољан. Горди не може да буде срећан, јер је срећан само онај ко се задовољава оним што има. Горди живи у овом земаљском животу. Он не осећа вечност својим срцем, пошто се у њему гнезде непокајани грехови, страсти: јер горди не може да се каје, он је у свему у праву. Он не може да се моли, чак и ако би читао речи молитве, зато што сматра да му је испод части да моли за нешто и преклиње; он жели да говори с Богом као равноправан. А кад му ово не полази за руком, често долази до пада у окултизам и демонизам. Демонизам је један од испоручилаца живе робе у душевне болнице.

Горди стално долази у конфликт са свима, и овде његов психички апарат, истрошен и разрушен, више не издржава. Овде или долази до смрти, или као алтернатива, до безумља. У ово време се активирају мрачне демонске силе и помажу човеку да створи свет безумља и хаоса, у који се он затим погружава. Доспевши у овај свет, човек више не може да изађе из њега. Најкарактеристичнији симптом у овом случају је одсуство љубави. Ако безуман плаче, то је само због себе; ђаво је хладан и човек који је погођен безумљем постаје хладан, безосећајан. Само смирење можда да спаси човека од безумља, али у томе и јесте ствар, што он више не може да се смири. Чак и у својим халуцинацијама и фикс-идејама безумни обично уображавају да су велики људи – и у овоме се испољава исти онај комплекс гордости. Без смирења није могуће дејство благодати, без благодати није могућа љубав; без љубави свет постаје болестан и несрећан. Ми говоримо о очигледним облицима безумља, а колико је “излизаних” облика ове болести, како често сами постајемо за неко време безумни – управо онда кад губимо љубав!

Горди је у потпуности испуњен страстима, међутим, сама по себи гордост је тако јака страст да може да угуши све остале. Човек који је обузет гордошћу често се задовољава само њом и зато на први, површан поглед, може да изгледа пристојан, па чак и моралан, али његова привидна пристојност је основана на самозаљубљености, на вери у своје сопствене силе, на страшном духовном слепилу. За гордог је сопствена душа затворена. Жеље гордог се, по правилу не испуњавају зато што потичу од лажне претпоставке, тачније: људи треба према њему да се односе исто онако као што се он односи према себи. Зато је између жеље и реалности присутна стална противречност, зато су нерви гордог увек затегнути као струне, чак су и његови снови тешки и узнемирени.

Горди има својеврстан мото: он мора бити цар, а људи га не признају, значи људи су за њега побуњени поданици. Горди се стално осећа усамљен, не може да има праве пријатеље, несрећан је у сопственој породици. Убеђење да се с њим стално поступа направично рађа у његовој души дубоку, непролазну увреду. Ову увреду – на све и свја он увек носи у свом срцу; то је најтежи терет, то је некакво оловно грузило које је везао за своју душу и које га вуче према земљи. Често горди жели да се ослободи овог тешког стања, које личи не ђавоиманост (хистерији су по правилу подвргнути управо гордељивци). Након свађе и псовки он се мало смирава, али само на неко време; затим наступа чамотиња, не покајање, већ управо чамотиња. Гордог не боли душа због тога што је причинио бол другима, већ се стиди што је свађом понизио себе и као да је поколебао свог сопственог идола, али је овај, мало се пољуљавши поново стао на своје место.

Ако горд човек доспе под власт истог таквог гордог човека као што је он сам, сматра себе мучеником за правду. Често мора да трпи увреде, али се гордост тиме не исцељује, само мржња као отровна змија расте у души. Понекад бива и да горди због таштине тражи опасност како би демонстрирао, као на слици, своју храброст. Горди не трпи да било ко буде изнад њега, зато је један од најраспрострањенијих узрока неверја – гордост ума. Ако пак горди верује у Бога, он жели да се утврди у вери као учитељ и пророк, жели да искористи веру како би владао људима, како би био центар њихове пажње. Овде се дешава оно што се, нажалост, понекад може уочити у православном храму. Људи самоуверено уче друге, кад их нико не моли и уче ономе што ни сами не знају и не схватају. Или пак поступају још горе: неупућеност и грешке човека, који је тек дошао у храм користе како би показали своју ревност у вери, користе као могућност да задовоље своју страст властољубља и таштине, некажњено вређајући другог.

На вишем интелектуалном нивоу гордост такве људе може да доведе до јереси и раскола. Гордост не трпи послушање, а вера је послушање догмама. Гордост жели да реализује себе, да нађе нешто необично, што би запањило уобразиљу људи. Ово је један од узрока религиозног реформаторства. Гордост убија љубав и религија се доживљава сад већ на другом, на страсном нивоу. Овде одсуствује главни критеријум истине – осећај, доживљавање присуства благодати, а страсти као разбеснели таласи бацају човеков ум као лаки чамчић, с једне стране у другу. Гордост рађа јереси, она налази у њима своје; на нивоу душе религија се не доказује ни фактички ни логички, зато су многи јеретици убеђени да су открили истину: “провера благодаћу” њима је недоступна.

Само неверје носи емоционални карактер: у то може да увери историја прогона, којима се вера подвргавала и подвргава кад атеисти освајају власт. Овде није упитању теоретска несагласност, већ некакве ђавоље баханалије, жеља да се светиња уништи или попљује или оскрнави. Светогрђе је само по себи психолошка појава. Горд човек жели да се избави о мисли о Богу. Чак и претпоставка о томе да постоји Божанство може да га доведе до суманутости која личи на стање напада. Изговорите име Бога у присуству гордог и у његовим очима ће бљеснути злоба, иако би хтео да је задржи, као пламичак у очима вука.

Рекли смо да човек често тежи да се “испразни” кроз псовке или свађу, коју подсвесно провоцира. Међутим, кад се због кукавичлука или неких других узрока (могуће је да не би пао лицем у блато) уздржава, ова енергија се окреће против њега самог. Човек мора да задржава гнев, али на другим унутрашњим основама као што је самооптуживање, молитва за оне који су човека увредили, а овде гнев стиче форму упорне, иако понекад скривене мржње. Уколико се гнев упореди с ватром, мржња је ватра која се претворила у лед и овај лед може годинама да лежи на дну људског срца.

Гордост је ненормално стање. Горди отвара своју душу за демонске импулсе, он је човек који је доспео у поље страшне духовне “радијације”. Једна од манифестација гордости, а такође пут ка њој јесте непослушање. Цео људски живот – и духовни, и физички, пролази у одређеним, ако се тако може рећи, структурама. Непослушања је излаз из структуре, њено ломљење; резултат овога је самоизолација човека. Мисао о сопственој изузетности, о свом превасходству, чини послушање у очима оваквог човека неприхватљивим. Међутим, без послушања човек ничему не може да се научи на одговарајући начин: послушање је потребно да би се усвојила било каква знања. Због тога горд човек најчешће осуђује себе на некакво неистребљиво незнање, нарочито у духовном смислу.

Непослушање је превисоко мишљење о себи, презир према другим људима. Карактеристично је да они који одбацују послушање истовремено веома активно, упорно, захтевају да њих саме људи слушају; управо због тога је у наше време тако много недоучених учитеља. Горди не види у човеку образ и подобије Божије, зато га општење с човеком не задовољава, не доноси му радост. Горди је увек и свуда сам. Он је кажњен већ овде, у овом животу, тиме што не може да буде срећан. Душевне болести су један од оних страшних путева на које гордог може да доведе његова гордост. Из овог стања нико и ништа не може да изведе човека осим нарочитог Промисла Божијег.

Чак ако човек жели себи срећу само у пролазном животу, на земљи, мора да зна да само смирење може да му да душевни мир. Међутим, како стећи смирење без благодати Божије? Још једна карактеристична чињеница: потомство највећих злочинаца света је често изумирало након неколико генерација, и показивало се да већ међу њиховим унуцима и праунуцима увек има психички болесних људи, алкохоличара и наркомана, који су носили на себи проклетство које је лежало на њиховим оцима, на њиховом роду.

Један од облика испољавања гордости представља кукавичлук. Чини се, тешко је нађи директну везу између ове две особине, али по нашем мишљењу узрок кукавичлука су управо оне дубоке унутрашње трауме које је преживела (нарочито у детињству) горда душа. Најчешће је плашљивост последица насиља које је гушило људску вољу, међутим, на смирену душу насиље не делује дубоко, оно као да “клизи” по површини свести, у овом смислу смирени личи на познату играчку која се ма како да је преврнеш исправља и поново устаје. Горди се унутрашње противи насиљу, супротстављајући му своје сопствене силе, а главно је, мржњу и злобу, и истовремено дубоко преживљава неправичност, али не у односу на друге, већ према себи. На крају, исцрпевши своје силе, он налази излаз у бекству: страх искључује човекову свест, у њему се паралише способност да се супротставља, он покушава да се прилагоди околини, а у свакој опасности се предаје.

Међутим, ово уопште није смирење, које се повлачи пред спољашњим притиском остајући притом добронамерно. Обично кукавица испољава суровост према онима који су слабији од њега, као да им се свети за свој страх. Зато је кукавица увек свиреп, његов живот пролази у непрекидној узнемирености, чак и кад нема реалне опасности он је измишља и то је “излизани” облик безумља. Међутим, ма како чудно било, за гордељивца у оваквом стању постоји момент својеврсне насладе, која се састоји у опијености својим унинијем или наслађивању болом.

Често бојазан прелази у очигледну психичку болест, с различитим манијама и фобијама: човеку се чини да га прогањају непријатељи, да га опасност вреба са свих страна. Он тражи излаз у бекству од прогонитеља, чија су обличја изазвана из небића његовом уобразиљом и ђавољом фантазијом; демон је дух смрти, и човек који је опседнут страхом тражи насладу у стању сличном смрти.

Кад кажемо да горди болесно доживљава реалну или привидну неправичност заиста треба имати у виду да се говори о неправичности и увреди причињенима лично њему, а што се тиче других, гордог за њих није брига. Горди се не одазива на бол ближњег, он је равнодушан према несрећама људи који га окружују; више од тога, у души често осећа злурадост кад види како други пате. Зато крајње болно доживљава презриви поглед, грубу реч, примедбу, а понекад чак и обичан савет. Душа оваквог човека је безосећајна према другима као камен, а у односу на себе показује болесну осетљивост: она личи на нежне листиће мимозе који се скупљају и шире од најлакшег додира.

Смирени човек ће кад га увреде пре свега размислити да ли је заслужио ову увреду и ако је чак није заслужио, наћи ће у себи довољно великодушности да опрости ономе ко га је увредио. Горди носи у себи увреду годинама, она разједа његово срце као рђа гвожђе, трује његову крв као гнојна рана, зато је горди непријатељ пре свега самом себи. Постоји следећи облик безумља: човек себе замишља као дивљу животињу, најчешће вука. Било је случајева кад су овакви безумци вребали на пустим местима путнике, чак и децу и прегризавали им грло зубима, као што вук гризе грло својој жртви. У овом безумљу се оваплоћивала њихова мржња према људима.

Неки сматрају да је узрок безумља урбанизација, односно стварање огромних градова у којима се човек осећа усамљеним, као да су га сви заборавили и напустили, а такође технички прогрес који са све већом и већом тежином притиска човекову психу. Међутим, то су само пратећи фактори, а главни узрок је исти – гордост. Технички прогрес даје људској гордости обилну храну, а живот у великом граду откида човека од земље и чини га у односу на људе отуђенима и хладнима.

Сав наш живот пролази у одређеним ритмовима. Неки људи су покушавајући да схвате природу мисли говорили да она личи на музички акорд. У космосу, у атому, у самом људском организму садрже се најсложеније структуре, које делују по принципу ритмова. Приликом ломљења структуре нарушава се ритам, али постоји обрнута веза: приликом нарушавања ритма руши се структура. Зашто човек има урођену потребу да пева? Зато што певањем штимује себе на одређени ритам. У чему се састоји чар поезије? Опет, у ритму, који обузима људску душу.

Савремена уметност постаје све аритмичнија, а авангардна уметност се заснива на дисонансима. Рок-музика, хеви-метал, кубизам, све је то уметност експлозија и рушења, уметност хаоса и смрти. Познато је да рок-музика доводи људе у стање неког демонског транса кад се у души рађа жеља за насиљем и рушењем, која се често излива у некакво колективно безумље. Међутим, зашто савремени човек упорно тражи оне облике уметности који би још недавно изазивали непријатност и одвратност као крици и цика из прозора луднице? Управо зато што у овим апокалиптичким сликама и музичким “револуцијама” или, ако вам се више свиђа, касапници звука микроба безумља који су се уселили у свест човека препознаје своје. Ова уметност је сродна унутрашњем безумљу човека, зато она обједињује људе у једно црно поље.

Већ је 19. век био почетак декаденце која је стргла покров романтике с људских страсти као што пљачкаш гробница збацује мртвачки покров с покојника. Он је опевао демонско лице порока, налазио је насладу, ријући у ђубрету и депонијама који су се накупили у поквареној и развраћеној људској души. Живот многих декадената, као што су, на пример, Бодлер, Баљмонт или Блок завршавао се очигледним безумљем. Међутим, карактеристично је да је декадентски покрет из 19. и почетка 20. века сачувао тананост форме. Злосмрадну прљавштину он је разливао у кристалне чаше. А декаденца друге половине 20. века више није могла да задржи безумље чак ни у границама ове спољашње ритмике која је била присутна у стиховима Верлена, у сликарству Врубеља и у музици Скрјабина. Узда хармоније, ритма, асонансе итд. је била прекинута.

Савремени човек као да је саткан од противречности и тражи излаз у свету дисонанса. То је обличје ломљења структура, ломљења закона, ломљења морала. Кажу да дубоке провалије имају некакву привлачну снагу: неки људи осећају несавладиву жељу да се баце у њихов бездан. Исто тако се у неким људима рађа жеља да се баце у срж зла, да му се предају, да служе демону као некој огромној сили којој не могу, а тачније, више не желе да се противе. Човек који се препустио греху, који је постао као један дух с демоном, већ је безуман.

Постоји реч “безобразије“; она се обично схвата као ружан поступак или поступак који изазива негодовање, међутим, у ствари смисао ове речи је страшнији, може се рећи, злослутан. Човек је образ Божји. Без-образност је губитак образа Божијег, због чега човек постаје образ демона. У какве само бездане греха он не упада, какве гадости не чини у односу према другима и у односу на своју сопствену душу! Зато преподобни Јован Лествичник каже: “Казна гордом је његов пад, озлојеђивач демон, а знак да га је Бог оставио јесте силажење с ума.” Савремена уметност је својеврстан барометар духовног стања човека. Стрелица овог барометра пала је готово до нуле, као да наговештава буру. Безумље све више обузима човечанство. Цивилизација истовремено храни његову гордост и осуђује га на усамљеност. И да помогне може само вера, али наша интелигенција жели да спозна Бога разумом, а не срцем, да спозна без личног подвига, без борбе са својим страстима. Неки се, напротив ограничавају само спољашњим испуњењем обреда и ритуала, притом се исто тако не труде да измене свој живот. Зато већина људи борави у стању некакве полувере. Готово сви су заборавили главно – очишћење свог срца од страсти које се у њему гнезде.

А од чега почети? Од јеванђељских заповести. Пре свега човек треба да спозна да је духовно ништ, ово је први степен и истовремено основа за други и следеће. Девет заповести блаженства личе на девет анђеоских чинова од којих највиши стоји код Престола Божијег, а најнижи се дотиче земље. Ове заповести ће ишчупати човекову душу из као кљешта чврстих канџи безумља. Међутим, како заиста постати свестан свог сиромаштва, како стећи смирење? Пут ка овоме се налази у послушању, човек треба да се налази у чину за који је позван; да има у Цркви духовног наставника у руководитеља; у свим животним ситуацијама човек треба да се труди да оправда друге и окриви себе. Свети оци су рекли: “Господ је као пример смирења дао Самог Себе, зато што је ова добродетељ неисцрпна, нема краја ни граница.” Горди се плаши своје сопствене сенке, иако то скрива, а смирени остаје спокојан међу бурним таласима. Онај ко је победио гордост победио је страх, очајање и безумље које потреса цео свет.

Архимандрит Рафаел Карелин / из књиге: “Умеће умирања или уметност живљења”