Интервју Владике Артемија за недељник “Експрес“ (II део)

У  наредном прилогу доносимо други део интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија за недељник ЕКСПРЕС. Интервју је објављен 30. 03. 2018. Делови интервјуа обојени црвеном бојом налазе се само у електронској верзији недељника на адреси: www. ekspres.net.

Уредништво

Фалсификовали су и потпис патријарха Павла да би се додворили Американцима

Држава и црква још од 1920, када је требало да се оживи Пећка патријаршија, да тамо буде центар СПЦ, на погрешан начин „бране” Косово. Заправо га не бране.

Најпре, СПЦ је морала да има свој став о Косову, а није га имала, приклонила се погрешној државној политици и пре Брозових времена, истиче Артемије Радосављевић, анатемисани владика рашко-призренски. Он је убеђен да су и држава и црква после бомбардовања и побуне Албанаца на Косову морале да прогласе да је КиМ окупирана територија државе Србије, да то пред целим светом обнародују у духу Urbi et Orbi. Он чак наглашава да је Апел за одбрану КиМ немушта и нејасна прича, да је то само немоћ, без идеје, снаге и духа.

У другом делу ексклузивног интервјуа за „Експрес”, владика Рашко-призренске епархије у егзилу Артемије наставља причу о догађајима у врху СПЦ после његовог супротстављања да Џозеф Бајден, потпредседник САД, без његовог благослова посети Високе Дечане и тужбе коју је Суду у Стразбуру поднео против четири државе које нису штитиле Србе и њихове цркве и манастире на КиМ после вандалског напада у марту 2004.

Које владике су биле највише повређене због тога што нисте дали благослов Бајдену?

– Ма сви су скочили на Артемија да повуче ту своју одлуку. Не повлачим одлуку, а онда Сабор без моје сагласности издаје своје саопштење „српско познато гостопримство кроз векове”, и тако даље. И био је тамо дочекан као принц од Теодосија и Саве.

Шта се после дешавало?

– Ништа по том питању, али кад је Бајден отишао у Америку, онда је почела да ради обавештајна служба.

Када сте основали фирму „Раде неимар”?

– До 2004. било је порушено 115 цркава и манастира. Седамнаестог марта 2004. још 35, то је 150. Питали смо се шта да радимо, шта да чекамо или да радим нешто. На Косову немаш наше фирме, немаш слободу кретања, набавке материјала, никакве услове, а треба радити, треба обнављати то порушено и градити понешто ново. Онда оснујемо тај епархијски центар „Раде неимар”, грађевинску фирму која ће изводити те грађевинске радове. У то време појавио се онај меморандум по којем у обнови наших цркава и манастира могу да учествују сви. Значи, Грци, Бугари и Шиптари с Косова. Томе сам се ја успротивио одлучно, с разлогом да они који су рушили те цркве и манастире не могу да их обнављају. Паре даје Брисел, овај, онај… Не и не. То је била права бура кад је патријарх Павле потписао меморандум којим се постиже сагласност о обнови, па онда одлази делегација испред Синода у САД 2005. с циљем да их прими председник Америке.

У то време председник САД је био Џорџ Буш млађи.

– Кад су у Америци чули да је повучен потпис патријарха Павла с тог меморандума, њима су сва врата била затворена. Онда је почела интервенција да се омогући тамо та њихова посета, па су ноћу сазивали Синод, без патријарха, без мене, и доносили одлуку о враћању патријарховог потписа. Синод, не патријарх. Онда то поново јављају у САД. Одатле је почело. Што сам ја показао отпор према томе да могу Шиптари да нам обнављају цркве и манастире које су рушили и палили… Па они су ионако својатали наше светиње на Косову, причали да је Дечане градило неко племе Гаши, не знам, па да је Грачаница била католичка те претворена у православни храм, па Манастир Богородице Љевишке… Па сад они то да обнављају својим парама. Па како? То је наше. То је наша културна отета баштина. И отеће је иако Косово пре две године није било ушло у Унеско.

Биће ипак њихово?

– Не, то није ништа завршено. У томе ја видим одговорност наше цркве, наше патријаршије за садашње стање на Косову, у таквом ставу према Косову.

И у таквој логици и таквом размишљању?

– У таквом размишљању и таквој политици, јер то је било сагласно с државном политиком, ту су се подударали, слагали се. Зашто су им требали, то не знам, али црква није имала јасан и одлучан став. Артемије јесте, и за то је морао да плати цену.

Ви сте били човек озбиљног ауторитета и један од четрдесетак владика. Зашто је случај Артемије изазвао толики земљотрес? СПЦ одавно није доживела такву кризу као у време 2010?

– Од 2005, одмах после паљења и рушења цркава и манастира на КиМ… Али нисте поменули моју тужбу Суду у Стразбуру. Тужио сам државе које имају своје војнике на КиМ, своју војску, а нису заштитили оно што су били дужни да штите. Када сам то хтео да поднесем, добио сам благослов Синода за све што преузмем, све је благословено. И ја сам поднео тужбу.

И тада су фалсификовали патријархов потпис?

– Да, и то је у склопу свега тога. Почео је амбасадор да долази у Патријаршију, конкретно италијански амбасадор, како су ми причали, као „овамо додељујете ордење нашим јединицама на Косову, а с друге стране подносите тужбу против нас”. И онда је дошла промена става Синода да се повуче тужба, и то је била дуга прича и дуга борба. Нажалост, ту је по мом мишљењу корен овога садашњега стања на Косову Метохији и сутрашње одлуке која ће се десити. Рецимо, пре пет година, избори неки на Косову, у независној држави Косово, патријарх се обраћа Србима на Косову и позива их, и то из Пећке патријаршије, тамо где треба да седи, да изађу на изборе. Тада је обећано стварање Заједнице српских општина. Од тога ништа, ево пет година. Чак и да се створи та заједница, она ради по уставу и закону Косова. Шта може она да учини за Србе?

Шта се дешава на суду? За шта Вас конкретно терете? Кроз медије су се провлачиле различите информације?

– Синод је поднео пријаву да би нашао разлог зашто су ово учинили са Артемијем – проневерио паре. У кризи народној то је најосетљивија тачка, болна тачка. Лопов, проневерио паре, покрао паре косовске сиротиње. То је прича Јефтића и Радовића, који је тврдио да имам 24 милиона евра.

Да сте толико проневерили?

– Не, него да толико имам. Кад је то објавио, ја сам одговорио: „Нека ми каже где су, до последњег динара дајем”. Дакле, то је „Раде неимар” радио. Ја сам благосиљао шта је приоритет да се ради. Завршавани објекти су пуштани у функцију, пуњени монасима, све. Онда су питали „зашто он има ту фирму, те паре”, не узимајући у обзир прилике у којима живи епархија на Косову и у којима треба да нешто ради. То их се није тицало. Зато кажем, за све су они криви, верујте ми. Онда прва пријава од Синода о проневери, да су плаћани из епархијске касе неки фиктивни радови, непостојећи, и то потписује човек који је у тим објектима седео, пио кафу, вршио литургију… И за њега су то фиктивни радови објекта.

Ко је потписао пријаву против Вас?

– Амфилохије. Он је потписао ту пријаву. Натерали сте ме име да му кажем. И онда је почело, истражни процеси, сведоци, једни, други, трећи, ми, оптужени, ја, Предраг Суботички, Јелена Шубаревић и отац Симеон, мој лични секретар… Ми смо се нашли на тапету. Прво само двојица: Предраг и Симеон, а после годину-две смо и ми придодати па је то спојено у један процес и то се вуче осам година. Ништа нису утврдили. Сваких месец-два дана имамо рочиште, ја са 83 године морам да идем тамо да седим по два-три сата. Ни реч не кажеш, али си присутан ту. Онда је дошло и до тог главног претреса, где смо говорили. Дао сам своју одбрану, какав је мој животни рад био на Косову. Никакву одбрану немам ја него да говорим истину, а ово је истина. Онда је вештацима одређено да иду на Косово да процене колико је коштао овај манастир, онај манастир, обнова и тако даље. Пронашли су тамо, не знам, шта је коштало, шта је требало да кошта, а исти они појма немају како се набављао материјал, како су радници долазили, како се радило с тим, него су они исто по наредби, сугестији да то морају да ураде поднели извештаје и сад се око тога сведоци изјашњавају, једни, други, трећи. Једну ствар коју сам морао да суду предам као чињенице, а које нисам имао намеру никада да објавим, јесте како смо обнављали те манастире и цркве. Кад год сам одлазио у Америку или у Европу или било где јер је народ тамо, ја сам говорио народу, обраћао му се, служио литургије, држао беседе и народ је скупљао прилоге. Ово је за потребе цркве на Косову, ово је за потребе народа на Косову, ово је за вас, и ја сам то поштовао до последњега словца, и не само то него сам то све бележио, кад сам дошао, разврставао и бележио и предавао благајнику епархије оно што је за епархију. За тих десет година, ја сам уплатио у Епархију рашко-призренску милион и сто седамдесет три хиљаде евра.

За којих десет година?

– Откад сам почео да идем у Америку, после бомбардовања. Оно што је било за народ, сиротињу на Косову, ја сам давао, долазили су свакога дана, болесно дете, оном умро отац, овај нема за хлеб. Давао сам, али Бог ме је то научио, све на признаницу, датум, када, коме, зашто, колико, и онда сам те признанице бележио у једну свеску велику и на крају сваке године сводио биланс колико је дато. Кад је на крају све сведено, за то време народу преко мојих руку, не преко благајне, него преко мојих руку, укупно је уплаћено у благајну и дато народу два милиона и четиристо хиљада евра. Од тог новца што је уплаћиван плаћани су радови за обнову цркава и манастира. Наравно, и оно што је држава давала. Тада је постојало Министарство за Косово, па Министарство вера, то је ишло све преко књига и то је све у реду. Е сада, да ли је негде цемент у Београду, рецимо, коштао 20 евра, а на Косову 25, то баш не знам. Да ли кубик бетона кошта, откуд ја то знам колико, али вештаци су као пронашли да је то преплаћено. Та моја документа су и данас у суду.

Да се вратимо причи коју смо почели, како то један владика може до темеља да потресе Српску православну цркву?

– Ја бих само пре тога рекао за оних 12 или 24 милиона евра где се налазе. Ако неко тврди да Вељо Перовић има пет милиона евра у џепу, мора да докаже откуда му, је л’ тако? Ја бих желео да господа која то приписују Артемију покажу с које гомиле је Артемије то узео двадесет и нешто милиона евра. Откуд те паре тамо? Кад буду то могли да покрију, ја се онда предајем.

И поклонићете им све?

– Све до једнога динара. Замислите, такав живот је на Косову, а они знају, били су на Косову. Додуше, вршљали су по Косову много више него што су могли и требали, али су знали како се живи. Одакле Артемије узе 12 или 24 милиона евра, побогу? Откуда то на гомили тамо, ко је то тамо оставио? То је основно питање – одакле те паре? Зато нека они одговоре.

Да ли и како данас СПЦ брани Косово? Дуго сте службовали на Косову, 19 година сте водили епархију?

– Онако како не треба.

Како то мислите?

– Сви знамо, слушамо, видимо како теку преговори у Бриселу. Наводно, између Београда и Приштине. Лаж. То су преговори између две државе, Србије и Косова. Јер у Бриселу никада нису преговарали градоначелник Београда и градоначелник Приштине, него председник Србије и председник државе Косова. За Брисел је то држава. И већ толико година има, потписан је први Бриселски споразум. На све се пристало. Тада је црква била одлучна против тог потписа и после је легла на то, прихватила то све и све остале потписе и разговоре и договоре, а који су увек ишли на штету српскога народа, државе Србије и на штету нашега Косова и Метохије. Данас овај се уби доказујући „да смо ми спремни на компромис, али нисмо спремни да све изгубимо, него да буду обе стране или исто незадовољне или задовољне”. Чега би се одрекли на Косову? Које је то решење, а овамо слушамо патријарха који каже за њега: „лавовски се бори за Косово, Богу благодаримо што нам је послао Вучића”. Ето, то је став Српске православне цркве.

Постоје тврдње да неки епископи и владике живе у великом греху, да су избацили Исуса Христа из цркве?

– Свака јерес избацује Исуса Христа из цркве, а то што ви поменусте, ја то не могу да кажем ни за кога, али знам за те приче.

Мисли се, пре свега, на Василија Качавенду?

– Нећу да коментаришем. То није моје, нит сам ја тај који то треба да решава. Прича се тако.

Шта ће бити са Храмом Христа Спаса у центру Приштине, поред Универзитета. Видимо да Албанци по сваку цену покушавају да поруше храм?

– Не желим да будем пророк, али бојим се онога дана кад буде на било који начин Косово признато као независна држава, јер то што ви кажете ће се десити. Већ су га претварали у јавни ВЦ.

Да ли постоје иницијативе да се вратите у СПЦ?

– Ја нисам изашао из СПЦ.

Постоји ли нешто што би ту могло да се исправи?

– Постоји. Да се они одрекну свог екуменизма и да се врате на пут светих отаца и да се успостави тако јединство.

Само под тим условом?

– Да.

А да ли врх СПЦ Вама поставља неке услове?

– Ма не, ми уопште немамо никакве контакте. Али понеко је тражио, конкретно Амфилохије, толико је навалентан. Једном је дошао у Бистричку, увече у осам сати, без најаве и нисам га истерао, примио сам га, а он је два сата говорио и ја сам два сата ћутао.

Је л’ се покајао?

– Боже сачувај! Црногорац. Он је говорио – шта мисли он, треба цео Сабор да дође да му се поклони! Не тражим ништа, али да исправи своју грешку, то тражим.

Последњи пут сте били на Косову када сте држали литургију у Зубином Потоку, је л’ тако?

– Био сам још једном ту до Звечана, 2011. или 2012, али сам пошао на Косово 2011, кад су оне барикаде биле и кад се народ борио на барикадама. Од државе нису имали подршку и онда смо ја и моји монаси кренули да будемо с њима да им пружимо подршку и разумевање, и шта се десило, цела служба безбедности, војска, полиција су устали да нас спрече. Сви путеви који су водили на Косово су били блокирани, нико није могао да прође. Стигли смо до Краљева, а после чујемо да су људи требали организовано аутобусима да крену из Београда. Дошла полиција, просто нису дали никоме да прође, и нас су зауставили тамо и вратили нас. Хоће да ме воде у Београд, а ја кажем – не. Мора! – Не мора. И кажем оном возачу на Ибарској магистрали да стане. Он стане, а ови дошли. Шта да раде, да ме бију – не иде. Нећу у Београд. Где? У мој манастир, у Љуљаке. Они сад телефонирају, не знам коме и шта. Они прихвате то и одведу нас у Љуљаке. Тамо смо служили, молили се Богу и онда смо дошли сами у нашу Бистричку. Е, онда је испред наше кућице месец дана стајало полицијско возило, чували су Артемија.

Имате ли проблем са светим оцима у врху цркве или с државом?

– Имам проблем и са једнима и са другима.

Какве везе има Ваш случај са државом?

– Па зато што званична црква сарађује с режимом и с државом.

Црква и треба да сарађује око неких административних ствари, црква треба да каже држави да није нешто добро чинити?

– Али држави треба подршка цркве. Увек су то тражили. Црква је један дирек и сви су желели да имају добре односе с црквом, али само док црква њима повлађује. Ако било шта каже, онда нема право да се меша држави, али ако благосиља, онда и те како има право.

Је л’ имате било какву комуникацију с владиком Теодосијем и игуманом Савом?

– Никакву, Боже сачувај.

Како сте се растали?

– Нисмо се растали. Он је тамо дошао.

Јесте ли очекивали да ће кренути с Вама?

– Он? Нисам. Јер је Теодосије 2004. године почео да ради против свога владике. Да, он је радио то. Потпомогнут Атанасијем и Амфилохијем који су му били ветар у леђа.

Последњих година мало-мало па се актуелизује питање евентуалне посете папе Србији? Какав је Ваш став о томе?

– Коме то смета? Је л’ папа нема права да дође у Србију?

Али постоје неки односи, улога Римокатоличке цркве у Другом светском рату и њено учешће у погрому Срба, Јасеновац, Степинац…?

– Не, није то битно. Јесте битно, али није то суштински. Он може да дође. У Србији постоје католици, зар не? Он може да дође да обиђе своје вернике, као што ја обилазим своје манастире. То је његово право, али он то политички хоће, у духу екуменизма, да искористи. Дошао би у Србију, али да буде примљен од Српске православне цркве. Другим речима, да га прогласе за поглавара целе хришћанске цркве, и православља. Ту онда долази до неслагања у самом Сабору. Још нису сви спремни да прихвате то. Увек наводе пример Јасеновац, Јадовно, страдања, али нико не поставља догматско питање – да ли се може с њим молити, служити литургија или било каква друга молитва, а то је суштина. Ово су друго последице свега тога. Отац Јустин је пре 40 година написао један чланак који је објављен у књигама, о непогрешивости европског човека, и говори о папи, о папству, о католицизму. Знао је отац Јустин шта је било за време Другог светског рата, шта је било у Јасеновцу. Све је он то добро знао и доживљавао болно, али у том чланку он то ниједном речју није споменуо, него је остао на терену богословља, догматике, учења цркве и зато је тај чланак толико одјекнуо, не само у православљу него и у католичком свету.

Ја сам без суда осуђен

Како један владика сам може да угрози СПЦ и како је заправо та прича о Вама довела до тако озбиљног потреса који није у новије време памћен у врху цркве? Шта се то догодило? У чему је ваша снага? Зашто то раде?

– Ја немам снагу, ја заиста немам снагу. Снага је у истини, снага је у Богу.

То је говорио и старац Зосима?

– Па да. Знате како је, не угрожавам ја никога. Они оптужују нас да смо секта, парасинагога, издајници, расколници, да разбијамо народ и цркву и тако даље. Кажу да Артемије мора да напусти цркву, да га протерују, избачен је из СПЦ. Шта је то ново Артемије увео да би био расколник или јеретик или секташ? Шта је он то урадио? Је ли проведен суд над Артемијем? Није. Ја сам без суда осуђен. Ја сам добио 2010. пред Сабор такозвану оптужницу против мене. Тридесет и нешто страна и на Сабору патријарх садашњи тражи да се прочита оптужница. Тај који ју је писао прочитао ју је. Сви ћуте. Патријарх: “Шта имате да кажете на ово?“ Рекох, ништа. Па да ли сте ви дали времена Артемију да одговори на оптужницу? Сваки суд који некога за нешто оптужи нуди рок. Када су Дионисија 1964. оптуживали, исто тако из политичких разлога, оптужница је написана у Београду и њему је дат рок од три месеца да одговори на њу. Он је тражио шест месеци, није му дато, али три месеца су му дата, а мени нема уопште тамо клаузуле да треба одговорити до тад и тад. Ништа. Како ја да сад говорим о томе, ја немам архиву у мом џепу.

То је основни правни постулат, право на жалбу?

– Па наравно. То је обавезна правна форма… И онда су донели одлуку о прогону епархије, одузимању епархије. Прво смо били само суспендовани у фебруару, а у мају је било одузимање, или како би већ казали, а у новембру је дошло и рашчињење. Видели сте којим је током све ишло и текло. Била то група, био појединац. Ево, рецимо, у прво време, појави се јерес на истоку, Цариград, Византија, али Рим, који је био православна патријаршија, сазове Сабор па осуди. Појави се јерес на западу, ови на истоку Сабор па осуде. Значи, борба је била, трајала је некада и по сто година и више, са аријанством, са иконоборством, с разним јересима, али је било и јереси где је један човек, и то не владика, него монах са своја два ученика, исто монаха, штитио православну цркву и бранио и одбранио. Свети Максим Исповедник, са своја два ученика Анастасија. Он се тада борио против једне опаке јереси и он је кажњен драстично и умро је у прогонству. И после двадесет година. На Шестом васељенском сабору, његово учење је било учење православне цркве, а јерес је била осуђена. Један човек. Дакле, овде ја не кажем да сам ја тај, али се у српској цркви управо то десило. Или што каже наш народ, на мрзану кућа остаје.

Ко бира патријарха СПЦ

Многи верници су убеђени да Српска православна црква од упокојења Његове светости патријарха Павла није иста?

– Па очигледно да није иста јер је овај, који је изабран 22. јануара 2010, већ 10. фебруара ударио на Косово и Метохију.

Шта се тачно променило у СПЦ после патријарха Павла?

– И промене богослужења литургије и све је било и за време владике Павла. Кад сам ја још био тамо, донесене су и одлуке саборске које ни до данас нису испоштоване и које се не поштују: да се служи онако како се служило вековима у нашој цркви, почев од Шумадијске епархије, па су онда прешли на Жичку, па Херцеговачка па је свуда та зараза проширена јер то одговара екуменизму. Да будемо што ближи римокатолицима.

Да ли политика учествује у избору патријарха СПЦ?

– Сигурно да има утицај, имала је и раније, поготово пре Другог светског рата. Питао се краљ, питала се влада. После рата питао се Тито и Комунистичка партија, сада се питају ови који су на власти. Када је био избор за патријарха, 2010, појавили су се још неки кандидати, Григорије Херцеговачки, млад, перспективан, слободоуман, па Амфилохије.

Епископ Григорије је, колико знамо, био кандидат Бориса Тадића?

– Па да. Власт га је гурала. И тако, значи да политика има утицај. На који начин и како, не знам. Знам како је било после Другог светског рата. Избор патријарха је био црквено-народни, владике, архимандрити и игумани великих манастира и из сваке епархије по два цивила су позивани на информативне разговоре и наређивано је.

Причало се да је Ранковић изабрао патријарха Германа?

– Вероватно, али ја знам да је патријарх Герман био први патријарх српски који је створио два раскола – македонски и амерички. И један и други по захтеву државе.

Македонску цркву су направили комунисти?

– Знам, али уз пристанак патријарха Германа. Јер он је пристао да се назива патријарх српске и македонске цркве. Био је једно време двоглави патријарх.

Урби ет орби

Појавила се група интелектуалаца која је написала Апел за одбрану Косова и Метохије. Потписало га је и 11 владика СПЦ?

– Шта је с тим апелом? Ко га узима у обзир? Прво су рекли да га је сачинио Амфилохије, па после да је само потписао, али до сада смо говорили о улози Амфилохија на Косову. Зар је ово одбрана? Потписом или речима? Само то да знате. Дакле, треба прво видети шта су они допринели да до овога дође, а допринели су много. И сада, ови који су потписали, 11 владика, то су углавном ученици Амфилохија и Атанасија.

Укључујући и загребачког Порфирија?

– Јесте он образован, али знате ко је образован, онај који има образа Божијега у себи.

Шта је то требало да ради СПЦ на Косову да би бранила Косово?

– Да има став. Она става није имала и нема га, а то је оно што је требало урадити можда и 1920, да се оживи Пећка патријаршија, да тамо буде центар СПЦ, и онда не би до свега овога морало доћи.

Да ли ће се прогнани Срби икада вратити на Косово?

– Ево сад, рецимо, 1999. је протерано с Косова 250.000 Срба. Пар година се говорило по Резолуцији 1244 да сви прогнани имају право да се врате на своја огњишта, и првих година се то говорило у разговорима и преговорима. У последњих десет година нико ниједну реч о томе није рекао. Они су жртвовани. Напротив, говоре о тој Заједници српских општина. Којих општина? На основу чега ће оне радити и шта ће допринети? Шта раде Срби за Србе на Косову, они који су у скупштини Косова, у влади Косова, министри у влади Косова? Шта они могу да допринесу оној сиротињи којој је крава украдена, трактор однесен, који су убијени, рањени? До данас се то ради на Косову. Такорећи, нема дана да се нешто не деси. Имамо само, „оштро смо осудили”. То је сва наша борба. И очекујемо да ћемо радити то и то. Шта очекујеш? Препуштамо се Европској унији, која нема алтернативу. Значи, све је дозвољено. Све ћемо жртвовати, па и Косово, да бисмо ушли тамо. Шта нас тамо чека? Мед и млеко?

Уче нас да заборавимо нашу прошлост, а да имамо будућност?

– Замислите, рецимо, каже баш јуче на Дневнику – ми треба да бринемо о земљи коју ћемо оставити нашим потомцима, а не о земљи наших предака. Шта то ти остављаш тој твојој деци и будућим генерацијама? На чему ће они базирати свој идентитет, своју личност, своју веру ако Косово изгубимо?

Шта би требало да радимо?

– Говорио сам и поновићу. Врло једноставно, то је требало урадити још 2008, кад је проглашена та држава, кад је Умник замењен Еулексом. Тада је требало прогласити Urbi et Orbi, значи званично да Влада и Скупштина Србије прогласе да је Косово окупирани део државе Србије, и тачка. Нема рата, не зовемо у рат, не морамо да гинемо, али та окупирана територија ће увек бити српска. Наравно, ми смо под окупацијом живели много година, вековима. Знамо како се живи, није лако, али смо живели и радили на ослобађању тога територија. Да је то урађено, не бисмо ишли да гинемо на Косову, јер би на Косову био рат са Америком, са НАТО-ом, а ми то не можемо и нећемо, али Божији планови су други. Ми морамо то сачувати као део наше државе, макар под окупацијом. Ето, то је било оно што је требало учинити. Данас он није хтео то да учини, јер он је сигурно дао многа обећања многима, и сада Меркеловој кад је јуче био тамо.

Извор: Недељник ЕКСПРЕС, бр. 101, 30. 03. 2018.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ