Атлантистичка визија будућности: Свет потчињен НАТО пакту!

Колико је окупљање слободних држава око Русије уплашило Запад могло се приметити и у говору Барака Обаме о стању нације, у којем је председник САД као одговор на моћне евроазијске интеграције најавио стварање транс-атлантског економског савеза САД и ЕУ.[1]„Вечерас најављујем да ћемо започети разговоре о свеобухватном транс-атлантском партнерству са ЕУ, јер је слободна и правична трговина преко Атлантика подршка милионима добро плаћених радних места за Американце“ истакао је први човек Сједињених држава. Громки аплауз је пратио Обамино излагање у Конгресу, док су његове речи деловале као мелем на рану за милионе грађана САД који су изгубили посао од избијања економске кризе 2008. године. На први поглед америчка администрација је најавила мере за економски опоравак, али повезивање две посустале економије захваћене озбиљном кризом није модел за сигуран и брз опоравак. Суштину Обаминог говора убрзо је појаснио потпредседник Џозеф Бајден и високи функционери атлантистичког покрета речима да ће плодови „новог економског НАТО пакта“ бити неограничени. Још пре Обаме тадашњи министар спољних послова САД Хилари Клинтон је у новембру 2012. године у Институту Брукингс у Вашингтону најавила преговоре са Бриселом у циљу економских интеграција Сједињених држава и ЕУ.[2] Светска јавност је тада и обавештена да тимови стручњака са обе стране Атлантика раде на завршном документу за нови глобални и економски НАТО. Ову стратегију су подржали лидери Немачке и Велике Британије, Ангела Меркел и Дејвид Камерон. Идеја о Атлантској унији није идеја Хилари Клинтон и Барака Обаме, али јесте идеја у оквиру „светског полицајаца“ НАТО пакта и западних финансијско-војних елита, што говори о њеној тоталитарној основи и потенцијалу.

Кларенс К. Стрејт је у свом делу „Унија одмах“ из 1939. године изнео тезу о потреби стварања федерације између САД и Западне Европе, напомињући да Европу не треба оставити Европљанима јер би им на тај начин Вашингтон препустио и своју слободу и мир.[3] Међутим, Атлантска унија ће тек у Паризу 12. новембра 1962. године добити своје јасније обрисе. Тада је 242 „лидера“ из 14 НАТО земаља, потписало Декларацију о атлантском јединству којом се предлаже доношење нове атлантске повеље, стварање економског савеза између Европске економске заједнице и Северне Америке, али и Високог атлантског суда правде. У Декларацији се указује на потребу јачања оружаних снага, формирања заједничке војне команде, доношења јединствених војних стратегија и увођења јединствених стандарда. Докумет такође говори о заједничким интелектуалним и духовним вредностима алтлантиста.[4]

Идеја о Атлантској унији је на кратко напуштена крајем Хладног рата, да би је Вашингтон и Брисел поново оживели плашећи се губитка лидерске позиције у свету. Страх атлантиста је посебно видљив када су у питању нове евроазијске интеграције које је иницирала Москва са својим савезницима. Обавештајна заједница САД (NIC), коју чини 16 тајних полиција, у извештају „Глобални трендови до 2030“ наводи да ће за мање од две деценије Кина престићи САД и постати водећа економија света.Евроазија ће имати већу укупну моћ од Европе и САД заједно, узимајући у обзир популацију, бруто национални производ, војна улагања и инвестиције у технолошки напредак. У извештају се истиче да ће тренд преливања моћиса запада на исток и југ планете бити све израженији, а томе доприносе старење друштва, јачање средње класе, као и исцрпљивање природних ресурса.[5] NIC се у делу документа фокусира на највећу опасност по хегемонију САД, истичући да Русија може да постане „глобална претња“.[6]

Да би одговорили на ту „глобалну претњу“ атлантисти су почели поново да се окупљају око свог агресивног војног савеза, познатог по бројним злочинима. Са друге стране, Русија и слободне нације света на принципима равноправности, слободе и правичности теже миру, градећи нови вишеполарни поредак. Земље БРИКС-а, чланице ОДКБ-а, ШОС-а и Евроазијске уније желе миран и стабилан развој за цео свет и њихова визија је потпуно супротна визији Запада чија се стратегија темељи на наметању њихових вредности целом свету, примени дуплих стандарда и присвајању туђег богатства.

Председник Владимир Путин потписао је 12. фебруара 2013. године нови нацрт Концепције спољне политике Русије. У припреми овог документа учествовали су представници руских експертских кругова, укључујући и чланове Научног савета при министру спољних послова. Како истиче руски министар спољних послова Сергеј Лавров деловање руске дипломатије је у том циљу усмерено на пружање подршке глобалним процесима у формирању стабилног вишеполарног система међународних односа. „У том процесу Русији с правом припада улога једног од кључних центара. Ми смо спремни за озбиљан свестрани дијалог са свим заинтересованим партнерима, с тим што треба схватити да нико не може имати монопол на истину“ закључује Лавров.[7]„Ерозија онога што је старо, даје шансу да се изнедри нешто ново.“ Зато је и циљ евроазијских интеграција праведан економски поредак у свету. Њихов највећи домет би био прелазак са хегемоније САД на вишеполарни поредак. Чланице БРИКС-а сматрају да је мешање у унутрашње послове других држава и коришћење међународних институција (пре свега Савета безбедности УН) за смену режима који некоме нису по вољи неприхватљиво. У сфери економије Русија и њени партнери теже реформисању „застареле валутно-финансијске архитектуре“ и „успостављању демократичнијег и праведнијег међународног економског режима“.[8]

Међутим САД и ЕУ не желе да дозволе новим снагама да преузму лидерску позицију у свету. Модел који Запада нуди је добро познат. Елите које управљају Сједињеним државама све више крше амерички устав, укидају људска права и слободе, дајући све већу власт корпорацијама. Данас у САД њени грађани на основу Патриотског закона и Закона о унутрашњој безбедности, могу да буду оптужени по тајним оптужницама, које се темеље на тајним доказима, а на основу тајних одлука Велике пороте. Њих извршна власт може да држи у притвору без временског ограничења. Влада у Вашингтону сваког ко није сагласан са политиком САД може да оптужи за тероризам и утамничи без судске контроле, док су у тајним затворима попут Гвантанама дозвољена мучења и медицински експерименти над затвореницима. Све ово веома подсећа на нацистичке методе. Уосталом, не тако давно у САД су извршаване сурове смртне казне над црначком децом. Врховни суд Сједињених држава је тек 2005. године забранио погубљење малолетника, оцењујући га као „окрутну и неуобичајену казну“ која крши Устав. Само 16 година пре те одлуке, Врховни суд је донео потпуно супротну пресуду, а не много пре тога су погубљења малолетника била ствар рутине – током четрдесетих година прошлог века догађала су се, у просеку, на свака два месеца. Џорџ Стини Млађи (21. октобар 1929. године – 16. јун 1944. године) имао је само 14 година, 7 месеци и 29 дана када је погубљен. Монструозност овог злочина се види и из следећег детаља. Док је Стини ходао ка губилишту под мишком је носио Библију коју су чувари искористили као подлогу за седење на електричној столици, јер је дечак био пренизак (155 центиметара)! Он је најмлађе дете које је у САД погубљено у 20. веку. Један од грађана је гувернеру Олину Џонстону написао протестно писмо, наводећи да је „погубљење деце резервисано за Хитлера“, што су биле веома тешке речи 1944. године, усред рата САД против нацистичке Немачке.[9] Таква држава не може да предводи свет.

Уједињене нације су створене као савез против Хитлера. Њих су агресијом на СРЈ 1999. године и другим злочинима омаловажиле САД, баш као што је Хитлер омаловажио Друштво народа. Најновије атлантске интеграције, које Вашингтон иницира имају за циљ учвршћивање његове хегемоније у свету, а не ширење демократије и људских права које власти и елите у Сједињеним државама свакодневно крше и у својој земљи и ван ње. Из тих разлога, Русија и њени партнери немају шта да чекају, њихов савез мора да прерасте у нове уједињене (слободне) нације, које ће се супротставити претећем тоталитаризму, који поново стиже саЗапада.

Борис АЛЕКСИЋ / Фонд Стратешке Културе