Софијска декларација: неће бити проширења ЕУ

Бугарска је покушала да подстакне рад на проширењу Европске уније на западни Балкан и организовала у Софији пре пар дана, као тренутно председавајући у ЕУ, самит лидера земаља ЕУ и западног Балкана.  Али, ствар се одвијала сасвим другачије и, уместо напретка, дошло је до јасног назатка и битног смањења шанси да се ове земље у догледно време приближе вратима ЕУ, а камоли да кроз њих прођу.

Хладан туш дошао је од француског председника Макрона, који је се изјаснио против наглог/преурањеног  пријема земаља западног Балкана, пошто искуство у последњих 15 година, како је рекао, показује да је проширење водило слабљењу ЕУ. Додао је и да је потребно претходно реформисати и поправити ЕУ да би могла да прими нове чланице. Додуше, ово није први пут да Макрон овако говори (видети наше раније постове овај и овај), а то што говори уопште није велика мудрост – то се и овде зна – али му се мора одати признање на отворености која није раширена међу европским политичарима. Присећам се још једног искреног, председника Еврогрупе Дајселблума, који је још 2015. затражио да се већ једном каже да проширења више неће бити.

Други туш чека оне који учине напор и прочитају досадну декларацију усвојену на софијском самиту: у њој се ниједном не помињу речи као што су приступање (accession), проширење (enlargement), чланство (membership) или било која друга слична реч. Не, ту се само говори о европским вредностима које наводно подржавају балкански лидери и о европској перспективи западног Балкана. Где нестадоше обећања о учлањењу, давана свих ових година? Наравно, ни 2025. година се више уопште не помиње као могући рок за најнапредније земље.

Ето, јасно су нам рекли да не рачунају на нас, да имају своје проблеме који су им приоритет у догледно време. А, искрено, и ја бих био против пријема оваквих земаља западног Балкана да сам на њиховом месту.

Неко може да потражи излаз на следећи начин: Европска комисија је ту скоро дала оптимистички текст о западном Балкану, који је свакако важнији од овога. Е није. За површног читаоца Европска комисија делује као најважнији орган ЕУ стога што је видљивија, што делује као влада са министрима. Али, Европски савет, кога чине шефови држава, суштински је владајуће тело ЕУ које доноси све важније одлуке. А софијска декларација изражава негативан став бар дела држава-чланица и Европског савета (који одлучује консензуално) и, нема сумње, далеко је утицајнија.

Ствар је јасна: Србија и друге земље западног Балкана задуго неће постати чланови ЕУ. Наши политичари ће и даље брбљати о отварању поглавља, о подршци Хана, Јункера или неког трећег, о реформама које су кораци на путу у ЕУ, али ће све то бити игра за наивне која се игра у интересу политичара, а на штету државе Србије.

Извор: Србија и свет