Милан Ружић – Врховима се прогласише дна

Како је дивно гледати српски народ који мисли да му нико не може ништа. Нико се не окреће око себе да погледа има ли скривених замки, камуфлираних цеви великих калибара, нагазних мина, договора и уговора које морамо потписати и томе слично. Сви нас уверавају да смо потпуно безбедни.

Међутим, не видимо унутра! Сами себе смо почели да заглупљујемо, окупирамо, протерујемо, анатемишемо и убијамо. Много је начина на које смо успели све ово да спроведемо у дело. Све смо дозволили онима којима нико никада ништа не би дозволио да народ није затрован некултуром као што јесте.

Невидљиви су стали пред телевизијске камере, они који немају шта да кажу, и који би највише за нас и за себе учинили када би ћутали, латили су се микрофона. Нетолерантни се ухватише слова о толеранцији, идиоти се прихватише паметовања, кукавице се латише оружја. Проститутке се окитише плаштом невиности, робијаши скинуше одећу на пруге и обукоше парна одела утегнувши своје тетовиране вратове краватама, млади журе да остаре, а старији се упињу да се подмладе. Свињама се скинуше брњице, а људи се испирсинговаше, мада то људима не смета да рију и роваре. Воајери на уживање добише ријалитије, еротомани се усрећише естрадом, шљам нађе рупу да проклија и расцвета се, а паметни добише само мучнину.

Спремни смо да радимо како бисмо себи сутра куповали лепе кавезе, а све што смо раније уштедели, потрошили смо на окове. Лошим ђацима се верује када тврде како су они стручнији од добрих, јер су дупло више времена провели у школама. У овој земљи се сумња на свакога ко чита! Напријатељ је сваки који се одупире затупљивању! Тежак је онај који се не слаже са већином! Споран је онај који воли да мисли! Одвратан је онај који није перверзан, јер иде мимо других људи! Угледан је онај који је изашао са робије, а за оне који тамо нису ни били прича се како су заслужили да буду затворени! Будале су они који се служе памећу! За оне који немају се прича како крију да имају! За поштене се на улицама лицитира колико су украли! Врховима се прогласише дна!

Тако мој народ проводи дане… Нагађа, лицитира, опањкава, окривљује, осуђује, проклиње, напада, брани, трачари, воајерише, затупљује се, понижава, одређује, опредељује, поткрада, мрцвари, уместо да гледа, размишља и пази! Али ја и даље верујем у свој народ, чак и у овакав какав је сада. Ваља очекивати добре ствари од Срба! Да није тога, како бисмо се разочарали?

Док се у позадини чује свађа два идиота у ријалитију, испод прозора се разазнају звуци деце која се надмећу у псовкама, краватирани бивши робијаш ми објашњава како да пишем, јер је разазнао неколико слова из нечега што сам писао, песме којекаквих певаљки се налазе у уџбеницима, државу образују необразовани, у парку скрнаве бисте писаца, негде у даљини одзвања црквено звоно које не заслужује да се меша са свим тим накарадним звуковима, а ја сам сконцентрисан на једно дете које седи на клупи и чита и одговорно тврдим – тај ће нас спасити! Благо мајци којој је он син, али тешко земљи и народу који ће га отерати због врлине која се овде сматра настраношћу!

Извор: Искра