Огњен Војводић: Југословенска језичка политика САНУ (2. део)

Данас, Даничићево двоименовање српског језика довршава Институт за српски језик Српске академије наука и уметности, настављањем израде  `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ`. Дакле,  довршава пројекат Хрватске академије знаности и умјетности, првобитно Југословенске академије знаности у Загребу. Истрајава  у изради Речника властитог језика на `дводјелном` називу, српско-хрватски или састављену   једну хибридну одредницу `српскохрватски`. Довршава доктринарно дјело југословенске језичке политике засновано на двоименовању српског језика и народа. Потврђујући тако повјесно-политички и лингвистички легитимитет вишеименовању властитог језика и народа. Наиме, наставља спровођење стратегије југословенског језичког програма самоколонизовања српског језика. настављајући да институционализује југословенску језичку политику и после другог ратног распада Југославије.

Зато је порука Лаза Костића упућена Даничићу данас упућена САНУ као  установама настављачима југословенскoг двоимановања и преименовања  српског језика, „Одбору за стандардизацију српског језика“, „Одбору за  Речник српскохрватског књижевног и народног језика` и `Институту за  српски језик САНУ`. Дакле, покровитељима Даничићеве доктрине југословенског језичког програма преименовања српског језика и народа, институционалног истрајавања на повјесном и политичком програму југословенског језичког инжињеринга разграђивања и преименовања српског језика и народа. Зато заговорници Декларације о заједничком језику рачунају на програмска полазишта и праксу Института за српски језик  САНУ, као примјера примјене принципа југословенског вишеименог вишецентричног заједничког језика; једине званичне државне институције која одржава континуитет филолошке формуле двоименовања то јест вишеименовања српског језика.

Промотери  Декларације виде у Београду стогодишњу престоницу Југославије и  југословенства,наднационални центар региона, а не српског народа и језика. Пошто само установе културе Србије примјењују принцип полицентричног назива властитог језика, а у школском образовању двоазбучност – обавезно учење и латиничног писма, док су друге републике бивше Југославије законски забраниле југословенску, а радикализују националну језичку политику. Подсјетимо, Декларација о заједничком полицентричном језику је ове године промовисана на фестивалу `Егзит`, у  покрајини Војводини у којој су југословенски језички активисти активни на нормирању `војвођанског језика`.

Лингвистички логично је закључити да истрајавање Института за српски језик САНУ на `дводјелном` називу једног језика, да ли раздвојене везником `или`, или цртицом као `српско-хрватски` или у једној ријечи `српскохрватски`, као југословенске хибридне `двонационалне` одреднице, какве се користе код колонизованих језика индијских колонија, представља истрајавање на идентитетском инжињерингу самоколонизовања српског језика. Канонизовање филолошке формуле двоименог назива заједничког језика. Подржавање и промовисање полазишта и програма југословенске  језичке политике, доследно доктрини `дијалекатског` дијељења  полицентричног `заједничког` југословенског језика. Наиме, настављање новоименовања `заједничког језика` према полицентричном принципу политичких потреба и интереса корисника `заједничког језика`, новоформираних југословенских-регионалних `народа и народности`. „Природног“ процеса издвајања националних језика из српског језика као  `слободног елемента у природи`, као природног процеса подјеле заједничког природног дијалекатског добра.

Данас се југословенски језикословци, почетком 21.вијека са истим  филоло-шким фатализмом позивају на континуитет назива  `српскохрватски` језик и `даничићевски` доследно допуњују и довршавају `Речник српскохрватског језика`,са којим је почет и `под којим  именом пројекат мора бити довршен`. Југославенском академијом у Загребу, што данас ради ХАЗУ, је изграђивана еврословенска римокатоличка нација која ће преузети српски језик, а Београд је као и данас био реторта револуционарног разграђивања српског језика и народа. Преко Загреба су спровођене римокатолчке, преко Београда револуционарне интеграције најмногољуднијег народа на Балкану, а под протестантским програмом религиозног ревизионизма и релативизма позитивистичког просветитељства.

`Шибицарење` са називом властитог језика се не може наћи нити у једној језичкој науци и политици осим у програму србо-југословенских  језикословаца, који програмски прикривају историјске истине  ревносније од хрватских националиста. У манипулацији лингвистичком терминологијом српскохрватских слависта користе `филолошку` фразу  `лексика хрватских писаца`, а због које Речник САНУ мора задржати назив  `српскохрватског народног и књижевног језика`, јер је `лексика хрватских писаца` унесена у објављене томове речника `српскохрватског језика. Наводно научно указивање на `лексику хрватских писаца` и странаца који су писали на српском језику, коју ако би избацили српски језик би осиромашили, представља идеолошку инерцију југословенске политичке пропаганде о троименом и двоименом језику и народу, троименој или двоименој лексици и лингвистици.

Процесе колонизације језика не усмјеравају координатори програма, већ креатори пројекта. Нема логичког лингвистичког лијека и одговора за процес агоније колонизованог језика. Академска програмска образлагања двоименовања српског језика која читамо и слушамо од преставника САНУ представљају школски примјер самоколонизовања језика. Филолози Института подучавају српски народ да је `српскохрватски назив једног језика, који у себи садржи име два народа која њиме говоре.` Да ли ће се стога Срби у  Хрватској и Далмацији сматрати говорницима српског или хрватског  језика, пошто се исти језик у Хрватској назива хрватски, а матица Срба поручује Србима да је назив њиховог језика српски и српскохрватски? САНУ Србима поручује да постоје `хрватска и српска лексика`, док је назив језика српскохрватски, а Срби у Хрватској говоре истим дијалектом и лексиком као Хрвати. Коју лексику користе српски писци у Далмацији и  Хрватској, и дијелу Српске – српску, хрватску, или српскохрватску?

Србо-југословенски језикословци очекују српско-хрватски екуменски суживот са окончањем евроатланских интеграција, као и 1918.године, као стратешко опредјељење српске државе и народа. Зато су српскохрватски лингвисти ликовали што `амерички технички комитет ИСО 639-2  у Конгресној библиотеци у Вашингтону није прихватио кодификацију црногорског језика, наводећи да је у питању једна од варијанти српског тј. српскохрватског језика. Када је комитет Конгресне библиотеке у Вашингтону последњи пут у јулу 2017. одбио захтјев библиотеке „Ђурђе  Црнојевић” на Цетињу за кодификацију црногорског језика српскохрватски лингвисти су тврдили да је `српскохрватски` језик научна лингвистичка чињеница, а `црногорски` варијанта српског тј. српскохрватског језика. На адресу црногорских институција за стандардизацију црногорског језика стигао је мејл Ребеке С. Гунтер из комитета Конгресне библиотеке, да је одбор „расправљало више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори”. Навела је и да су предложили „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумијевање значајних лингвистичких разлика између два језика”. „Посебни кодови се додељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских”.

Ребека  Гунтер је навела разуман и лингвистички логичан закључак комитета, али образложења Института за српски језик САНУ и појединих академика за истрајавање на називу властитог језика `српскохрватским` представљају противљење здравом разуму. Пружање принципијелне подршке `црногорском` и сваком новом надијевању новог `националног` назива `заједничком  језику`. Такође, релативизовање назива српског језика, а заузимање `српског` става у односу на племенски претиж са црногорским говором говори о `племенском` и политикантском приступу лингвистици. Што је средином 19.стољећа Лазо Костић указивао Даничићу наводећи текст Макса Милера, као водећег евроамеричког ауторитета: да је хрватски само варијанта српског или словеначког језика, и да се језик увијек називао само српским. Међутим, и данас као и тада српскохрватски лингвисти су радили на српскохрватском јединственом језику и није их занимала лингвистичка и историјска истина.

Евроатланска колонијална културна политика почетком 19.вијека, после рушења османског царства, као и почетком 20. и 21. вијека, спречавала је излазак српског језика на средоземље, осим интегрисаног у југословенску латинску славистику – у заједници са постојећом или измишљеном римокатоличком  еврославистичком националном заједницом релативизованог назива -`српски или хрватски` народ и језик. Истом стратегијом евроатланска алијанса данас политички признаје, према НАТО назорима, независтан назив `црногорском` и `бошњачком` језику, а у Србији одржава српскохрватски језички даничићевски дискурс. Дакле, да српски језик не би био препуштен српском православном писму, имену и идентитету. Управо на шта нас подсјећа Декларација о заједничком језику, да пројекат полицентричног југолсовенског језика не предвиђа формирање било које веће националне независне државне језичке политике, већ процес полицентричног фрагментисања и `ферментисања` `заједничког језика`.

Еврословенски процес колонизовања српског језика, формулисан у Декларацији о заједничком језику, подразумијева полицентрично право сваког новопроглашеног националног назива `језика` на самоопредјељење до отцјепљења. Зато је САНУ на лингвистичком линку са еврословенском језичком политиком за југоисточни Балкан, успостављања континуитета и  курса филолошке формуле српскохрватског `двонационалног` назива језика, као програмског подржавања и промовисања принципа Декларације о заједничком језику – права на кодификацију `црногорског` и сваког самопроглашеног новоименованог дијалекта – `језика`. Стога оптужбе ХАЗУ против ЕУ да додјељује Београду мјесто ментора у наметању евробалканског диктата југословенског `језичног јединства` нису неосноване. Дакле, да због тога не допушта да `хрватско име буде назив засебног службеног  језика.` Зато у односу србојугословенских лингвиста према додјељивању `црногорском` језику међународног кода не препознајемо српско право,  него југословенско самоколонизовање српског језика, као у укидању краљевина Србије и Црне Горе 1918.године, а филолошком формирању и проглашавању два назива једног заједничког југословенског народа и језика.

Извор: THE BACKSHOP JOURNAL