ПОСЛУШНОСТ, СЕРВИЛНОСТ И БУНТ У ЦРКВИ

(Део први)

Прича о послушности прича је о историји човечанства. Господ је дао слободу избора људима: да ли желе да буду послушни Његовој незнатној заповести да се не једе са Дрвета познања добра и зла, или да буду непослушни, па да једу. Они су послушали оног првог бунтовника Сатану и загризли јабуку.

Сервилност је лажна послушност, угађање особи, без страха од Бога. Могло би се рећи вештачка послушност или сурогат послушности. Она је присутна тамо где спознање о истинитом Богу не постоји. Бог не жели сервилност Себи јер човека је створио слободним, што значи – Бог жели да му човек срцем буде предан, а не из неког другог обзира. Послушност и сервилност су слични једно другом толико колико су љубав и блуд слични међусобно. Дакле, немају никакве сличности.

Протестантизам – од Лутера до “свештеница” и “бискупина”

У кошмару римокатолицизма – “блажени Алојзије” са Павелићем

Ако би посматрали односе људи у разним религијама, видели би да је често тај однос према Богу и хијерархији укључивао сервилност, а не послушност. Ислам, по чијем је учењу Бог диктатор који је у понечему бруталан а у понечему невероватно снисходљив према греху људи, доводи до тога да људи постају неретко сервилни у својим међусобним односима, као и према заповестима ислама. Римокатолицизам, иако је и он као и Сатана отпао од Бога, тражи од својих поданика сервилно служење папи и папству. Отуда су и односи људи у њему често обележени сервилношћу. Протестантизам је, пак, огољени бунт без остатка. Оно што је папство у тајности урадило – преузело за себе прерогативе Бога, то је протестантизам урадио на најотворенији начин. По свему томе, у протестантизму нема места за послушност Богу, а и међу људима је она прогнана.

Православље је сушта послушност према Богу и према небоземној хијерархији. Отуда Православље није попут философског учења које је једном неко оставио и сада се њиме људи руководе. Православље је живо Предање, у односу послушности људи према Богу и према оним старијима – Светим Оцима, па и тренутној хијерархији, кроз векове.

Ако у Православљу постоји бунт, тај бунт је према греху и ђаволу, дакле, према оном који је у бунту. У Цркви, пак, никакве невоље се никада нису решавале бунтом, већ увек и свагда послушношћу. “Богу се треба већма покоравати него људима” (Дела. Ап. 5,29). Ово је принцип постојања Цркве. Не каже «Не треба се покоравати људима, већ само Богу» као што је у пракси узето код протестаната. Не каже «Већма се треба покоравати људима (папи и јерархији), него Богу» као што је у пракси узето код паписта, већ другачије. Значи, по апостолским речима, треба се покоравати и људима, али само ако то покоравање није у супротности са покоравањем Богу.

Црква је, онда, вођена послушношћу Богу, Оцу, Сину и Духу Светом. Односи у њој су одређени послушношћу старијих – Светом Писму и Предању, а млађих – послушношћу Св. Писму и Предању и послушношћу према старијима, и међусобном послушношћу једнаких. Од свих међусобно, пак, према свима захтева се љубав која «никад не престаје» (I Кор. 13,2).

На овој основи постоји хришћански брак и манастир и све. Бунт је искључен, сервилност је искључена. Они се сматрају грехом и они се одлажу за «дезинфекцију» исповешћу. Уколико се неко заборави, те их не буде сматрао грехом него врлином, упада у краћу, дужу или коначну прелест, која се неретко завршава расколом или јересју. Црква прелест не трпи, гуши је. Прелест Цркву не трпи, гуши се. Зато често бежи од Цркве. Може ли неко који је у континуираној прелести, самообмани, да остане формално до краја живота у Цркви? Вероватно да може, уколико нађе неки модус шизофреније да буде у расколу са самим собом. Живи као риба на сувом, Црква га притиска, он остаје у својој самообмани, али туђ Духу Цркве.

Ипак, врло се често дешава да се искористе историјске прилике да се тај неко, који је или у стању бунта или у стању сервилности отцепи од Цркве, јер га ветар природно носи на другу страну.

Комунизам, који уводи принцип надмености старијих према млађима и сервилности млађих према старијима, је уткао у Цркву људе који су му били сервилни. Није комунизам трпео послушне Духу Јеванђеља. Сервилни су били пожељни за патријархе, за епископе, за свештенике… све до обичног црквењака. Ако је комунизам наишао на послушне, он је тражио да постану сервилни. Ако није успео у томе, он је користио мишице. Ако ни силеџијство није помогло он их је уклањао или изоловао. А они, уколико су истрајали, постајали су исповедници Православља и мученици.

Сервилност се дуго борила са послушношћу у СПЦ…

Можемо слободно рећи: сервилност се борила са послушношћу у СПЦ, дуго, дуго… и, сервилност – као да је кадровски победила. Режим је скувао, сломио кичму многима међу пастирима. Поставио би сервилног себи, а онда би послушног отерао – у егзил. Но, и пре тог, готово коначног пораза, није било добро… и, неки су кренули у – бунт, али не у послушност. Неке групице православних су створиле паралелну јерархију уз помоћ групица из иностранства, и, из бунта према сервилности и отишле у раскол.

Српски православни народ нема права на бунт, нема права на протестантизам. Српски православни народ не сме ни сервилност да прихвати ако хоће спасење души. Српски православни народ призван је на послушност. Послушност Богу, његовој науци, а онда и хијерархији црквеној. Како бити послушан сервилнима, или онима међу епископатом који су можда послушни, али који сервилност превише толеришу? Готово је немогуће разрешење овог чвора?

Ипак, Света Црква је одговорила и на то питање кроз свој канон Прво-другог цариградског сабора у време св. Фотија Цариградског, а „света правила (овог сабора) налазе се међу светим канонима Православне Цркве“, каже св. Јустин Ћелијски.

-На овом сабору би донето и седамнаест светих канона, којима се непослушни монаси и епископи доводе у црквеном поретку и предању. Нарочито се забрањује непослушним монасима да се одмећу од својих законитих епископа и, под изговором тобожње јереси њихове, стварају у Цркви нереде и расколе. Још додаде свети Сабор и то да, ако код неког епископа постоји неки грех и преступ, треба о томе сачекати саборску одлуку и пресуду, а не одвајати се од њега и стварати раскол у Цркви. Ово правило донеше саборски оци управо против оних монаха који беху неразумно строги и одвајаху се од свог новог патријарха и његових епископа. На крају свети Сабор прописа још и ово: једино ако би неки епископ јавно проповедао неку већ од светих Отаца и Сабора осуђену јерес, онда у том случају ко обустави и прекине спомињати таквог епископа на светим Литургијама, не само да није за осуду, него њега треба чак похвалити, па макар то чинио и пре саборске осуде тога епископа (канон 15). (Из житија светог Фотија)…

 (Ако Бог да, наставиће се)

Текст припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»