Говор поручника Тасића српским војницима на Церу

Церска битка, такође знана и као Јадарска битка, је била војни сукоб између Аустроугарске и Краљевине Србије, августа 1914.-е године. Церска битка је била први део офанзиве на Србију, на самом почетку Првог светског рата. Током десетодневне битке, српски губици су износили 3 000 мртвих и 15 000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8 000 мртвих војника, 30 000 рањених и 4 500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је уједно била и прва победа савезника у Првом светском рату. Говор поручника Тасића српским војницима на Церу је прави пример војсковође који жели и уме искрено да мотивише своју војску.

говор
српски војници на Церу
извор: ин4с.нет
” Затим, кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа- на бајонет. Кад ти сломе нож- на руке. Ако ти поломе обе руке- на зубе. Кад ти избију и последњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има- нападај.

Када те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, саплићу се о тебе. Да им и мртав сметаш.
Подофицири, ви увек да вичете “Јуриш, браћо”. Само вичите “За мном, браћо, за мном”. Тако подофицир да виче ако је испред стотину војника. Тако да виче и кад остане сам. И нека јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војнила и живог подофицира.

Ако сте икад чули за реч повлачење, данас је заборавите.
Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам деца и куће иза леђе, док су нам раке очева на поглед удаљене, из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо ни педаљ назад. Или напред или под земљу.

За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље. А земља је изнад сваке друге команде и она наређује- ни корак назад.

Ко се осврне, угледаће цев мог пиштоља и то ће му бити последње што је видео. Ви и ја смо, браћо, од наших кућа кренули мртви- то да вам увек буде на памети.

Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да да победимо, ми ћемо се у овом рату родити.
У овом рату бранимо Отаџбину- земљу отаца наших. Боримо се за синовину- земљу синова наших. Између отаџбине и синовине нас нема.”

Говор поручника Тасића, изузетно мршавог и сувог човека, је прави пример љубави и подршке свом народу.
У многоме се, нешто касније, испоставило да је у овом говору садржан део српског менталитета. А о томе је писао и велики пријатељ Срба, Арчибалд Рајс.

Извор: Пасарела