Тројац у вагону

Искрено или не, одбили смо бриселску понуду под белим кечетом, али нам од тога није лакше, јер постаје све очигледније да у овом тренутку Србија нема одговарајућу политику за Космет, нити зна шта ће са својим историјским „не“ у 21. веку

Није се због тога много сеирило у Београду, нити богорадило у Бриселу, па се упркос срдачним сусретима са руском браћом на врху у овом међувремену, можда може очекивати неки нови заокрет ка изанђалој љубави у Бриселу и скорашње покајничко прихватање оног што смо одбили почетком недеље.

Претерује свако ко сматра да је садашњој политичкој гарнитури у Србији лако. Они лично тако нешто су и могли да очекују када су се договарали о свом паркирању у фотеље власти, па су добрим делом и били спремни на то. Али читава ова политичка фуртутма око Космета, ипак делује обесхрабрујуће упркос Дачић-Вучић-Николићевом историјском „не“, јер нам тек по одбијању постаје јасније да ми у Србији немамо другу политику: ако се и догоди да се тројац без кормилара пишмани и прихвати неку назовинову ретуширану верзију истог Ахтисари минус споразума биће то због чињенице да у овом тренутку Србија и њени лидери не знају даље од ЕУ.

Отуда се стидљиво, али приметно спинује да ће трговац органима из Приштине и његови политички спонзори из Вашингтона и Брисела наставити дијалог са Београдом, стидљиво се протура и тобожњи уступак, иако никоме није јасно у чему, а све са основним подтекстом да на крају овог игроказа српски тројац без кормилара потпише предају српског Космета. Отуда нема нервозе у кабинету Кетрин Ештон, отуда је мирна америчка администрација, изостаје и најмања врста претње непослушној Србији, чега нисмо били сведоци још од Брозових времена, а све ваљда зарад реалног очекивања – да Србија пристане на пузећу независност Космета и своје коначно одрицање од јужне српске покрајине.

И док преговарачи и западни медији мирују, очекујући политички лупинг из Београда, нама постаје јасније да имамо ту несрећу да нас у овим преломним данима представљају људи који нису дорасли историјском тренутку у коме се Србија данас налази.

Како другачије тумачити чињеницу да упркос уценама из Брисела и политичкој понуди ничега Србији, коју је премијер упоредио са потписивањем капитулације у вагону који недостаје, српски тројац без кормилара још певуши европску успаванку, на коју су заборавили и они који су одавно у ЕУ. Поједностављено речено, нити у Европи има кинте за овакве какви су Срби, нити је то данас стабилна породица каква је некада била, са врло неизвесном будућношћу, па је трговина у којој дајемо најдрагоценије ни за шта најилустративнији доказ да не знамо боље.

Заиста, шта би данас могла да буде политика која је алтернатива ЕУ и поквареној бриселској плочи о перспективној европској породици?

Сведоци смо отворене и зашто не, искрене понуде Москве да се Београд наслони на животну снагу Русије. Србија и тројац су то оћутали. Имамо много паметних и стручних људи који су се због досадашње марионетске политике повукли са јавне сцене, иако би били корисни у неком српском препороду који политички и економски види даље од евроунијске утопије.

Потребно је да у Србији на сцену ступе нови, образовани и храбри људи који би завршили коначни обрачун са оним системом који нас је и довео у ову европску утопију из које нас није ишчупала ни власт пристигла после нових избора.

Или ћемо са новим људима кренути новим путем, или ћемо у наредним данима савити кичму и остати на путу зависности и евро-неизвесности, окићени европским звездицама и срамотом пред својим потомцима.

Др Радивоје Петровић