ТHE SAKER: Зашто православне цркве још увек бивају коришћене попут пиона у политичким играма

У наставку објављујемо преведену анализу Степског Сокола (the Saker), оригинал који jе на енглеском језику објављен дана 27.04.2018. године на његовој интернет страници http://thesaker.is/why-orthodox-churches-are-still-used-as-pawns-in-political-games/

„Прво, важна напомена (disclaimer): данас ћу се дохватити једне теме која је јако болна за мене и због које ћу наљутити добар део својих читалаца. Искрено, учинио сам све што могу, како не бих расправљао о овој теми на блогу, јер знам из личног искуства, да је дискутовање ове теме крајње узалудно и типично изазива доста жустрих реакција. Ово је погоршано чињеницом да је за расправљање ове теме потребан одређен ниво знања о разним темама са којима је већина људи само површно упозната (ако и толико). Напослетку, ова тема је често предмет расправе која се води на ружан и острашћен начин, тако да немам жељу да на било који начин томе доприносим. Но и поред тога, дође време када о томе више не могу да ћутим, посебно када ме константно питају који је мој став о овој теми. Такође, на крају крајева, морам да следим своју савест, а савест ми каже да је сада време да ставим на папир оно што сам углавном покушао да задржим за себе, пре свега, јер нисам видео сврху  јавне дискусије о овој теми.

До сада, већина вас је вероватно чула да су Порошенко и украјинска Рада упутиле званичан захтев васељенском патријарху да додели украјинској православној цркви њену пуну „аутокефалност“ (то јест, независност од Руске православне цркве Московске патријаршије). Управо ту, у претходној реченици, постоји доста претпоставки које су погрешне и доста термина који нису дефинисани и стога, у најмању руку, двосмислени.

Да би стварно били у стању да схватимо шта је у питању, у најмању руку, потребно је да имамо основно, али солидно, разумевање следећих тема:

1. Православна еклесиологија (највероватније најтежа тема за разумевање)
2. Историја православља на територији која се данас назива „Украјина“
3. Историја Руске православне цркве између 16-тог и 19-тог века
4. Историја Руске православне цркве током раног 20-тог века
5. Добро разумевање шта данас представља Московска патријаршија (њена природа, статус, улога, како функционише, итд.) и који су њени историјски и теолошки корени
6. Основно разумевање историје православних цркава под отоманском окупацијом

Веома ми је жао што ћу рећи да не могу понудити чак ни кратак резиме побројаних тема, напросто зато што не постоји начин да се исте кратко сажму. За оне који су заинтересовани, дотицао сам се ових тема у прошлости, посебно у овом и овом чланку. Топло вам препоручујем да их прочитате, да би бар стекли утисак отоме чега ћу се дотаћи у наставку. Рећи да је ова тема веома сложена, било би чак потцењивање сложености исте. Нажалост, врло мало православних хришаћана ових дана имају основно знање потребно за формирање образложеног мишљења о истој. И то не њиховом кривицом, већ просто због тога што је ниво религијске писмености (шире посматрано) већ неколико деценија у слободном паду, укључујући ту и православне народе.

Дакле, оно са чиме желим да почнем овде, јесте одређен број кључних опажања које желим да поделим са вама „такве какве јесу“, без улажења у дубљу анализу коју свако од њих заслужује. Оно што се надам да ћу постићи, јесте само да стекнете дојам о темама које су уплетене и да вас убедим да ствари нису ни приближно једноставне и црно-беле, какве би неки желели да јесу.

За почетак, неколико кључних опажања

• Као прво, желим да одмах оставим по страни било какву расправу о православној еклесиологији. Наиме, 99,9999% оних који расправљају ову тему данас, у суштини се и не позивају на православне еклесиолошке аргументе (чак и када се праве да то чине), тако да нема сврхе дискутовати о томе из ове перспективе. Само ћу рећи да се разумно може тврдити да би територија оног што се данас назива Украјином, требала бити разматрана другачије од остатка Русије. Једноставно речено, историја православља у југозападној Русији (грубо гледано, оног што данас сматрамо Украјином) и северозападне Русије (грубо гледано, оног што данас сматрамо Русијом) између 13-тог и 18-тог века, била је драстично различита: православни народ у овим областима морао је да живи, а некад и преживљава, превазилазећи врло различите кризе и он је, током дугог периода времена, живео под драматично различитим стварностима (пре свега, захваљујући пољско-литванској окупацији западне Русије и систематској анти-православној политици Ватикана и његових агената). Да, православље у Украјини и Русији имају исте корене, али су га његови путеви водили врло различитим странама, тако рећи.
• Друго, Руска православна црква је претрпела драматичан и крвав интерни раскол током 17-тог века (тзв. старообредни раскол), током којег је држава (не толико црква!) насилно сломила отпор противне стране. Ово је оставило трага у дубоким ранама унутар руског друштва и ови су догађаји снажно отуђили масе руског народа од њихових вођа.
• Треће, Руска православна црква изгубила је своју независност и временом је потчињена руској држави, најкасније почев од реформи Цара Петра I (названог „Великим“ од западњака), који је владао од 1682. до 1725. године. Надаље, почевши од Петра I, руске владајуће класе су постепено замењиване „увозним“ европским елитама, које су се само додатно отуђивале од обичног руског народа.
• Четврто, већи део Украјине је ослобођен од пољско-латинског јарма од стране Катарине II (такође назване „Велика“ од западњака), која је владала од 1762. до 1796. године. Међутим, ослободивши Украјину, Катарина је такође наследила становништво које је у себи укључивало велики број позападњених елита, како православних тако и полатињених, као и велику популацију Јевреја.
• Већ до касног 19-тог и раног 20-тог века, руске елите су већином секуларизоване и позападњене, док je традиционални православни ethos претпрео oзбиљан прекид континуитета, унутар руског друштва као целине. Надаље, постојали су врло различити покрети унутар Руске православне цркве, у распону од исихастичког монаштва (мислим на светог Теофана Затворника) па до екстремног модернизма (који је резултатирао у покрету „Живе Цркве“). Ово је проузроковало тешке унутрашње тензије унутар Руске православне цркве.
• Бољшевистичка револуција резултирала је у масивним и геноцидним религијским прогонима упереним против свих религија у Русији, а посебно против православних хришћана на које су бољшевици гледали као 1) класне непријатеље; 2) крипто-монархисте; 3) анти-Семите; 4) субверзивне особе; 5) реакционаре; 6) подржаваоце велико-руског шовинизма.

• Као резултат погубних и распрострањених верских прогона, најмање четири различите групе појавиле су се међу руским православним хришћанима: 1) они који су побегли у иностранство; 2) они који су се отворено успротивили новом режиму; 3) они који су се сакрили; 4) они који су у целости прихватили нови режим. Прва група је напустила Русију и основала такозвану „Руску православну заграничну цркву“. Друга група (често називана„Јосефити“ по њиховом предводнику митрополиту светом Јосифу Петроградском) је у целости истребљена. Трећа група (такозвана „Катакомбна црква“) се поделила у много малих подгрупа и преживела је до данашњих дана, иако са великим потешкоћама и у веома малом броју. Четврта група је формирала базу за оно што је данас познато као „Московска патријаршија“, која данас представља убедљиву већину православних хришћана у Русији.
• Током совјетске ере, Московска патријаршија је постала лојални инструмент и подржавалац државе у замену за искључиво право управљања над свим парохијама, црквама, манастирима, богословијама, итд. Одељење спољних послова Московске патријаршије је у суштини водио КГБ и док верно свештенство и народ нису имали избор којој руској црквеној организацији да припадну, совјетска држава је у целости контролисала Московску патријаршију. Ово је оно на шта је познати руски певач Игор Талков, који је касније убијен, мислио када је певао у његовој познатој песми „Глобус“ – „Покажите ми такву земљу, где су храмови закључани, где свештеник крије испод мантила КГБ еполете“

(Покажите мне такую страну, Где заколочены храмы, Где священник скрывает под рясой, КГБ-шный погон).

• Од 1991. године, следом краја совјетске ере, Московској патријаршији је иницијално оспорен легитимитет од стране разних група људи, али са сваком наредном годином, руска је држава под Јељцином, а онда и са Путином на челу, поново стицала пуну контролу над Московском патријаршијом и уследио је талас репресије против малог броја, али изненађујуће многољудних, група православних хришћана који су оспоравали легитимитет Московске патријаршије.
• Током 2007. године, већина епископа Руске православне заграничне цркве, привучена јаким осећајем духовне обнове у Русији и потпуно секуларним типом патриотизма, поново се сјединила са Московском патријаршијом, тиме јој придајући степен легитимитета који никада није уживала у прошлости.
• У Украјини, званично независној од 1991. године, ситуација је остала много више флуидна, а десио се и низ раскола, створивши бар две верзије „независне“ Украјинске православне цркве. Латински унијати су такође одиграли кључну улогу у поновном потпаљивању украјинског национализма и иако је већина православних епископа у Украјини остала под Руском православном црквом Московске патријаршије. Притисак је почео да уклања ову „Москал“ јурисдикцију и ставља је под „чисто украјинску“.
• Главни проблем са такозваном „Украјинском православном црквом Кијевске патријаршије“ (самопрокламовано и стога потпуно нелигитмно црквено тело), јесте што је то чисти производ Московске патријаршије. Њен оснивач, Митрополит Филарет (читајте о њему овде), био је чак сматран и као изгледан кандидат да постане Патријарх Русије, с тим што иако ово делује крајње бизарно, истинито је. Штавише, ствари постају још више надреалне – током 1990. године Московска патријаршија је чак дала Украјинцима бизарни статус „аутономије“ (али не сасвим и независност) тиме створивши нешто названо „Украјинска православна црква Московске патријаршије“, коју не треба бркати са „Украјинском православном црквом Кијевске патријаршије“ или, за те сврхе, са „Украјинском аутокефалном православном црквом“ (све три су „на неки начин“ званичне у Украјини).
• Што се тиче латина и унијата, они су играли кључну улогу, како током Бандериних година у Другом светском рату, тако и у поновној појави укронаци национализма, почев од 1991. године. Они су једна од кључних групација укронацистичког режима који је снази након пуча у 2014. години (Пољаци и Латини су увек нападали Русију, сваки пут када би је доимали ослабљеном од стране неког унутрашњег или спољног проблема; ово у стварности није ништа ново).

Следеће, појам „канонски“ и његове злоупотребе

Постоји термин који ћете често чути како се користи од свих страна у овој, као и у другим расправама. Ово је термин „канонски“. Изворно, реч „канон“ просто значи „мера“ или „правило“. Исправно модерно значење речи „канонски“ требало би да буде, али није, „у складу са или у хармонији/сагласју са канонима“, тј. у сагласју са праксом и правилима договореним од стране црквених Отаца, који су прокламовани на локалним и васељенским црквеним саборима. Авај, у данашње време ово није уопште значење термина „канонски“. У данашње време, реч канонски се користи као еквивалент/замена за „званичан“ или „званично признат“ или чак „већински подржан“. Са строго православне тачке гледишта, ово је апсолутно апсурдна интерпретација појма канонски, пошто се доста пута у историји Цркве дешавало да јеретички епископи буду подржани од стране световних владара и када је већина епископа пала у јерес (времена светог Максима Исповедника и  монотелитска јерес су за пример). Ово неразумевање речи „канонски“ је тужан сведок високог степена секуларизације које су многе претпостављено „православне“ цркве прошле. Али, ствари стоје још горе. Пошто многе, или бар већина, „званичних“ православних цркава имају веома озбиљне проблеме са својим легитимитетом и/или са усклађеношћу у односу на црквене каноне и традиције, оне су измислили нови трик: оне једна другој додељују „канонско“ признање. То јест, један нелегитиман епикоп или црква себе прогласи „јединим канонским“ у регији А; нека друга уради исто у регији Б, па онда признају једна другу и заједно прогласе себе „јединим канонским“ епископима/црквама у целом свету. Обрнуто, они који немају подршку световних власти и који не могу да користе полицијске снаге локалних властодржаца како би запленили парoхије или манастире, проглашавају се „неканонским“ и одбачени су као „ултра-екстремисти“. Са чисто патристичког угла гледања, све ово је тотална бесмислица и баца велику сенку сумње на претпостављени „канонски“ статус  самопроглашених „канонских“ епископа и цркава. Дозволите да вам наведем само један пример:

Трећи канон седмог васељенског сабора:

„Сваки избор Епископа, или презвитера, или ђакона, који бива средством    световних власти, нека нема ваљаности, сходно правилу, које каже: „ако се који Епископ послужи световним властима, да кроз исте задобије цркву, нека се свргне, пак и одлучи; а исто и сви они, који с њим опште.“

Сви најауторитавнији тумачи канона (Аристин, Валсамон и Зонара) се слажу са тиме да овај канон категорички забрањује постављање епископа посредством световних власти.  Штавише, 30. апостолски канон такође наводи исти став, претходно наведен у цитираном канону:

„Епископ који преко световне власти приграби цркву, нека се свргне и одлучи, као и они који опште са њиме.“

Прилично јасно, зар не? Ово је оно што су сами Апостоли утврдили! А ипак, не може се порећи да у данашње време у многим православним државама (као и у прошлости) eпископи бивају постављени над епископијама најчешће искључиво интервенцијом владара световних власти. Христос је рекао „моје царство није од овога света“.Сходно томе, како може подршка (често секуларних, па чак и атеистичких) власти бити тошто даје легитимтет, односно „канонски“ статус модерним епископија?! У стварности, ова пракса је у целости неканонска!

Тужна је стварност да ниједна од такозваних „православних цркава“, умешаних у тренутну расправу у Украјини, немају „канонску потпору“ на коју би се могла позвати. Почнимо од тога да, док са политичког или секуларног становишта неке могу изгледати подобније од других, са строго канонског и хришћанског (патристичког) становишта, оне су све нелегитимне.

Оно што разне украјинске националистичке цркве чине сада „Украјинској православној цркви Московске патријаршије“ апсолутно није различито од свега онога што је Московска патријаршија радила Јосефитима или Катакомбној цркви и што Московска патријаршија још увек ради разним малим групама које одбијају да признају Московску патријаршију и које често себе називају „истинитим православцима“ (последњи пример таквог прогона за оне од вас који читају руски можете наћи у овим чланцима). Током совјетске ере, они који су припадали „истинским православцима“ су просто затварани. Током 1990-тих руска полиција за унутрашње немире ОМОН је много пута слата да заплени цркве, манастире и друге зграде „истинских“ православних хришћана чији је једини „грех“ био одбијање да признају легитимитет Московској патријаршији. Ипак, жртве ових прогона се сада називају „неканонске“ док су прогонитељи „канонски“. Сами просудите…

Вратимо се политици

Тужна истина је следеће: како у Украјини тако и у Русији званична (позната као „канонска“) православна црква је инструмент у ширем збиру инструмената државне власти. У обема државама „званична црква“отелотворује првенствено националне, не духовне или теолошке, категорије и док је у Русији тренутни владар један од најспособнијих у историји Русије (што се не може рећи за über–губитника Порошенка), ово је био такође случај и за време власти Јељцина (једног од најгорих људи који је икада владао Русијом) и за време свих његових комунистичких претходника и ово ће вероватно остати ситуација у догледној будућности, нeзависно од тога ко буде седео у Кремљу.

Сматрам да је по дефиницији веома лоше када је црква подређена држави, чак и када је конкретан владар изврстан. Но, занемарите моје мишљење. Апостоли и црквени Оци једногласно су сматрали да Црква не може бити подређена световним властима. У најбољем случају, када је световна власт истински православна, оне могу функционисати заједно „у  договору“ (симфонији) штитећи и водећи једна  другу. Али Црква би увек требала да остане савест световног владара, не његов или њен послужитељ.

У мом чланку насловљеном „Негативно гледиште на Хришћанство и религију уопштено“, написао сам нешто што бих желео овде да поновим, зато што верујем да је од изузетног значаја:

„Размислите –  зар вам се не чини парадоксална Христова изјава  „Ако вас свет намрзне, знајте да на мене омрзну пре вас. Кад  бисте  били од света, онда би свет своје љубио; а како нисте од света, него вас ја од света избрах, зато мрзи на вас свет.“ (Јов 15: 18-19), а ипак исти корпоративни медији који служе англоционистичком         царству и њеном планираном Новом светском поретку дају наводно   „хришћанским“ вођама исту врсту публицитета, какав обично следује рок звездама.

Када сте последњи пут чули да се један од ових „суперстар религијских вођа“ усудио oсудити савремене  владаре овога света као геноцидне масовне убице што и јесу, или просто као лицемере? Али не, они се срећу са њима, грле, смеју, љубе — сваки сусрет је велика фешта љубави. Давно је прошло време када су хришћански прваци имали храбрости да критикују царицу  (попут светог Јована Златоустог) или су се усуђивали да говоре о свом савременику-владару попут светог Филипа II      Московског, који је одбио да благослови цара Ивана Грозног након богослужења и уместо тога јавно га је опоменуо са следећим речима:

„Не препознајем више православнога Цара. Не препознајем га у његовој      владавини, о Господе. Овде смо да би принели жртву Господу, док се иза олтара пролива крв хришћана. Откада сунце сија на небу, никада се није видело или чуло да побожан Цар узнемири своје краљевство на тај начин! Чак ни у најчуднијим и паганским краљевствима постоји владавина права и Истина, као и милост према људима, али не и у Русији! Ви сте високо на Вашем престолу, али постоји Свемоћни Судија изнад Вас. Како ћете изаћи пред његов суд? Покривени крвљу невиних, глуви од звука њихове вриске приликом мучења? Чак и камење испод Ваших ногу захтева освету, о Господе! Говорим Вам као пастир душа  – плашите се Бога Јединога!“

„Можете ли да замислите православног патријарха или латинског папу како се обраћа, рецимо, Обами са овим речима? Док је свети Филип мучен и убијен због своје храбрости, савремени  патријарси и папе нису изложени таквим ризицима.  А опет, они остају неми: ништа не виде, ништа не чују и, изнад свега, ништа не говоре.“

Ово, узгред буди речено, није јединствено руски или православни проблем. Моји муслимански пријатељи ми кажу да имају управо исте проблеме са многим од својих верских вођа у Русији. И не само у Русији, ми такође видимо исту понизну подређеност многих такозваних „исламских“ учењака у дому Сауда. А да овде и не помињем западно-хришћанске деноминације, које су саставни део империје, на превише нивоа да би се исти могли побројати.

У датом контексту, шта укронацисти у стварности смерају?

У стварности, они чине две основне и потенцијално опасне ствари:

1. Провоцирају Русију на сваки могући начин (погледај скорашњу пленидбу руског рибарског брода у Азовском мору)
2. Демонстрирају своју корисност (русофобне препоруке) својим англоционистичким газдама

Ово, заједно са многим другим знаковима, јесу индикатори да се спрема рат, и то пре раније него касније,тако што ће укронацисти напасти Донбас и покушати да исфорсирају отворену војну интервенцију Руске Федерације, како би иста спречила да се Новорусима деси оно што су десило Србима од стране Хрвата и Албанаца у Српској Крајини и на Косову (или оно што је Сакашвили покушао да уради са Јужном Осетијом). Тренутна кампања да се „Украјинска православна црква Московске патријаршије“ прогласи „непријатељском организацијом окупатора“, само је још један начин да се створе тензије и припреми јавно мњење за неизбежни насилни врхунац. Чињеница да ниједна од цркава увучених у овај конфлиикт нема никакав стварни (канонски) легитимитет, неће ситуацију учинитимање трагичном и вероватно насилном, за људе који су умешани. Као и обично, обични људи ће платити цену док ће главешинама на свим странама бити – све у реду, хвала на питању.

Ово је у стварности тужна и трагична ситуација. Претежна већина људи на обе стране су и искрени и oбманути, а њихова најбоља осећања се користе за нешто што представља врло опасну политичку игру од стране људи који никада неће морати да испаштају због своје вере (или њеног мањка).

Разоткривање мита о „православном папи“

Овде морам да почнем са разоткривањем заблуде: не постоји неко попут „православног папе“ или некаквог „источног папе“. Цео концепт папства је франачка концепција насилно (и брутално) наметнута западним Римљанима од стране њихових франачких окупатора. Међутим, чињеница да тако нешто не постоји не спречава православне епископе да сањају о томе (сујета је суштински чинилац наше пале људске природе). Разјаснићу ову тему у најједноставнијим могућим цртама.

Сви епископи су наследници 12 апостола и иако су неки од њих оставили дубљи траг у историји Цркве од других, није постојала хијерархија међу њима. Чувенo „А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Mат 16:18) не односи се на самогаПетра, већ на његово исповедање: „Ти си Христос, Син Бога Живога“… управо изговорено од стране Петра у претходно наведеном стиху. То је било сагласје отаца (consensuspatrum) око тумачења током првих 1000 година хришћанства (да, чак и на западу). Јаков Правдени као први епископ јерусалимски, и свети Петар, били су, и пре него што су ушли у састав дванаесторице апостола, главни тумачи Христовог учења. Апостоли, којима су у раду помагали презвитери и свештеници, касније су рукоположили још епископа. Неки од њих су имали црквену власт у обичним градовима, други пак у великим и важним градовима, као и престоницама: титуле „архиепископ“ или „митрополит“ или „патријарх“ просто се односе на епископе чија је црквена власт била у већим престоницама („папа“, што просто значи „отац“, је тада коришћено за патријарха Рима). Ово су чисто *административне* титуле и не указују на било какве квалитативне разлике. Сувишно је рећи, за епископа престонице Римског царства сматрано је да заузима најважнију позицију, тиме што се обраћао цару у име хришћана. У 5-том веку град Рим је oпустошен, а потом је пало и Западно римско царство. Али на истоку, римска цивилизација је преживела још пуних 1000 година. Када је у 11-том веку папа у Риму одлучио да је он изнад свих епископа (1054. године) и да има ауторитет да наметне апсолутну власт целом хришћанском свету (погледати озлоглашени Dictatus Papae  из 1075. године), остатак хришћанског света је категорички одбацио такву анти-патристичку новотарију и, пошто је први, изворни Рим (град) прво пао под Франке, а потом и у отпадништво, патријарх константинопољски се нашао епископом источне (и једине преживеле) престонице Римског царства: Константинопоља. Међутим, а ово је од кључног значаја, за разлику од западног папе који је тврдио да је „Христов намесник“ и неки над-епископ  (некакав  pontifexmaximus), патријарх константинопољски није истицао такве тврдње о примату само због тога што је био епископ у империјалној престоници (у данашње време његова титула је скромна „Његова преузвишена свесветост, архиепископ Константинопоља и васељенски патријарх“– више о томе доле у наставку). Онда, када су у 15-том веку Константинопољ заузели Отомани, Римско царство је одиста било срушено. Дакле, од тог момента, који је град требао бити сматран најважнијим  у хришћанском свету? Неки у Русији су устврдили да је Москва постала „трећи Рим“ (поготово након  лажне фирентинске уније у 1439. години), што је еклесиолошки говорећи једна контроверзна тврдња, али која је знатно јачала временом како је Русија постајала највећа, најјача, најбогатија православна земља на свету (већина других биле су под отоманском окупацијом), а руски народ (и његова војна моћ) били су много већи од било које друге православне земље.

Видите куда ово води, зар не? Патријарх константинопољски био је „први међу једнакима“ током 1000 година, али сада московски патријарх  угрожава тај статус, поготово откад првопоменути у стварности влада само једном области у Истанбулу  (Фанар). Без улажења у даље детаље (попут покушаја константинопољског патријарха да се представи „главом“ свих разних православних дијаспора широм света), рецимо само да не постоји много љубави између константинопољске патријаршије и московске патријаршије. Обе стране покушавају да ситуацију одрже у границама пристојности, али постоје периодичне тензије и редовне расправе.

Стварност је таква, све и да прихватимо да је Москва била трећи Рим, тај статус Москве је окончан 1917. године, као што је окончан за други Рим 1453. године и за први Рим 476. године. У суштини, ниједан патријарх, архиепископ, митрополит или епископ данас, не може полагати права на било какав „примат части“, поготово када је већина њих своју репутацију укаљала својим учешћем у такозваном екуменистичком покрету, својим напуштањем црквеног календара, својој подређености световним властима, итд. У стварности, православни свет пролази кроз дубоку кризу на много нивоа и постоји нешто врло неприкладно у овим борбама око некаквог примата чсти, у време када је већина популације историјски православних народа врло површно религиозна, ако и толико. Ако не постоји нешто попут „православног папе“, свакако постоји мноштво православних епископа који се понашају као да желе то да постану  (отуда „историјски“ сусрети, са загрљајима и пратећим фолклором, између латинског папе и православних патријараха који би желели постати папе).

Представљање још једног отровног феномена: (етно-) филетизам

Ствари чини још горим jaко штетни низ национализама којим су заражене многе православне цркве.

Тужна стварност јесте да живимо у пост-хришћанском свету. Ово такође важи за номинално „православне“ земље попут Русије, Грчке или Србије где истински религиозни људи чине мањину и где је бити „православан“, првенствено национална, односно патриотска категорија (бар за већину људи). Неки се чак зову и „културолошки православци“. Ове људе, узгред буди речено, не треба одбацивати. Они су учесници у духовној обнови која је несумњива и када они спајају националне/етничке категорије са духовним, то је често зато што је њихова нација или етничка категорија била прогоњена, често немилосрдно. Али, када се духовни и теолошки појмови користе да би се прикрили политички или овоземаљски циљеви, онда је време да се проговори и одбаци та фарса као оно што јесте: грубо и погрешно представљање суштине истинског (патристичког) хришћанства и онога што га уистину представља и отелотворава.

Хришћанска еклесиологија одбацује схватање да свака етничка група треба да има своју, одвојену цркву. Ова идеја, да свака етничка група треба да има своју сопствену одвојену цркву, зове се „филетизам“ или, понекад, „етно-филетизам“ и представља већ осуђену  јерес. Да, још од апостолских времена постоје локалне цркве, али све ове цркве су административно аутономне из практичних разлога. Али по теолошким схватањима, може постојати само Једна Црква и локалне цркве су просто аутономно само-организовани делови Једне јединствене Цркве. Што се тиче етничке припадности и националности, ово су модерне категорије које, чак, не представљају део патристичког теолошког језика. И док не постоји ништа лоше да се Французи моле на француском или Јапанци на Јапанском, Конгоанци на Лингала језику, као и да би сви они требало да имају своје сопствене свештенике и епископе, те да се литургијски обреди природно и органски развијају и обухвате елементе разних локалних култура, идеја о примату етничког идентитета у односу на јединство свих православних хришћана је фундаментално погрешна. Баш због овога у Светом писму стоји „Где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос“  (Кол 3:11) и „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал 3:28) и  „Један Господ, једна вера, једно крштење“ (Еф 4:5) и „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“ (Гал 3:27). Теолошки гледано, сви хришћани, независно од њиховог етничког порекла и културе, формирају једно јединствено „Тело“ са многим „члановима“, који су сви уједињени истом вером и својим учешћем у Црквеном животу, што је Богочовечанско Тело Христово.

Идеално, требало би да постоји један епископ у свакој регији/провинцији и сви ови епископи би требали да буду уједињени у локалне саборе, која би требало да буду уједињени у једну Цркву на целој планети. У стварном свету, са свим његовим ратовима, милионима расељених избеглица, жестоким анти-религијским прогонима и припадницима много различтих култура које живе у једној земљи (попут, примера ради, САД) овај идеал је врло тешко достижан. Појединачне амбиције неких мање духовно-надахнутих епископа, чине ствари само горим.

Резиме: врло тешка ситуација, али и разлози за наду

Стварност у већини православних држава, укључујући Русију и Украјину, је таква да су већина људи „православни“ првенствено у културолошком па чак и националном, смислу. Векови подређености секуларној држави, начиниле су многе локалне православне цркве оруђем у рукама политичара. Постоји гадно надметање за моћ и утицај међу многим локалним православним црквама, а поготово између Константинопоља и Москве. Претпостављено „православне“ цркве и области су дубоко заражене модернизмом, секуларизмом, националном (идентитетском) политиком и представљају чиниоце у политичким борбама у многим земљама. Речи „Царство моје није од овога света“ (Јов18:36) су заборављене од многих, ако не и већине, православних епископа.

То не значи да не постоји прави духовни препород у земљама попут Русије. Постоји. Али, такође је истина да се овај препород често одиграва упркос понашању „званичних“ религијских вођа (то важи како за православље, тако и за ислам). Ипак, колико год лоше изгледала ова ситуација, она мора бити посматрана у оквиру ширег историјског контекста: на један или други начин, Црква је одувек пролазила кризе и прогањања током скоро сваке године од њеног оснивања. За разрешавање многих од ових криза били су потребни векови. Стога, чињеница да много тога данас изгледа суморно, не би требало никога да обесхрабри. У суштини, нема ништа ново под сунчевом капом.

Ипак, врло стварни духовни препород у Русији (и православним земљама) је још увек у својим раним фазама и док се ствари генерално крећу у правом смеру, постоји доста „менталне територије“ коју треба поново освојити, пре него што се већина људи врати својим духовним коренима (phronema) истинског, изворног хришћанства. На крају, православне цркве ће морати поново да освоје своју пуну аутономију у односу на световне власти, не само путем великих изјава и речи, већ и у стварности. Ово је дугачак пут и за њега ће вероватно требати деценије, ако не и више, да се излече катастрофалне последице ужасних догађаја (и идеолошких ћорсокака) 20-тог века. Но, како Руси (и други) поново откривају праву историју своје земље, верујем да ће се ово догодити.

Закључак

Волео бих да сам овде могао да представим једноставнију, оптимистичнију слику, са на једној страни тотално злим Украјинцима и на другој страни, племенитим и херојским Русима. Авај, стварност је много сложенија и искрено, много ружнија. Борба око тога која ће страна себе прогласити „Украјинском православном црквом“ је изузетно ружна и док је у овом случају прилично самоочигледно ко је агресор (они које подржавају укронацистички националисти), било која озбиљна анализа историјског контекста ове расправе, неминовно приказује знатно сложенију слику стања. Моје је лично уверење, да све док православне цркве контролишу eпископи који су много забринутији око удовољавања цару (Мт 22:21), него што су око удовољавања Богу, политички и национални обзири ће наставити да загађују духовни простор. Надам се да ће горе наведени пример Филипа II, митрополита Московског, и милиони православних новомученика који су  убијени у 20-том веку, надахнути нову генерацију православних духовника, која ће најзад заменити тренутне верне слуге државе преостале из доба СССР-а (независно од тога ко је на власти) и који ће се вратити истинској вери „коју је Господ дао, Апостоли проповедали, и Оци очували, јер је на тој вери Црква утемељена, и онај који од ње отпадне нити јесте нити се зове хришћанином.“ (св. Атанасије)

Степски Соко (The Saker)