Југословенска језичка политика САНУ – „шибицарење” србо-југословенских језикословаца са називом српског језика

Југословенска језичка политика САНУ (2)

Поводом евроатланског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда, „Декларације о заједничком језику” и истрајавања Института за српски језик САНУ у изради „Речника српско-хрватског књижевног и народног језика”.

***

Даничићево двоименовање српског језика данас довршава Институт за српски језик Српске академије наука и уметности настављањем израде „Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ”. Дакле:
– довршава пројекат Хрватске академије знаности и умјетности (првобитно Југословенске академије знаности у Загребу)
– истрајава у изради Речника властитог језика на „дводјелном” називу, српско-хрватски или састављену у једну хибридну одредницу „српскохрватски”,
– довршава доктринарно дјело југослвенске језичке политике засновано на двоименовању српског језика и народа потврђујући тако повјесно-политички и лингвистички легитимитет вишеименовању властитог језика и народа,
– наставља спровођење стратегије југословенског језичког програма самоколонизовања српског језика, настављајући да институционализује југословенску језичку политику и после другог ратног распада Југославије.

Зато је порука Лаза Костића упућена Даничићу данас упућена САНУ установама настављачима југословенскoг двоимановања и преименовања српског језика: „Одбору за стандардизацију српског језика”, „Одбору за Речник српскохрватског књижевног и народног језика” и “Институту за српски језик САНУ”, дакле, покровитељима Даничићеве доктрине југословенског језичког програма преименовања српског језика и народа, институционалног истрајавања на повјесном и политичком програму југословенског језичког инжињеринга разграђивања и преименовања српског језика и народа. Зато заговорници Декларације о заједничком језику рачунају на програмска полазишта и праксу Института за српски језик САНУ као примјера примјене принципа југословенског вишеименог вишецентричног заједничког језика, једине званичне државне институције која одржава континуитет филолошке формуле двоименовања то јест вишеименовања српског језика.

Промотери Декларације Београд виде као стогодишњу престоницу Југославије и југословенства и наднационални центар региона а не српског народа и језика, пошто само установе културе Србије примјењују принцип полицентричног назива властитог језика, а у школском образовању двоазбучност – обавезно учење и латиничног писма, док су друге републике бивше Југославије законски забраниле југословенску а радикализују националну језичку политику. Подсјетимо, Декларација о зајдничком полицентричном језику је ове године промовисана на фестивалу „Егзит” у покрајини Војводини у којој су југословенски језички активисти активни на нормирању „војвођанског језика”.

Лингвистички логично је закључити да истрајавање Института за српски језик САНУ на „дводјелном” називу једног језика (да ли раздвојеном везником „или”, или цртицом као „српско-хрватски” или у једној ријечи „српскохрватски”), као југословенске хибридне „двонационалне” одреднице какве се користе код колонизованих језика индијских колонија, представља
– истрајавање на идентитетском инжињерингу самоколонизовања српског језика
– канонизовање филолошке формуле двоименог назива заједничког језика
– подржавање и промовисање полазишта и програма југословенске језичке политике, доследно доктрини „дијалекатског” дијељења полицентричног „заједничког” југословенског језика, наиме
– настављање новоименовања „заједничког језика” према полицентричном принципу политичких потреба и интереса корисника „заједничког језика”, новоформираних југословенских-регионалних „народа и народности”
– настављање „природног” процеса издвајања националних језика из српског језика као „слободног елемента у природи”, као природног процеса подјеле заједничког природног дијалекатског добра.

Данас, почетком 21. вијека, југословенски језикословци се са истим филолошким фатализмом позивају на континуитет назива „српскохрватски” језик, и „даничићевски” доследно допуњују и довршавају „Речник српскохрватског језика”, са којим је почет и „под којим именом пројекат мора бити довршен”. Од стране Југославенске академије у Загребу, што данас ради ХАЗУ, изграђивана је еврословенска римокатоличка нација која ће преузети српски језик, а Београд је, као и данас, био реторта револуционарног разграђивања српског језика и народа. Преко Загреба су спровођене римокатоличке, а преко Београда револуционарне интеграције најмногољуднијег народа на Балкану, све под протестантским програмом религиозног ревизионизма и релативизма позитивистичког просветитељства.

„Шибицарење” са називом властитог језика се не може наћи нити у једној језичкој науци и политици, осим у програму србо-југословенских језикословаца, који ревносније од хрватских националиста програмски прикривају историјске истине. У манипулацији лингвистичком терминологијом српскохрватских слависта користе „филолошку” фразу „лексика хрватских писаца”, а због које Речник САНУ мора задржати назив „српскохрватског народног и књижевног језика”, јер је „лексика хрватских писаца” унесена у објављене томове речника „српскохрватског језика. Наводно научно указивање на „лексику хрватских писаца” и странаца који су писали на српском језику, коју би осиромашили ако би избацили српски језик, представља идеолошку инерцију југословенске политичке пропаганде о троименом и двоименом језику и народу, троименој или двоименој лексици и лингвистици.

Процесе колонизације језика не усмјеравају координатори програма, већ креатори пројекта. Нема логичког лингвистичког лијека и одговора за процес агоније колонизованог језика. Академска програмска образлагања двоименовања српског језика, која читамо и слушамо од преставника САНУ, представљају школски примјер самоколонизовања језика.

Филолози Института подучавају српски народ да је „српскохрватски назив једног језика, који у себи садржи име два народа која њиме говоре”. Да ли ће се стога Срби у Хрватској и Далмацији сматрати говорницима српског или хрватског језика пошто се исти језик у Хрватској назива хрватски, а матица Срба поручује Србима да је назив њиховог језика српски и српскохрватски? САНУ Србима поручује да постоје „хрватска и српска лексика” док је назив језика српскохрватски, а Срби у Хрватској говоре истим дијалектом и лексиком као Хрвати. Коју лексику користе српски писци у Далмацији и Хрватској и дијелу Српске – српску, хрватску, или српскохрватску?

Србо-југословенски језикословци, као и 1918. Године, очекују српско-хрватски екуменски суживот са окончањем евроатланских интеграција као стратешко опредјељење српске државе и народа. Зато су српскохрватски лингвисти ликовали што амерички технички комитет ИСО 639-2 у Конгресној библиотеци у Вашингтону није прихватио кодификацију црногорског језика, наводећи да је у питању једна од варијанти српског тј. српскохрватског језика. Када је комитет Конгресне библиотеке у Вашингтону последњи пут у јулу 2017. одбио захтјев библиотеке „Ђурђе Црнојевић” на Цетињу за кодификацију црногорског језика, српскохрватски лингвисти су тврдили да је „српскохрватски” језик научна лингвистичка чињеница, а „црногорски” варијанта српског тј. српскохрватског језика. На адресу црногорских институција за стандардизацију црногорског језика стигао је мејл Ребеке С. Гунтер из комитета Конгресне библиотеке да је одбор „расправљао више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори”. Навела је и да су предложили „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумијевање значајних лингвистичких разлика између два језика”. „Посебни кодови се додељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских”.

Ребека Гунтер је навела разуман и лингвистички логичан закључак комитета, али образложења Института за српски језик САНУ и појединих академика за истрајавање на називу властитог језика „српскохрватским” представљају
– противљење здравом разуму
– пружање принципијелне подршке „црногорском” и сваком новом надијевању новог „националног” назива „заједничком језику”
– релативизовање назива српског језика,
при чему заузимање „српског” става у односу на племенски престиж са црногорским говором говори о „племенском” и политикантском приступу лингвистици, на шта је средином 19. стољећа Лазо Костић указивао Даничићу, наводећи текст Макса Милера као водећег евроамеричког ауторитета: да је хрватски само варијанта српског или словеначког језика и да се језик увијек називао само српским. Међутим и данас, као и тада, српскохрватски лингвисти су радили на српскохрватском јединственом језику и није их занимала лингвистичка и историјска истина.

Евроатлантска колонијална културна политика почетком 19. вијека после рушења отоманског царства, као и почетком 20. и 21. вијека, спречавала је излазак српског језика на средоземље, осим интегрисаног у југословенску латинску славистику – у заједници са постојећом или измишљеном римокатоличком еврославистичком националном заједницом релативизованог назива „српски или хрватски” народ и језик. Истом стратегијом данас евроатлантска алијанса политички признаје (према НАТО назорима) независтан назив „црногорском” и „бошњачком” језику, а у Србији одржава српскохрватски језички даничићевски дискурс – дакле, да српски језик не би био препуштен српском православном писму, имену и идентитету. Управо на то нас подсјећа Декларација о заједничком језику – да пројекат полицентричног југословенског језика не предвиђа формирање било које веће националне независне државне језичке политике, већ процес полицентричног фрагментисања и „ферментисања” „заједничког језика”.

Еврословенски процес колонизовања српског језика, формулисан у Декларацији о заједничком језику, подразумијева полицентрично право сваког новопроглашеног националног назива „језика” на самоопредјељење до отцјепљења. Зато је САНУ на лингвистичком линку са еврословенском језичком политиком за југоисточни Балкан, успостављања континуитета и курса филолошке формуле српскохрватског „двонационалног” назива језика, као програмског подржавања и промовисања принципа Декларације о заједничком језику – права на кодификацију „црногорског” и сваког самопроглашеног новоименованог дијалекта – „језика”.

Стога нису неосноване оптужбе ХАЗУ против ЕУ да Београду додјељује мјесто ментора у наметању евробалканског диктата југословенског „језичног јединства”, дакле, да због тога не допушта да „хрватско име буде назив засебног службеног језика”. Зато у односу србојугословенских лингвиста према додјељивању међународног кода „црногорском” језику не препознајемо српско право, него југословенско самоколонизовање српског језика, као у укидању краљевина Србије и Црне Горе 1918. године и филолошком формирању и проглашавању два назива једног заједничког југословенског народа и језика.

Пише: Огњен Војводић

Извор: ФБ Репортер