ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: ЖИТИЈЕ ОЦА СЕРАФИМА КОПРИВИЦЕ (1910-1997), Косово и Метохија

*Сви подаци за овај чланак о оцу Серафиму прикупљени су од њега док је био жив, затим од сестара Пећке патријаршије, које су знале његов живот и у Будисавцима и у манастиру, од оца архимандрита Јустина Тасића, од оца игумана Тадеја Штрбуловића, дугогодишњег старешине у Пећкој патријаршији за време и после рата, као и од јеромонаха оца Доротеја духовника у Грачаници и духовног брата оца Серафима*

Јеромонах отац Серафим Копривица завршио је своју животну књигу у манастиру Пећкој патријаршији 21.јула 1997. године у својој 88. години. Отац Серафим је рођен у Вукојевцу у Крпимеји код Куршумлије, 1910. године. На крштењу је добио име Никола. Детињство је провео у родном месту као дете сиромашних и побожних родитеља. Још у основној школи гајио је жељу за монаштвом.
Почетком 1941. године, Никола је као војни обвезник пао у немачко ропство и отеран у Аустрију, где је у заробљеничком логору Усталсук бр. 17-А провео четири године. По завршетку рата вратио се кући у пролеће 1945. године.
Код куће се није дуго задржавао. Као побожни српски сељак, покренут вером и љубављу према Богу и монашком животу, Никола се одмах по доласку из заробљеништва, одлучио да иде у манастир. Зато, прво посећује манастир Пећку патријаршију, Дечане и Свети Прохор Пчињски, а онда ступа код јеромонаха Нифонта у манастир Ајдановац у топличком крају, који је посвећен Светом Ђорђу. У тој светињи под планином Јастрепцом мислио је да ће живети до краја живота. Није тада схватао да су животни људски путеви веома чудни. У Ајдановцу тада се осим игумана налазио још један монах и један дугогодишњи искушеник Цветко Бекић (Пантелејмон), који је пре монашења провео 22 године по разним манастирима у Србији и Македонији.

Међутим, нови искушеник, Никола, не остаје дуго у Ајдановцу. Чули су за њега комунистичке власти Нове Југославије да је дошао у манастир, о којима он још ништа одређено није знао, па пошаљу из ОЗНЕ неколико комуниста и скојеваца да га виде и испитају. Пошто им је Никола дао основне податке о себи, они су му саопштили да он не може остати ту у манастиру. «У околним шумама», веле, «има још четника, а он са брадицом и дужом косом већ им је постао сумњив». Да би га заплашили, рекли су му: «Ми смо добили наређење да те убијемо, али ако одмах изађеш одавде из манастира, ето, поклонићемо ти живот». Искушеник Никола им на то ништа није одговорио. Сутрадан, опет је дошло пет младих комуниста из обезбеђења. Старешина манастира јеромонах Нифонт није тад био у манастиру, отишао је у парохију. Војници су, како Никола вели, га одмах одвели у конак у његову келију и саслушавали . Питали су га зашто није извршио њихово наређење и напустио манастир? У тренутку постали су груби и бацили га на под, ударајући га ногама. Газили су га, тукли песницама и чиме су стигли. Кад су га тако немилосрдно измлатили, закуцали су у зид четири велика ексера и разапели га тако што су му канапом везали и руке и ноге за те ексере говорећи: «Нама је наређено да те разапнемо као Христа». Кад су га тако разапели и обесили, они су га и даље тукли по телу и лицу кундацима и шамарима, тако да му је крв текла из носа. Кад су видели да крв не престаје тећи, скинули су га са тог распећа. Двојица тих безбожних зликоваца рекли су, да га воде у шумицу иза цркве да га тамо стрељају или закољу.

«Кад су ме довели на ту ливадицу код цркве», вели Никола, «исцрпљен до бесвести сео сам, и молећи се у себи очекивао смрт. У то време партизанске црне тројке још су убијале све који су им били сумњиви. Ова двојица, који су наређивали да будем убијен, нешто су се претходно договарали шапатом. Један од њих изгледао ми је некако душевнији. Рекоше ми: „Друже Копривица, ми смо дошли да те убијемо, али кад си све ове муке истрпео од нас и ниједну ружну реч ниси рекао против нас, него си ћутао, а видимо да си скоро дошао у манастир, право из заробљеништва, одлучили смо да те не стрељамо“. Тада су ме носећи вратили у манастир, јер сам од мучења и батина био скоро непокретан.
Исте ноћи кад сам тако претучен заспао, и отац Нифонт се из парохије вратио, одмах је позвао лекара из Прокупља да ме прегледа. После једног сата лекар је дошао, прегледао ме и рекао игуману, да ћу најдаље за три минута умрети, те да спреми све што је потребно за сахрану. Јер, вели: „Све му је унутра поремећено од батина“. Игуман тада нареди да ме ставе у удобну и топлу собу.
Нисам могао готово целе ноћи заспати; само сам јечао и јаукао, молећи се у себи Богу. У пола ноћи осетио сам пријатан благоухани мирис да се не може исказати. У таквом мирису јави ми се као у сну, али на јави, свети Великомученик Георгије, заштитник нашег манастира и храбрећи ме рече: „Никола, брате, немој се плашити! Видео је Бог твоју веру и твоју муку. Зато ћеш још сутра бити здрав, и живећеш још дуго година. Ја сам Свети Георгије. Ово где ти живиш, моја је светиња“. Затим је нестао. Лежећи доле у самртним мукама и мислећи да ћу брзо умрети, са радосним страхопоштовањем доживљавао сам ово чудесно јављање. И заиста, сутрадан, ја сам потпуно здрав устао не осећајући никакве болове; оток и модрице нестали су. Тако сам сећајући се та три дана мука и болова, ево, проживео више од 40 година.

Кад сам оздравио дошао је код мене партизански конзул (шеф ОЗНЕ) и питао ме: „Зар још ниси отишао одавде? А добио си наређење да одмах идеш“. Ја сам ћутао. Незадовољан тиме хтео је одмах да се врати. Али застаде и повишеним гласом претећи рече ми: „Саопштавамо ти ово већ трећи пут, па ако не напустиш манастир, бићеш стрељан“. Затим, видевши да стално ћутим, додаде: “Извини, не питасмо те, можда си сиромашан човек па не можеш да живиш код куће; можда немаш од чега. Ако си сиромашан и незапослен дођи код нас у Прокупље, даћемо ти партизанку за жену и посао. О томе ми одмах јави шта си одлучио“. Затим отиде.

Искушеник Никола уместо одговора одмах те ноћи напусти манастир Ајдановац и преко Ниша оде у манастир Свети Роман. Тамо је провео извесно време, а онда, бојећи се тешкоћа сличних у Ајдановцу, прешао је у манастир Наупаре недалеко од Крушевца. Тамо је пребегао и искушеник из Ајдановца Цветко Бекић. Како нису имали од чега да живе због сиромаштва манастира, то Никола и Цветко из Наупара оду у Рашку у манастир Свету Тројицу близу Пријепоља, код игумана Макарија Поповића, негде 1946. или 1947. године у пролеће.

У Светој Тројици Никола је провео око седам година, а онда је и одатле отишао. Волео је монашки позив, па се трудио да живот проводи у посту, молитви, духовном размишљању и напредовању. Међутим, како су манастири после рата, због одузетости имовине, били у кризи, морали су ради опстанка, преостало земљиште обрађивати сами. Зато је Никола, као млад и снажан, морао више од других да учествује у разним пословима; чувао је краве, музао их, одлазио у Пљевља у набавку намирница, учествовао у богослужењу.

Игуман Макарије је дошао из Дечана у Свету Тројицу 1947. године на позив епископа Будимско-полимске епархије, Макарија Ђорђевића. Са собом је довео и школског друга из Монашке школе, загребчанина, јеромонаха Михаила.
Видећи у Николи доброг, побожног и послушног искушеника, отац Макарије већ следеће, 1948. године, га постриже у монашки чин са новим именом Серафим. Исте године предлаже да буде рукоположен од епископа Макарија у ђаконски и јеромонашки чин. Тако је отац Серафим сада имао нове обавезе у вршењу богослужења и чинодејства. Али тешкоће које су у то време преживљавали скоро сви наши манастири у Југославији, нису заобишле ни манастир Свету Тројицу, ни њено братство.

Прво је због неког свог разлога УДБА затворила 1951. године игумана манастира Бање код Прибоја, Пахомија Латинчића. Њега је у то време замењивао из Свете Тројице игуман Макарије водећи бригу о манастиру. Затим, после годину дана, по повратку у манастир, оца Макарија из неког разлога, можда због вицева на рачун комуниста и њихове власти, оптужује УДБИ његов сабрат Михаило који остаје у манастиру као старешина, а игуман Макарије одлази на Цетиње ради издржавања казне трогодишње робије.

За то време отац Серафим и отац Доротеј, који је дошао у исто време у Свету Тројицу (из Пећке патријаршије) и били замонашени од игумана Макарија, били су малтретирани од грубог и сујетног Михаила још 1948. године, а сада и више. Да не би прошли као њихов духовни отац Макарије, они се повуку из Свете Тројице. Отац Серафим привремено оде у Милешево, о отац Доротеј оде у Ђурђеве Ступове код Берана, јер су били у истој епархији. Отац Доротеј промениће многе манастире, од Ђурђевих Ступова, преко Бање прибојске, Пећке патријаршије, Дечана, Жиче, Вујна, Клисуре, Велућа, до Славоније, где ће се код Пакраца зауставити на парохији у Капелни код Доњег Михољца и у Мединцима код Подравске Слатине. Отуда се (1962) враћа у рашкопризренску епархију у Дечане и Грачаницу.

Не желећи да се враћа у Свету Тројицу, отац Серафим из Милешеве одлази (1952. или 1953.) у Пећку патријаршију. У међувремену, пре него што ће отац Серафим отићи Пећку патријаршију, желео је да оде у Блаце, близу Ајдановца, да покуша да обнови неку стару црквицу и да у њој као у испосници живи, мислећи да ће тако најбоље сачувати душевни мир. Но,то му није изашло на добро, јер није било с благословом, иако су га месни свештеници из Блаца звали да им помогне. Он се том приликом (на Духове) одазвао, дошао у Блаце и помагао свештеницима колико је могао, учествујући са њима у литији. Затим је отишао да преноћи код те старе цркве удаљене од града један километар. Како је био сам и на усамљеном месту, дошли су му ноћу неки млади безбожни људи. Прве ноћи претили су му и плашили га. Друге ноћи дошли су поново, и видевши да је сам почели га шамарати, тући ногама, песницама. Отишли су, да би се након једног сата вратили. Кад су видели да је још у црквеној кући, поново га почеше тући. Отишли су, али су се након извесног времена вратили и по трећи пут га тукли. То су, веле, били управник поште и два његова друга, комунисти и скојевци. Кад су га по трећи пут тукли, говорили су му: «Ти си нам претио да ћемо ми у пакао, па кад је тако, онда бар да знаш зашто ћемо у пакао». Зато су га терали да призна да има нечасне везе са попадијом, да би га могли још више окривити. Натерали су га да отвори цркву и да лупа главом о црквени стуб. Кад није хтео то сам да учини они су му главу лупали о стуб и тукли ногама. Тада су га свукли и нагог извели из цркве и вукли по порти. Кад је почело да свиће, оставили су га таквог и побегли. Отац Серафим се некако подигао, обукао се у цркви и полако отишао у град до свештеникове куће. Кад су га видели тако претученог и крвавог на прагу своје куће, згранули су се и поп и попадија. Брзо су му указали прву помоћ и после неколико дана кад му је било боље испратили га у његово место у Вукојевац, а потом у Пећку патријаршију.

Кад је дошао отац Серафим из Милешеве, односно из Блаца у Пећку патријаршију за сабрата, тамо је наишао на још веће тешкоће него у пљеваљској Светој Тројици. Но навикао да подноси невоље, без којих, како је видео да нема живота у манастиру – чак их је више него у свету, он се одлучује на смиреност и трпљење. Лакше му је било у Патријаршији утолико, што је било више сабраће, па су се тешкоће лакше подносиле. О животу и тешкоћама у Патријаршији у то време, треба посебно писати, да би се обележило време и историја Пећке патријаршије у том времену. Ми ћемо се задржати само на подвизима оца Серафима.
Сва страдања и невоље кроз које је у то време пролазио манастир Пећка патријаршија са братством и старешинама, од игумана Доситеја (1938), јеромонаха Јована Зечевића, јеромонаха Јелисеја, архимандрита Виктора Гиздавића, игумана оца Тадеја Штрбуловића, јеромонаха Јована Трбојевића до јеромонаха Антонија Абрамовића (1957), кад долази игуманија Февронија са сестрама, и Пећка патријаршија постаје женски манастир. Сва су та страдања, понижавања и невоље биле последице јаке детонације мржње ондашњег времена и власти, која је радила на томе да се разори Српска православна црква и Пећка патријаршија, и то још од пре почетка рата (1939), па до после рата (1945) и касније.

У доба одласка Антонијевог из Пећке патријаршије (1957) у манастиру је остао само јеромонах Серафим. Он је деловао као прост и недовољно писмен човек, али и као монах који је имао више вере од многих, трпљења, побожности и љубави према свом позиву и према светињи у којој је живео и упорно се подвизавао. За њега кажу, да је највише од свега волео богослужења. Устајао је врло рано, пре четири сата, и проводио би у цркви више времена од осталих. Стога би тражио од игумана, да му се дозволи да у цркви врши богослужење по светогорском. С обзиром на ратно време и на недовољан број братства, у почетку му то није дозвољено. Али кад су видели колико је упоран и колика је његова жеља за дужим богослужењем, дозвољено му је. Игуман је чак и рекао: «Иди, па немој ни излазити из цркве».

И док би остала братија радила у пољу, у баштама, на Придворцу и на економији, он би са искушеником Цветком Бекићем почињао јутарње богослужење у четири сата, са полуноћницом, а завршавали би светом Литургијом после јутрења, катизми и часова, око четири сата после подне. Мало би се одморио и нечим поткрепио, да би затим почео вечерње богослужење. О њему су због тога кружиле и шаљиве приче као, да је неком приликом тражио мердевине или стубе, да би на вечерњем и јутарњем богослужење окадио свеце на фрескама. Кад се Антоније Абрамовић неком приликом као старешина Пећке патријаршије пожалио патријарху Викентију на оца Серафима, да је на своју руку – много вели пости, не једе, не спава, много канона чита и скоро никако не излази из цркве, патријарх му на то одговори: «Оче игумане, кажи ти мени, колико ми сада имамо таквих молитвених монаха? Срећа би за нас била велика кад би ми више имали таквих монаха».

По одласку Антонија, Патријарх је одмах (1957) претворио Пећку патријаршију у женски манастир. За настојатељицу поставио је игуманију Февронију (Божић), која је три месеца раније, о Благовестима, дошла из Босне у манастир Нимник. Са сестринством је дошао и њихов духовник, отац Димитрије, старац честит, пун вере и побожног страхопоштовања. Њихов долазак захтевао је, да би успоставиле ред и нормалан живот, да се из Пећке патријаршије исели остатак избеглица и остатак братства. Тако је и отац Серафим премештен у Будисавце – манастирски метох и имање.

У то време у Будисавцима на парохији службовао је прота Милан Балшић. После његове смрти, богослужење и парохијску дужност вршио је отац Серафим. На тој дужности он се показао као изузетан пастир, свештеник и духовник. Народ га је волео због његове вере, побожности и молитвености, волео као светог човека. А можда зато што је деловао некако пустињачки просто и јуродиво. Зато су из многих крајева са Косова и Метохије, а и шире, долазили побожни људи и болесници да их он исповеди и да им чита молитву, или друго какво чинодејство уз прикладну поуку. Више је народ веровао у молитву оца Серафима него у лекара и ма ког свештеника, јер су многи болесни оздравили после његове молитве. Тако се и овде као и у јеванђељу показује, да Бог даје своју велику благодат јакима у вери и простоти свога срца, а не јакима у уображеном знању, господству и власти.

Пред смрт отац Серафим је дошао из Будисаваца у свој манастир где су му сестре обезбедиле и указале и лекарску и своју негу. Бог да прости подвижника, мученика и исповедника у вери оца Серафима, и нас да помилује његовим молитвама пред Богом.

Сведочанство, Ивица Пашић, расељено лице из Будисаваца

Последњег  века  2. миленијума и ми обични смртници бејасмо сведоци и имасмо ту  част да живимо заједно  са Божијим изасланицима. Један од њих је био игуман манастира Светог Преображења Христовог у Будисавцима, отац Серафим Копривица, који свакако у небеском свету носи више светачких титула и који заслужује да се Његово име нађе  у православном литургијском календару.
Ми, као народ, нисмо имали свест о томе да на прави начин спознамо изасланика дарованог нам од Бога. Зато се  молим Богу да нас освести и да се чешће сећамо и  помињемо нашег Светог старца, чије су молитве услишене пред Свевишњим  Господом.

Бесребреник, отац Серафим, имао је дар исцељења од разних болести. Код њега су, осим верника православне вере, долазили и  тражили помоћ  Албанци католичке и муслиманске вероисповести.  Аскетизам и подвижништво су код оца Серафима биле компоненте Његовог бића  уз сталну молитву, бдење и тиховање, што је свим верницима било познато.

Често се захвалим Богу што сам имао ту част да слушам молитве Светог старца, да учествујем у литургијама и по његовој жељи празником  читам прологе.
Срећан сам што сам, увек када бих отишао у цркву, целивао руку која је имала посебан изглед, мирис и боју. Његова жута рука, са мирисом тамјана  и израженим венама не бледи из мог сећања.

Био сам у 6. или 7. разреду основне школе када ме је отац Серафим замолио да пред Васкрс носим посуду са Васкршњом водицом и босиљком. Дечија знатижеља и вера у оца Серафима су код мене створиле радост што ћу са живим свецем обилазити домове у околним селима и засеоцима.  У Будисавцима, и у засеоцима Брегаџије, Насељење, Ступ, Трстеник, Наглавке, Крушево и Рудице,  са оцем  Серафимом,  од јутра до мрака, пешке сам обилазио  домове православних верника.  Свим верницима је било познато да отац Серафим приликом уласка у домове,  освећењем  водице и приношењем молитве за тај дом, улази у сваку собу, па су домаћице пред  Васкршњи празник и долазак оца Серафима детаљно сређивале своје куће.

Ходајући путевима, кроз њиве, ливаде и преко реке Бели Дрим, пречицама  које су биле  познате само оцу Серафиму,  у  поподневним часовима стигли смо у Рудице у кућу Влада Дашића.   На питање куме Радунке да ли сам гладан, постиђен, одговорио сам да нисам, али јој је отац Серафим рекао да ми спреми нешто да поједем на брзину, јер журимо због тога што треба да обиђемо и друге куће.  Остала ми је у добром  сећању  брижна жеља куме да ме нахрани. Питала ме је: „Желиш ли, куме, да ти испржим неколико јаја?“.  Ја сам стидљиво климнуо главом, одобравајући њен предлог. Отац Серафим је благо али одлучно реаговао: „Не јаја, Васкршњи је пост. Ако имаш нешто посно“.  Још више сам се постидео, па ми је кума уз благи осмех принела кришке хлеба намазане са џемом.  Још се сећам укуса домаћег хлеба и џема.  Када смо изашли из куће, добио сам на поклон неколико домаћих  јаја,  што је са осталим поклоњеним јајима, од других људи, представљао, по мом мишљењу тадашњег  дечака „невероватан“ број у збиру од 200 домаћих јаја. Мојој радости није било краја.

Као дете нисам могао да пронађем одговор како отац Серафим у току целог дана ништа није јео. Мрак је већ пао када смо се вратили, отац Серафим у манастир, а ја кући.

Хвала Господу Богу што нам је послао оца Серафима и хвала оцу Серафиму на подвижничком служењу у нашем манастиру, метоху Пећке Патријаршије, и на овом заједничком путешествију.

Извор: Фејсбук, група Манастир Преображење Христово Будисавци

Никола Пашић, Ивица Пашић

За сајт приредила: др Снежана Антонијевић