Срби на окуп! Враћа ли се морално-политичка подобност за одржавање чланства у Удружењу књижевника Србије? | Срби на окуп!

Враћа ли се морално-политичка подобност за одржавање чланства у Удружењу књижевника Србије?

Предмет: искључење књижевника Петра Милатовића Острошког из УКС

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
УПРАВНИ ОДБОР
Председнику Радомиру Андрићу
Београд, Француска 7

Београд, 27.4.2018. g.

Image result for udruzenje knjizevnika srbije

Поштовани господине Андрићу!

Обраћам Вам се поводом чланка објављеног у листу „Политика“ на Велику суботу (!) о искључивању књижевника Петра Милатовића Острошког из Удружења књижевника Србије (УКС). Нисам читао чланак, али сам из других извора сазнао да је разлог за искључивање наведеног књижевника из УКС због, према наводу Ваших речи, „oбјављивање недостојних текстова на Фејсбуку“ (у ствари, у питању су цитати на друштвеној мрежи Фејсбук из његове књиге сатире „Тамо они“!

Остао сам запањен двема несхватљивим и неприхватљивим чињеницама:
– да је УКС искључило једног свог члана из Удружења и
– да је разлог за искључивање политичке природе – објављивање на интернету цитата из књиге сатире.

Петар Милатовић као члан УКС није обавештен о седници надлежног органа који је расправљао и донео одлуку о његовом искључење из УКС и није позван да присуствује на седници тог органа. Остало је непознато који је то орган УКС донео такву одлуку. Искључени члан Петар Милатовић није званично обавештен ни о одржавању седнице непознатог органа, нити је обавештен о донетој одлуци, није му достављена одлука и није му омогућено право жалбе на одлуку.

Статут УКС постоји на сајту, међу Документима, добро камуфлиран да се тешко проналази, али не садржи процедуру искључивања чланова у УКС. Међутим, по општим правилима о управном поступку наведене околности доношења одлуке представљају повреду општих правила о искључивању члана неког удружења и његових права у том смислу.

„Истовремено, флагрантно је прекршен члан 19 Декларације о људским правима који дословно гласи: „Свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења, као и право да тражи, прима и шири обавести и идеје било којим средствима и без обзира на границе“. (Из јавног одговора Петра Милатовића на вест објављену у објављену у листу „Политика“ под називом „Постаје ли Удружење књижевника Србије (УКС) удружење куваних Срба?“)

У Правилнику о пријему у чланство УКС не постоји ни једна одредба о искључењу из чланства у УКС! То је логично, јер УКС по својој природи не може никога искључивати из чланства у тој организацији. Једном стечено право на чланство у УКС не може се поништити. Јер би се тиме поништила и суштина књижевности као уметности и делатности. Књижевна дела књижевника који је њима заслужио да постане члан УКС не губе своју вредност протоком времена и самим тим никад не престаје основ пријема у чланство у УКС нити само чланство.

УКС по својој природи не може на основу политичке конотације садржаја из књига сатире кажњавати своје чланове ускраћивањем права на чланство. Јер УКС није политичка организација из времена Брозовог самоуправног социјализма и Комунистичке партије Југославије. Или је УКС у овом времену неолибералног капитализма и демо(но)кратије променило своју ћуд и суштину и вратило се на метод морално-политичке подобности за одржавање чланства у Удружењу.

Не зна се ко је донео одлуку о искључивању Петра Милатовића Острошког из УКС, тако да сумња пада на Управни одбор УКС. Ево састава тог одбора по подацима из интернет презентације Удружења:

Радомир Андрић, председник УКС
Душко Стојковић, потпредседник УКС
Селимир Радуловић, потпредседник УКС
Новица Соврлић, потпредседник УКС
Верољуб Вукашиновић
Арсић Мандарић Зорица
Марко Недић
Петар Жебељан
Миодраг Јакшић
Драган Мраовић
Гордана Влаховић

А ево и састава Комисије за пријем у УКС, за сваки случај:

Ђорђевић Милан
Јовановић Славица
Лаловић Иван
Николић Гордана
Стојковић Душан
Ћулафић Драгомир
Чотрић Александар

Нека служи на част свим члановима Управног одбора и Комисије – коју немају они који су гласали за искључивање Петра Милатовића из УКС, а која је спорна (част) и онима који се нису оградили од такве одлуке или нису гласали против и о томе и о таквој одлуци обавестили јавност.

Постављам питање Вама, Радомиру Андрићу, председнику УО УКС, као и Милану Ђорђевићу, председнику Комисије за пријем у чланство УКС, да ли сте свесни да је оваквом одлуком нарушен углед књижевности као лепе уметности у Србији, углед свих мртвих и живих књижевника, и да је њоме повређен целокупан читалачки круг србске књижевности и сви њени љубитељи. Можете мислити шта би рекли и шта би мислили о овој одлуци УКС Петар Кочић, Јован Дучић или Милош Црњански?!

Посебно питање о овој срамној одлуци постављам Предрагу Богдановићу званом Ци, као председнику Одбора за одбрану слободе и права: шта је он учинио да се спречи доношење ове одлуке?

Питам следеће часне чланове управе УКС: Драгана Мраовића, Вука Крњевића, Александра Чотрића, Мила Медића и друге непоменуте – шта су они предузели да се таква одлука УКС не донесе.

Ова одлука УКС јесте, како лепо каже Петар Милатовић Острошки, флагрантна повреда Декларације УН о људским правима на слободу мишљења и изражавања. Начин на који је донета и њена суштина подсећају на брозистичко удбашко време комуњарских прогона елитних представника Србства и људи који слободно мисле и говоре. Овом одлуком УКС је написало најтачнију квалификацију своје управе и свих чланова те управе и искључило је себе из борбе часног дела елите и свих других прегалаца на очувању и одбрани идентитета Србства. Овом одлуком је постојећи сазив управе УКС декларисао себе као противника Србства и отаџбине Србије. Јер није у складу са идентитетом Србства кажњавање Србина који критикује било кога и било шта у интересу Србства и Србије.

Сигурно сте обавештени, Радомире Андрићу, да је у међувремену Аустријска национална библиотека у Бечу дозволила Петру Милатовићу да види и прегледа свих 160 србских рукописа, од којих су најзначајнији: Маријино јеванђеље из 11. в, рукопис Димитрија Кантакузина, Псалтир Гаврила Тројичанина из 1664. г, Српски патерик, Аутограф Светог писма у преводу Вука Караџића и тако даље. Надајмо се да је то пробијање блокаде приступу нашим културно-историјским артефактима који су отети и скривени по свету.

Како радили – тако вам и Бог дао, господине Андрићу и господо из управе УКС!

Ово што је Петар постигао својом србском и истраживачком оријентацијом, својим угледом у Бечу, није, дакле, успех неке културно-историјске институције или политике из Београда, него дело једног угледника у Србству и у књижевности, као и у историји књижевности и културе уопште. УКС у најмању руку је требало да поздрави овај лични успех свог некадашњег члана, а не да га искључује из УКС.

Петар Милатовић је добитник је:
– прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију;
– друге награде на такмичењу младих песника 1969. године у Подгорици;
– прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду;
– прве награде на књижевном конкурсу “Гласа Срба” 1993. године у Бечу;
– прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године;
– Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године;
– Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године.

Петар Милатовић је члан је Удружења књижевника Црне Горе (УК ЦГ), Удружења књижевника Србије (до ваше последње срамне одлуке) и аустријског удружења писаца.
Уређивао је у Бечу и штампао у својој штампарији: Хеликон, Глас Срба, Српске видике, Истину, а сада уређује Словословље, електронски часопис за књижевност, културу и уметност.

Петар Милатовић је угледан књижевник који је објавио преко 40 књига поезије, есеја и полемике, афоризама, студија, епиграма, коментара, приповедака, романа, сатире, коментара и интервјуа…

УКС требало би да служи на част што му је члан један такав књижевник као што је Петар Милатовић Острошки!

Познато Вам је сигурно под којим је околностима Петар Милатовић Острошки 1983. г. емигрирао из тииитине СФРЈ и да је под заштитом Уједињених нација постао емигрант у Бечу. Доживео је судбину Милоша Црњанског, протеран је из своје отаџбине и живео је ево близу четири деценије у изгнанству, лишен отаџбине и блиског контакта са својим народом. Од тада он никад више није посетио Београд, на пример, и ових дана припрема своју прву посету главном граду Србства после изгнанства. Поновни долазак у Београд помућен му је истеривањем из УКС. На неки начин тиме је, нажалост, продужена брозоморна потера за Србима родољубима и интелектуалцима.

Господине Андрићу, као председнику УКС и као саучеснику у одмазди коју је управа УКС извршила над уваженим књижевником и борцем за Србство и права Срба у дијаспору, ја смо могу рећи: како радили, тако вам Бог дао!

„Ово је три пута горе него у вријеме Тита! Спонзоруше постају књижевна елита!“ (Из „недостојних“ текстова Петра Милатовића на фејсбуку)

 

Видоје Марјановић
(обичан читалац и љубитељ србске књижевности)
Београд

 

 

Извор: ЦАРСА