РЕЗУЛТАТИ ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА У ЦРНОЈ ГОРИ: БОРБА ЗА ВЛАСТ ТЕК ПОЧИЊЕ

Досадашњи  председник Црне Горе, Филип Вујановић, кандидат владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС), громогласно је објавио да је на изборима, одржаним 7.априла, победио опозиционог кандидата Миодрага Лекића. Међутим, судећи по томе како се у Црној Гори развија ситуација,  та победа лако може постати Пирова, а радост због ње  – преурањена… ДПС, која је навикла да последњих 23 године свима наређује, овога пута је до резултата који јој је одговарао стигла уз огромне напоре. Према прелиминарним подацима које је објавила Државна изборна комисија, од признатих за исправне 316230 бирачких листића – за Вујановића је гласало 161940 бирача или 51,2%, а за Лекића 154290 или 48,79%. Испоставило се да је разлика међу кандидатима само нешто мало изнад 7000 гласова. То је мање него број листића који су одбачени као неважећи (10563) или број људи који  је гласао поштом  (11683). Како процењују експерти, манипулација са било којом од ове две могућности би била сасвим довољна да се добије потребних 7000 гласова, за које  се сматра да спадају у статистичке грешке.[1]

Треба узети у обзир и остале „организационе мере“ које власт предузима уочи и у току избора: на пример „сужавање“ списака бирача на изборним местима за које се поуздано зна да су опозициона, и „проширење“  спискова на онима, које контролише власт, те се  тако долази до чињенице да су се  за пет предизборних месеци  спискови променили за 8,5%, што никако не одговара миграцији становништва у том периоду[2]. Већ ту постаје јасно да гласање не може да се прогласи ни за поштено, ни за праведно. Контролисање оних гласача који зависе од власти, а који спадају у чиновништво, врши се прилично једноставно. Само треба да се у кабини у којој се гласа фотографише гласачки листић са презименом „правилног“ кандидата и приложеном личном каратом, и затим то покаже ономе коме треба. Опозиција зна за масу таквих случајева, али је врло компликовано њихово документовање јер је „виркање“ у гласачке кабине забрањено свакоме, ма о коме да се ради. Два дана пре избора на чудан начин је на интернету „пао“ сајт главног опозиционог органа – новина „Дан“ у коме је требало да буде пренета садржина јединог ТВ дуела  кандидата, одржаног претходне вечери. Зато је државна „Побједа“ њихову дискусију пренела потпуно изврнуто и тенденциозно. Списак таквих трикова би могао и да се настави. Европски посматрачи нису изражавали своје одушевљење због „демократски протеклих избора“ (ипак их је било срамота!), али нису хтели ни да их дезавуишу: све док је режим  из Подгорице послушан – не постоји разлог да се он подрива.

А Мило Ђукановић, лидер партије на власти, који није имао разлога да сумња ни у шта, назвао је победу Филипа Вујановића „правим подвигом, обзиром на услове у којима су избори одржани“. Ипак су Црногорци са њиховим витешким кодексом части навикли да за подвиге сматрају мало другачије поступке. Тешко да у њих спада елементарно „шибицарење“. Победа, проглашена на брзину, код народа је у устима оставила горак укус.

И није само ствар у томе да М.Лекић каже да је у ствари он победник  – њега црногорско друштво сматра за моралног победника. Чак и по максимално „исправљеним“ резултатима он је добио већину у најразвијенијим деловима Црне Горе – у Подгорици – главном граду, у Никшићу – другом по величини, индустријском, и у осталим већим градовима, међу којима су ХерцегНови и Бар. А власт је „убрала данак“ од  најдепресивније периферије, која потпуно зависи од ње. За Лекића су масовно гласали не само они становници Црне Горе  који себе сматрају Србима, већ и многи који се изјашњавају као Црногорци – и једнима, и другима је досадило да живе у лицемерју и корупцији. Вујановић је, у суштини, могао да победи само захваљујући гласовима албанске мањине  (7%), због чега ће морати да Албанцима плати тако што ће им давати посебна права и привилегије. Невиђено висок проценат оних који су гласали за досадашњег председника у општинама које насељавају Албанци оправдано изазива сумњичава питања оних других, који знају пасивну позицију тамошњег становништва, напаћено  од злоупотреба власти, баш као и сви. Само су у Рожајама независни посматрачи из мониторинга корупције MANS, који  припада  европској новинарској мрежи, пребројали 4000 „мртвих душа“, приписаних списку (присетимо се да је укупна разлика међу кандидатима 7000 гласова). А у приморском Улцињу за неважеће је проглашено невероватних 10,5% листића – овлаш повучена цртица на листићу  за опозицију и – листић је завршио у корпи.

Опозиција кроз Демократски фронт (ДФ) категорично одбија да призна резултате избора за законите, захтева поновно пребројавање гласова и најоштрију могућу истрагу свих кршења и махинација. При том она своје истомишљенике не позива на насиље и барикаде – Лекић лично, обзиром да је истрајан демократа, је против тога. Власт која је  навикнута да делује ђоном – сигурно је спремна за такав сценарио. Није искључено да и сама може да почне да се бави провоцирањем како би изазвала хаос и говорећи да „заводи ред“ разбила и онако прилично ломљиву и шарену опозициону коалицију. У ДФ то добро схватају и зато имају намеру да правду траже  „у оквиру закона“ и уз помоћ „меке силе“. Лекићев изборни штаб  је изјавио да ће се „свим дозвољеним средствима“  борити за освојену победу.

Али чак и уколико се не успе у преиспитивању изборних резултата, што ће се, највероватније, и десити  јер ДПС није навикла  да добровољно испушта из својих руку било шта, ипак – овој власти се више не гарантује миран живот. Пошто  је „путем неправедним“  ишчупала у многоме церемонијални, неолакшани стварном тежином у црногорском политичком систему председнички положај, она је дозволила да се посумња у њене парламентарне позиције и контролу министарског кабинета. Опозиција  већ потпуно јасно инсистира на организовању превремених парламентарних избора.  То  захтева ситуација, створена председничким изборима.

Формално, од 81 посланика у Скупштини,  ДПС има њих 48 у коалицији  „Европска Црна Гора“  заједно са утицајном Социјал-демократском  партијом  (СДП-ом), као и ситном Бошњачком странком и Хрватском грађанском иницијативом. Да би успела у распуштању парламента није довољно ни да се уједине све  снаге опозиције – чланице парламента. Али, у владајућем блоку се већ осећа озбиљан раскол. СДП на челу са својим  вођом – Ранком Кривокапићем, који заузима положај председника Скупштине, пошто схвата да ДПС води Републику у ћорсокак, те да њене позиције у друштву постају све климавије, одлучно је одбила да на изборима гласа за Вујановићеву кандидатуру. Кривокапић није само позвао своје истомишљенике да бојкотују изборе, већ је посредно подржао Лекића, тако што је изјавио да „његова победа не би довела до дестабилизације Црне Горе“.[3]

Премијер Мило Ђукановић је закључио да је понашање Ранка Кривокапића  „забадање ножа у леђа“. Са врха ДПС-а чују се позиви за Кривокапићево смењивање са места председника Скупштине, па чак и за прекидање савеза са његовом странком. Схватајући да ће пре или после осветољубиви премијер то и да учини, Кривокапић ће, вероватно,  све одлучније да се помера према  опозицији, која  јача сваким даном. Једно су „пусте жеље“, а друго је реални резултат који је њему, наравно, врло добро познат. Народ је рекао своју негативну пресуду садашњој власти и колико год да та власт покушава да изврне вољу  народа – само је питање времена када ће принципи режима бити срушени.

Шта више, Кривокапић,  као далековиди политичар, не може а да не схвата да је у будућности неизбежна општа демонтажа  ДПС-а, јер та странка  још одавно не представља политичку партију, већ „административни систем“, чије је постојање некомпатибилно са чланством у оним европским интеграционим удружењима, ка којима она и тежи. У том случају СДП, пошто припада оном делу идеолошког спектра коме припада и ДПС, има све шансе да преотме истомишљенике ове друге партије и да се претвори у водећу политичку снагу Црне Горе. Томе је допринело и мудро дистанцирање ДПС-а од манипулација власти у току председничких избора.

А тренутак за истину ће, очигледно,  да наступи када се обнове преговори о ступању Црне Горе у Европску унију. Ствар је у томе да је на тим преговорима већ дошло директно до дискусије о оним члановима одговарајућег уговора, који се односе  на обавезе земаља-кандидата у вези са обезбеђењем правосудног система, борбом са корупцијом и тд. Ситуација у вези са тим је у Црној Гори толико „до бола“  незадовољавајућа, а последњи догађаји су придодали у ватру толико уља да Брисел тешко да ће успети да на све то зажмури.  И преговори ће почети  да се врте у месту. У СДП-у ће се у том случају стећи све што је потребно  да се она одлучи  на разлаз од владајуће коалиције, и да објави да њихов циљ, који је дотле успораван,  представљају европске интеграције. У том ће случају на превременим изборима социјал-демократе Ранка Кривокапића имати врло респектабилну стартну позицију.

Како констатују црногорски аналитичари, у руководству ДПС-а су већ почеле да се појављују сумње да се случајно у Црној Гори не понавља  сценарио  који је већ виђен у суседној Србији. Да подсетимо, да је у Србији, после неуспешног кандидовања Бориса Тадића на председничким изборима, као кандидата  Демократске странке, његов дотадашњи коалициони партнер, председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић њему окренуо леђа и ушао у савез са Српском Напредном странком Томислава Николића. Награда за то је – звање председника владе. Подвлачи се да је у томе улогу одиграла и „подршка међународног фактора“ (мисли се на Русију“).[4]

Било како да било, позитиван резултат од одлучног изласка Миодрага Лекића на политичку сцену Црне горе је очигледан.  На пример, пошто су видели колико је у народу популаран његов захтев да се о могућем уласку Црне Горе у НАТО може говорити само после свеопштег референдума, са том идејом  је био принуђен и да се сложи и Филип Вујановић. А то је врло скупо! При том кандидат власти, агитујући за алијансу, због нечега повезује припајање Црне Горе са накнадним економским користима, што у ствари уопште није тачно, јер улазак у алијансу земљи намеће само нове и нове трошкове.

Миодраг Лекић је изјавио да Црној Гори тек предстоји да одреди онај систем безбедности, који је њој најприхватљивији.  Што се тиче НАТО-а прво „треба да се покаже достојанство“, те да се од њега захтева извињење за бомбардовања црногорске територије и коришћење забрањеног оружја 1999.године.

Михаил КАРМАЗИН / Фонд Стратешке Културе