ОТВОРЕНО ПИСМО ИРИНЕЈУ БУЛОВИЋУ

Где ти је брат?

Пост. 4.9

ОТВОРЕНО ПИСМО  ИРИНЕЈУ БУЛОВИЋУ

-Председнику Великог црквеног суда –

епископу бачком, администратору бечком, портпаролу и члану Синода,

потписнику равенскe уније, декану и   професору Богословског факултета, носиоцу

папиног “крижа” и  прстена…

             Господине Буловићу,

Обраћам Вам се као налогодавцу за мој прогон из СПЦ, затим, као моjeму судији и, најзад,  као председнику Великог црквеног суда. Наиме, сазнадох да Вам се  изволе изабрати се и на ту високу функцију. Ако, ако. Ко би други? Јер, нико успешније од Вас не може пргонити децу светосавску, нити их подводити оном јеретику из Ватикана, папи, који Вас је прстеновао или боље речено – обручио.

Дакле, обраћам Вам се са захтевом да ми доставите Ваше „ремек дело“ – Пресуду ВЦС бр 42/11 од 29. априла 2011, којом потврдисте ону жичку Ц.С. бр. 54 од 10. марта 2011.

Ово и зато што бих, по чл 88. Кривичних правила СПЦ (упркос у њој актуелној моди качења мачку о реп свих правила), имао право да се обратим епископу Београдско-карловачке архиепископије, чији сам епархиот, (упркос Вашем хиру којим ту чињеницу игноришете), односно Сабору, за тзв. ванредно ублажење казне. Међутим, Ви ме својом самовољом тј. недостављањем Пресуде  онемогућујете у евентуалном остваривању мојих канонских права у мојој  Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, за коју сте, стиче се утисак, умислили да је Ваша прћија тј. имовина коју сте наумили унети у брак са Вашим „вереником“ (обручником) из  Ваше „сестринске цркве“ како је упорно називате, исповедајући тиме јерес.

Дакле, Пресуда ВЦС, на чијем сте сада челу, није ми достављена ни на који начин, иако је она, преко ,,ревносних” послушника,  пре две године  достављена новинарима на конференцији за штампу, читана по црквама и манастирима на светим литургијама и качена по огласним таблама храмова, што додатно говори о „озбиљности“, како одлука и начина спровођења истих од стране те црквене институције која ради под Вашим руководством, тако и неуважавањем речи: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јн 18,23).

О како би Вашем  Великом суду, за ту довитљивост, да је жив, капу морао скинути Томас де Торквемада, врховни инквизитор, изумитељ ломача и справа за мучење, који је осуђенима, ипак, за разлику од Вас и Вашег суда, барем саопштавао пресуду, пре него што би их спаљивао или мучио.

Осим тога, ако сам заслужио и  зарадио  Пресуду, хоћу роду и  потомству да  оставим ту моју плату – иначе, мени највеће признање које је бацило у засенак неколико десетина мојих ударништава, повеља, захвалница, грамата, споменица, ордења… које сам добио од световних и црквених власти. Јер, за мене нема веће награде него да састрадавам са светим старцем – владиком Артемијем, над којим је извршен злочин братоубиства, у којем су  благоизволеле саучествовати моје судије, тј. Ви и Ваш претходник г. Амфилохије.

Немојте ми, г. Буловићу, ускратити задовољство да  потомцима својим  оставим сведочанство да сте  Ви, као човек који папу зове ,,свети отац”; као  неко ко са узбуђењем у души носи папин криж и папин прстен; који пали свеће по јеврејским синагогама; који брани православној браћи и икони Мајке Божје да уђу у храмове које Ви нисте донели као мираз, ни из Буловића ни из Каранушића; који у храмове које изградише оци наши уводи јеретике – речју, да сте  Ви, као човек који је својим делима одавно себе изопштио из Цркве отаца нашијех, (одлучујуће) саучествовао у мојему искључењу из Цркве Светог Саве, из Цркве мојих ђедова, из Цркве мојих унука са којом Ви немате никакве везе, осим тиранијске, канонскогазеће, рушилачке…  Наиме, Ви сте господине Буловићу, поткопали темеље догматског и канонског устројства наше Свете Цркве и тако  од ње отпали упавши у „јаму“ коју сте нашој Цркви копали, али  Вас о томе нико још  није јавно обавестио.

Не тражим помиловање – тражим Пресуду! Дајте ми оно што је моје! Кусур задржите. Сваком своје. Да нам буде, та Пресуда, попутнина кад пођемо пред Истинског Судију. А поћићемо. Сем ако Ви и папа, будући непогрешиви, нисте и бесмртни!

Београд, 11. април 2013. године Господње,  две године после.

С доброжељењем,                      .

до добијања Пресуде или поновног искања  исте,

Милоје Стевановић

Београд, Теразије 29/15

П.С.

Док сам исписивао горње редове, као да однекуд чух глас и плач пророка Јеремије:

Тешко пастирима који потиру и размећу стадо паше моје! Говори Господ.

Зато овако вели Господ Бог Израиљев за пастире који пасу народ мој: Ви разметнусте овце моје и разагнасте их, и не обилазите их; ево, ја ћу вас обићи за злоћу дела  ваших, говори Господ.

И поставићу им пастире, који ће их пасти, да се не боје више и не плаше и да не погине ни једна, говори Господ. (Јер 23. 1,3,4)

У земљи Србаља има много оних који срцем чине гостољубље пастиру добром – владици Артемију и његовој духовној деци. Оном, дакле, светом старцу, брату Вашем,  коме давно наумисте сломити кичму онако како и доликује папиним поданицима – како се у јавности сами декларишете: прстењем, крижом, делом и речју. Још је више оних који се с њима Богу моле, упркос вашим памфлетским претњама преко епископских аката која се каче по огласним таблама храмова.

Г. Буловићу, не малаксајте: судите, том лаосу Божјем, судом којим судисте мени, јер се дрско усуђују да гладне нахране, жедне напоје, озебле огреју, бескућнике приме под кров… И да с тим бескућницима, по врх свега, славе Име Господње. Разагнајте их, покажите до краја своје право лице. Распудите их, како и доликује лажним пастирима, вуцима у јагњећој кожи, едаби нам Господ, уз светог владику Артемија, по пророштву Јеремије, подарио још пастира добрих који ће нас вратити у торове и код којих ћемо пашу наћи, као што је налазимо код пастира доброг, владике рашко-призренског и косовско метохијског у егзилу Артемија, коме нека би Господ подарио многољетства, едаби правилно управљао речју Истине Божје. Истине, којој се ви, његови прогонитељи, ругате, додворавајући  се оном што је ,,устао против Христа” (св. Јустин) – папи, а кога Ви, о бруке, зовете ,,свети отац”.[1]