Отворено писмо патријарху Иринеју Гавриловићу

images

Отворено писмо патријарху  Иринеју Гавриловићу

Београдска патријаршија

Краља Петра 5 Београд

 

Христос воскресе – ваистину воскресе!

 

Ево, осми пут, умољавам црквене власти да ми доставе Пресуду Великог црквеног суда будући да ме, према ономе што објавише средства информисања,[1] осиљени безаконици који су умислили да су они „црква“, избацише из Цркве мојих ђедова пре седам година, а да ми још не уручише Пресуду, што, по слову црквенијех прописа, бејаху дужни.

Зашто устврдих да су моје судије осиљени безаконици? Будући да нас само истина може избавити (Јн 8. 32) – истина је ово:

– Супротно чл. 25 Устава СПЦ, ненадлежни епископ, је пре више од седам година (јануара 2011) наложио ненадлежном тужиоцу да пред ненадлежним црквеним судом подигне оптужницу против моје маленкости, зато што сам под свој кров примио обескућене рашко-призренске монахе (извршавајући тиме Јеванђеље по Матеју 25. 31–46) и зато што сам се молио Богу са владиком Артемијем (уместо као моји прогонитељи са јеретицима), па ће ме ненадлежне судије тога суда „ревносно“ казнити најстрожјом казном која постоји под сводом небеским.[2]

– Неки од тих „ревносних“ судија су унапређени због своје оданости безакоњу као, на пример, мој судија – поп Милан Јордовић који је из приличке парохије (после те пресуде) награђен парохијом на Савинцу у Пожеги. Ко зна где би му био крај у напредовању да га полиција (независно од безакоња које је чинио у гажењу богослужбеног поретка) није ухватила и у гажењу овоземаљских закона, тј. у шверцу дрогом, а узгредно се откри и његова прељуба са неким женама, као и содомија са вероучитељем.[3] Али, свеједно он ће, кад се стиша бура вероватно напредовати и бити помилован, ако ни због чег другог оно барем због склоности содомији, коју чак и црквени „велокодостојници“ промовишу.[4] Али око ових мојих ненадлежних судија не треба арчити речи, јер такви ће свагда, уместо Божје, испуњавати вољу оних од којих им зависи богатија парохија, а због шачице сребреника трговаће и вером, и дрогом и душом.

– Већу пажњу, међутим, заслужује крупније зло – надлежне судије Великог цквеног суда (ВЦС), који својим безакоњем поткопавају темеље светосавске Цркве:

  1. Тадашњи председник ВЦС бијаше папољубац[5] и носилац папиног прстена[6] Амфилохије Радовић, братоубица, други Каин, који о себи сними филм у коме се представи као „косовски јунак“ не помињући Авеља (владику Артемија који бејаше напунио опустеле косовско–метохијске манастире монаштвом о чему сведчанство остави патријарх Павле)[7]. Ту бројну духовну децу владике Артемја папољубиви[8] Амфилохије распуди из Косовских светиња. Потом, неке од тих светиња, како тврде познаваоци наших и светских прилика, дођоше у руке „агентима ЦИА“ (Central Intelligence Agency – CIA)[9] који их претворише у „CIA станице“, еда би их тотално уништили у складу са тајним споразумом који потписаше папа, САД и Немачка.[10] Тај папољуб, Амфилохије, из Српске цркве у Црној Гори одавно избаци оно „српска“ а рад бијаше да здомча трон патријарха српског, мислећи, ваљда, да би он брже и боље од свих гурнуо „децу Св. Саве да се утопе у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне које се зову милозвучним именом екуменизам како рече (па порече!)  портпарол СПЦ[11] (који има моћ, чак, и да демантује[12] и преправља ставове Патријарха). Овом бестидном папољубу – Амфилохију Радовићу  није доста то што се Патријарх мољаше Богу да им (тамо њима) папа дође у Србију,[13] па чак ни то што се јавно самопрогласи екуменистом,[14] чиме се – авај! – по учењу светих отаца уврсти у јеретике, будући да је екуменизам = јерес = свејерес.[15]
  2. Други судија ВЦС Иринеј Каранушић–Буловић (иначе креатор и налогодавац ове „судске“ фарсе којом је хтео да поплаши Србе који у владици Артемију виде верно богољубиво чедо св. Јустина, због чега је он давно намерачио да му „сломи кичму“)[16] се није само одрекао свога духовног оца и свог презимена – он се одрекао и своје вере. О томе постоји море доказа, али довољно је навести само неколико из којих се види да је он, правилима Светих Отаца, одавно одлучен од Цркве, јер је од православља отпао, зато што је: осведочени папољубац[17]; папин вереник и носилац папиног прстена и напрсног „крижа“[18]; намигивач на све вере (не само на три)[19]; дволичњак каког свет не виде[20], палиоц свећа у јеврејској синагоги[21] и нажалост још формални епископ и владар из сенке ојађеном нам СПЦ-ом, а са новим Уставом припрема терен да се, не дај Боже, и митрополитом прогласи.
  3. Проф др Радомир Поповић и
  4. Проф др Драгомир Сандо – учене судије, којима у моменту суђења недостајаху две ситнице: храброст и образ. Кад се образа сетише и шћадијаху га опрати, стиже их суд: мерише им мером којом они мојој маленкости мерише – бејаху смењени што су, тобож, похарали црквено сребро и злато[22].
  5. Пети делилац ми „правде“ бејаше Фотије Сладојевић, који би произведен у двоженца“,[23] чиме се, по ко зна који пут, канони „окачише мачку о реп“[24]). Наиме, он остави далматинску и венча се са зворничко–тузланском невестом. Ваљда му је то награда за оно што може „дично“ да парафразира „најближег“ брата му Стипета Месића[25] (пошто Патријарх српски тврди „Ми Срби немамо ближе од Хрвата.“)[26] те да се понизи, попут колеге му Григорија, и папи рапортира: „Свети оче, посао сам обавио: Српске православне епархије далматинске више нема, сем на `артији, све сам их (сем неколицину) уписао у `царску` веру код Јова Кљака обећавши им да ће из те поганије изићи[27] кад на врби роди грожђе, или сам, пак, мудро посматрао како моја `најближа` католичка браћа оне непокатоличене православце прогоне или убијају по плану 1/3+1/3+1/3=0.“

***

Будући да је важније Богу угодити него људима, и да за спасеније наше није важно шта су, или шта ће људи рећи, молим Патријарха да моје судије умоли (пошто знадем да им не може наредити, јер су огрезли у непослушност сваком поретку) да ми доставе Пресуду, едаби потомцима оставио и то сведочанство. Њима је знано да су ме комунисти пре 35 година прогласили за „непријатеља државе и партије“, и да су, ондашњи моји прогонитељи, и државу и партију, потом, уништили[28]. Нека знаду и то да су ме екуменисти прогнали из Цркве, коју су наумили уништити. Нек се зна и туви да су и једни и други били вукови у јагњећој кожи, истог духа, само им барјаци  бејаху различити: први гурнуше народ у пропаст под барјаком: „Пролетери свих земаља, уједините се!“ а ови други пропадају под барјаком: „Јеретици свих земаља, уједините се!“

Најмоћнијем човеку у држави, у време оно, рекох да лаже (тврдећи да не зна шта се на Косову догађа, јер није информисан) да би се након 30 година сазнало да он, Стане Доланц, чињаше много више од лажи – као агент наших непријатеља[29] и да је, уместо да служи народу, служио нашим џелатима.

Надам се да овом ојађеном народу српском неће требати тридесет година да схвати да светосавском Црквом управљају цркворушитељи, вероломци и јеретици и да ти отпадници народ не воде него га заводе, додворавајући се папи који се уподобио сатани – како каза и доказа свети Јустин у горе поменутој књизи (стр. 117), на чије читање би Атанасије Јевтић био рад да нам стави забрану.[30]

Видим да, спремајући нови Устав, предлагачи показују своју решеност да достовере урушавање Цркве коју нам је утемељио и на чување предао Свети Сава, чиме ће се убарабарити са онима које опева и прокле владика Раде: „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство (читај: Цркву – оп. М. С), српске силе грдно сатријеше; великаши траг им се ут’ро, распре сјеме посијаше грко, те с њим племе српско отроваше; великаши грдне кукаквице, постадоше рода издајице.“ [31]

Рад бих био да моји потомци знаду да не шћадијах ни за ондашњим, ни за овдашњим осиљеницима који ме прогоњаху, уздајући се да свако од мојијег прогонитеља само снује, а да Господ одлучује.[32]

Будући да у окружењу Патријарха имаде подоста морално посрнулих и јеретичком отпадијом искаљаних људи који осрамотише нашу свету Цркву, питам се да ли он намерава макар покушати да са мајке нам Цркве скине колко било те срамоте или ће ћутати до последњег воздиханија из страха да га (моје судије) не утамниче у тој патријаршијској згради која је претворена у тврђаву богоиздаје, а да народ обавесте да је Патријарх у немоћи, како им је то бастало кад су хтели да отму трон од блаженопочившег патријарха Павла у свом цркворушилачком походу? И још се питам да ли су Патријарха гурнули да узме удео у том срамоћењу, како би му руке биле везане да било шта предузме против „многих у мантијама који данас служе антихристу“ – како устврди један частан калуђер.[33]

Молећи се да Патријарху Бог подари моћи да Га ћутањем не изда до краја, желим му спасење, без обзира што неће ни овога пута услишити моје мољење.

У Београду, о Васкрсу 2018 . године Господње          Милоје Стевановић

Теразије 29, Београд

 

Упутнице –  докази за пређе тврдње:

[[1]] Политика, 25.5.2011.

[2] http://www.kmn.rs/pdf/tajna-dedine-fioke.pdf  (Ур) Љубомир  Протић, Тајна дедине фиоке, Ниш, 2015. стр. 147-338.

[3] https://www.espreso.rs/vesti/hronika/230409/svestenik-i-veroucitelj-svercovali-drogu-pop-milan-imao-je-par-ljubavnica-a-bio-je-u-vezi-i-sa-prijateljemhttp://informer.rs/vesti/srbija/371954/ KAKO JE OTKKRIVENA MRAČNA TAJNA SVEŠTENIKA 5.3.2018;  http://www.telegraf.rs/vesti/hronika/2939746-novi-detalji-hapsenja-svestenika-i-veroucitelja-pop-je-imao-brojne-ljubavne-afere-vodio-je-buran-zivot-tvrdi-svedokhttp://www.kurir.rs/crna-hronika/3005523/svestenik-i-veroucitelj-svercovali-drogu-dvostruki-zivot-popa-milana-jordovica-istovremeno-imao-nekoliko-ljubavnih-vezaИ још много сведочанстава о „части“, „достојанству“ и „правдољубивости“ мога судије можете видети овде: http://time.rs/c/0f416f7a34/

[4] https://www.youtube.com/watch?v=vr3ngp_rwgw Грешни Милоје против Содоме и Гоморе (од 50. минута);  http://www.alo.rs/karadordevic-i-patrijarh-uz-anu-brnabic/112657;   http://www.alo.rs/otkrivamo-spc-zelimo-da-ana-nasledi-vucica/109503; в. прилог 1.

[5]https://www.youtube.com/watch?v=1xUbpgNMEAc Грешни Милоје, Екуменистичка фарса (2) или подрепаши.

[6]  https://www.youtube.com/watch?v=1xUbpgNMEAc  Грешни Милоје Утук Атанасију Јевтићу (од 50. мин).

[7] http://bskm.rs/2014/01/patrijarh-protiv-patrijarha-ili-kad-vrana-vrani-oci-vadi/ ; http://www.kmn.rs/pdf/sagresna-spc.pdf  Грешни Милоје, Сагрешења у СПЦ , Ниш, 2014, стр. 405- 407.

[8][1] https://www.youtube.com/watch?v=vHxdjTah7gk  Amfilohije o Papi Benediktu, Jovanu Pavlu ll i Jovanu Vl

[9]   https://facebookreporter.org/2017/07/29/smetao-vladika-artemije-dzon-bosnic-irinej-dobrijevic-i-sava-janjic-su-agenti-cia-e-a-manastir-visoki-decani-cia-stanica/https://www.youtube.com/watch?v=zgUZK3Xfqk8 (од 16 мин).

[10] https://www.youtube.com/watch?v=bCbdDn512M8; http://kmn.rs/pdf/izgubljeno-jagnje.pdf  Грешни Милоје, Изгубљено јагње, друго издање, Ниш, 2016, стр. 88; в. Прилог 2.

[11]  http://www.kmn.rs/pdf/tajna-bezakonja.pdf  Тајна безакоња, 3 издање, Ниш, 2012, стр. 95; в. Прилог 5.

[12] http://www.politika.rs/scc/clanak/264261/Da-li-je-Irinej-demantovao-Irineja

[13]  http://www.kmn.rs/pdf/cuvari-vere-predacke.pdf  Група аутора, Чувари вере предачке, Ниш, 2014, стр. 107–108.

[14]  Исто, стр. 369.

[15] Архимандрит Јустин Поповић, Православна црква и екуменизам, ман. Хиландар, треће издање, 2009, стр. 123.

[16] http://www.kmn.rs/pdf/tajna-bezakonja.pdf  Тајна безакоња, 3 изд, Ниш, 2012, стр. 100; Дуга, бр. 1638, 30.3–12.4.1996, Ломљење кичме Артемију – Ж. Познановић.

[17]https://www.youtube.com/watch?v=1xUbpgNMEAc Екуменистичка фарса (2)

[18] http://www.kmn.rs/pdf/cuvari-vere-predacke.pdf  Група аутора, Чувари вере предачке, Ниш, 2014, стр. 325; Грешни Милоје, Сагрешења у СПЦ , Ниш, 2014, стр. 481.

[19]  Иринеј Каранушић–Буловић је превазишао речи Светог Владике Николаја да „на три вере оком намигују, а ни једну право не верују“ – в. Прилог 3. 

[20] О дволичју овог човека, који једно говораше док се не здомча митре, а онда супротно чињаше – в. Прилог 4 и Прилог 5.

[21] http://www.kmn.rs/pdf/cuvari-vere-predacke.pdf  Група аутора, Чувари вере предачке, Ниш, 2014, стр. 369-370; Тајна безакоња, 3 изд, Ниш, 2012, стр. 102.

[22] Онај коме би истина морала бити светиња, рече неистину, осуди их и смени: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:604083-Patrijarh-smenjuje-zbog-nestalog-zlata , 7. мај 2016. «Патријарх смењује због несталог злата» (Р. Драговић);  Грешни Милоје, Изгубљено јагње, друго издање, Ниш, 2016, стр. 265.

[23] http://www.kmn.rs/pdf/cuvari-vere-predacke.pdf  Група аутора, Чувари вере предачке, Ниш, 2014, стр. 334–336.

[24] http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/odgovor-vladici-atanasiju.html – Косара Гавриловић

[25] https://www.youtube.com/watch?v=9w2PMEWh6EM Mesić: Posao sam obavio, Jugoslavije više nema!

[26] . http://www.politika.rs/scc/clanak/349864/Irinej-Srbi-nemaju-blize-od-Hrvata (Цитиране речи изађоше из уста патријарха српског Иринеја Гавриловића).

[27]Симо Матавуљ, Пилипенда, http://www.rasen.rs/2018/02/pilipenda-muke-srpske-dalmatinske/#.Wp0f3ujwZPY

[28] http://www.kmn.rs/pdf/tajna-dedine-fioke.pdf (Ур) Љубомир Протић, Тајна дедине фиоке, Ниш, 2015. стр. 77- 144.

[29]http://www.rtv.rs/sr_lat/zivot/drustvo/jovanka-broz-stane-dolanc-bio-nacista-i-agent-nemacke-tajne-sluzbe_374233.html

[30] https://www.youtube.com/watch?v=lsUhaEyxbdo  Грешни Милоје, Екуменистичка фарса 3 или Други утук Атанасију Јевтићу.

[31] Његош: „О Косово, грдно судилиште.“

[32] Бојим се да они, који протераше моју маленкост, а непосредно иза тога и мог духовног оца аву Артемија и његову духовну децу из Цркве (која није њихова него Господња, Његових апостола, Светих Отаца, исповедника, пустињака, мученика – које ми, за разлику од наших прогонитеља, следимо) не упадну у јаму коју су нама ископали. Јер Господ рече: „ Блажени прогнани правде ради“ , а Свети Оци веле: „Већи од свих благослова је кад нас неправедно куну“. (в. О одлукама јеретика  http://srbinaokup.info/?p=83745).  Ми прогнани својим прогонитељима  желимо спасење и не кунемо их, јер је казано: „Који благосиљају наследиће земљу,  а који проклињу биће истребљени“ (Пс. 36, 22) (в.  Изгубљени јагње, стр. 159–165).

[33]http://www.novinar.de/2008/03/09/otac-venijamin-danas-mnogi-u-mantiji-sluze-antihristu.html; Грешни Милоје, Сагрешења у СПЦ , Ниш, 2014, стр. 279.

Следи: 5 прилога

Прилог 1

(Фотографије лажних пастира – богоругача – преузете са ФБ страница)

brnabic  20170531_125827_1000x0

>> Vladika Porfirije, koji je sada i član Sinoda SPC (crkvene vlade), prišao je ministarki, uhvatio je za obe ruke i doslovno joj rekao: „Evo i uživo da vam kažem, imate moju i punu podršku Crkve da budete premijer, o vama mislimo sve najbolje. Niko se tome ne protivi, zaista. Molim vas, nemojte da verujete svakojakim glasinama.“<< https://www.espreso.rs/vesti/politika/151507/crkva-podrzava-brnabicku-za-premijera-porucili-joj-ne-verujte-glasinama-uz-vas-smo

            Тако мисли и говори владика екумениста (= јеретик!), упркос да и врапци знају за настраност оне којој он, као такозвани мотрополит и такозвана „црква“, дају подршку  https://www.kurir.rs/vesti/politika/2914621/ovo-je-anina-devojka-doktorka).

А овако говоре православни, свети људи о богоругачима тога соја:

Св. Јован Златоусти: „Мужеложници (хомосексуалци) су гори од убица, јер убица одваја душу од тела, а овај погубљује душу заједно са телом. Ма који грех да узмеш ни један неће бити раван овом безакоњу.“  И још каже да су мужеложници „бестиднији и од паса“ и да су „срамотећи свој род учинили га бесчаснијим и од неразумних створења“.

Св. Димитрије Ростовски: „Содомски грех је највећи, најтежи и најљући грех који највише гневи Бога и који је већи од осталих грехова који вапију на небо. За такав грех Бог не само што ће вечном казном мучити у паклу него је наредио да се такав грешник погуби (3 Мојс. гл. 20). И сам Он је као прву казну огањ пустио на Содомљане дајући пример да такви људи и касније треба да буду погубљени без милости.“

Тзв. Патријарх српски, 2011. рече : „Са пуно оправдања ову пошаст назвао би не парадом поноса већ парадом срама којим се блати људско достојанство и гази светиња живота.“ Рече, па порече! Преуми се. Па се слика, ваљда да својој пастви покаже како, куда и за ким треба ићи. Да их поучи, како рече један Драгачевац,  да реч „помилуј“, смене речју – „подилуј“ – и да им поручи: „Децо српска да би сте вредели – постаните педери“. (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/964586/patrijarh-protiv-parade-ponosa.html)

Прилог 2

( из књиге Грешни Милоје, Изгубљено јагње, друго издање, Ниш, 2016, стр. 88. в. ОВДЕ: http://kmn.rs/pdf/izgubljeno-jagnje.pdf  )

smilja

Прилог 3

(Фотографије преузете са ФБ страница)

13  3

2  5

4   6

7  8

9  10

11  12

1

ЗАИСТА ВАМ КАЖЕМ ИРИНЕЈ И АМФИЛОХИЈЕ СУ ПРИМИЛИ ПРСТЕЊЕ ОД ПАПЕ

Многи, на челу са Атанасијем Јевтићем, устврдише да је „Милоје лажов који тврди да су Амфилохије и Иринеј Буловић примили од папе прстен и напрсни крст“. Па још додаје: „Будибогснама!“ (https://www.youtube.com/watch?v=lsUhaEyxbdo)

Нико ме од те љаге умишљених „истинољубаца“ (који немају страх од Бога ни стид од људи) не би опрао, да није Иринеја Буловића који је јавно рекао: „То је (папа оп. М.С) показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: `Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима`. Нас је тај чин још више гануоТо је такође било дирљиво и за владику Амфилохија и за мене“. (Данас, 7.10.2003 – в. слику 1).

 

ЗАИСТА ВАМ КАЖЕМ ДА ЈЕ ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ КАРАНУШИЋ

Безочни клеветници веле да „Милоје лаже да је Иринеј Буловић некакав тамо Карнушић“. Наравно, немам ништа против да се човек презива како му је драго (рецимо Папљубић, Србомрзић, Језуитовић или Срећковић, Свемогућић, Бранковић… – то је његова ствар и његов избор) али није тачно да сам тврдњу (о КАРАНУШИЋУ) лажући измислио.

Опет ме је, од ових бестидника, поново  „спасио“ Иринеј КАРАНУШИЋ–Буловић који се у часопису „Теолошки погледи“ испод својих превода тако потписивао. Напр:

  1. Јединство идеала Христова, Архимандрит Иларион Троицки, преводилац: Јеромонах Иринеј Каранушић — Буловић , година IV (1971): број 2, стране: 119-141
  2. Будући велики сабор, Христо Јанарас , преводилац: Јеромонах Иринеј Каранушић — Буловић, година V (1972): број 3, стране: 160-17. https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/hieromonk-irinej-karanusic-bulovic:47 , као и на књизи Азбука православног живота, еп. И. Брајчанинова, Београд, 1974. (в. сл. 2)

slika 1   slika 2

Слика 1                                                            Слика 2

Дакле, нека се умировљени епископ Атанасије најзад смири и престане са дрским и обесним денуцијацијама, крајње је време, јер је исувише загадио духовни простор Србаља.

Прилог 4.

Писмо Иринеја Каранушић–Буловића оцу Томиславу Марковићу, ктитору катакомбног манастира Св. Јована у Љуљацима (подвукао М.С):

 

>>У св. Манастиру Хиландару, 25. VI  ( 8.VII ) 1976.

 

Драги у Господу оче и брате Томо,

Опрости ми што тако дуго не одговорих на Твоје писмо. Тешко ми је било да ма шта одговорим, а нисам знао ни шта да одговорим. Био сам запрепашћен суровошћу јадике Лауренција, и изненађен брзином којом се развио и одвио разлаз – по свему судећи, коначни – између њега и Тебе. Не мање сам био запањен и испуњен одвратношћу због некога – не знам ко је тај – из минхенске дружине ко је одјурио Лаци да Те денунцира. Ни ја не верујем да је то био Влајко, а о Твом добром куму не треба ни да трошим речи – он свакако није човек те врсте. Ко је био да је био, нека му је на част! Ти си излагао проблеме Цркве ту у Европи, питајући се куда води несхватљива и неодговорна тактика епископа – импровизатора, а не мање примера његових „подвига“ навео је и старина прота Алекса. Чувши од готово свих свештеника у Немачкој исту тужбалицу и јадиковку због владике – јадике, ја сам у разговору формулисао мисао да за вас, свештенике на Западу, нема излаза ако не затражите од Сабора смену неискусног владике искуснијим, зрелијим, способнијим човеком, са свим поштовањем које иначе он по своме чину заслужује. Ја лично сам већ пре пар година имао малу преписку са њиме због његове скандалозне и директно антиправославне „екуменске политике“, а тако исто и наш брат јеромонах др. Артемије. – Но тај разговор о црквеним проблемима, па и о улози Епископа у њима (неславној у овом случају), третирати, и то на основу подмукле и нечасне денунцијације, као неку заверу против епископа и као кажњиви криминални акт, – то може, убеђен сам, да чини само човек спаљене или бар спржене савести, а уз то са јаким тоталитарним склоностима.

После свега тога, размишљах да ли би било целисходно да напишем томе жалосном владици писмо, да му напоменем циљ нашег пута у Минхен (ја сам желео да одем тамо, и отишао бих и без Твоје братске готовости да жртвујеш Твоје време и снагу да ме одвезеш колима, са жељом да видим проту Алексу, а и господина Парежанина као живу историју још из дана Гаврила Принципа; поготову пак желео сам да из Минхена продужимо у Швајцарску), да му споменем недоличност његовог тиранског понашања, – али закључих, на основу његова претходнога понашања, да би то било бескорисно и узалудно, јер Те је израније имао „на нишану“, као ловац зеца (по изразу једнога другога владике). Осим тога, ствар је већ била решена Твојим тражењем отпуста из његове јурисдикције и преласком у епархију Његове Светости. Једном речју, моје писмо не би ништа изменило у створеној ситуацији. Једино би можда још већма ражестило на Тебе огорченог и ополченог владику – јадику. После сам мислио о томе да ли би вредело писати којем другом владици. Његовој Светости нисам имао шта да пишем јер си му Ти све опширно изложио, а он је показао разумевање примивши Те под свој омофор. Владика Павле је већ имао у рукама сав материјал о Твом случају, као и сав материјал из Шведске. Зато чеках да прође Сабор, да видим вреди ли писати коме од њих. Но после Сабора увидех да је истина жива да врана врани очи не вади. И зато реших да никоме ништа не пишем. Уопште, моје мишљење Ти је познато: по њему, српске владике су се затвориле у свој клан, еснаф, касту, како хоћеш, која је неприкосновена и изнад закона и канона, а сви остали су им сумњиви и опасни, под сумњом да су „левичари“ или „десничари“. Ако ко нешто рекне против владичанских вратоломија и авантура, укључно са држањем две епархије, са олаким рашчињењем, са нецрквеношћу и сличним, онда тога проглашавају било затуцаним фанатиком било сумњивим елементом; они нису никада ни за шта нимало криви. Буди владика и све ти је дозвољено, – тако испада отприлике.

Сматрам даље да за Тебе, због Твог емигрантског статуса, нимало не би био препоручљив повратак у Отаџбину у овом тренутку. Како дознах (а надам се да су извори поуздани),  Лаца је – у своје оправдање, а и знајући да је напад најбоља одбрана – пронео међу владикама теорију да си Ти режимски шпијун који њему много смета у раду, да ћеш зато да се вратиш у Југославију, итд. И сад владике – у већини својој – тако сматрају, како изгледа. Тако је, видиш, убио једним ударцем две муве: себе је представио као јагњешце и невинашце, а Тебе као курјака.  А за Шведску је дао објашњење да лажу његови тужитељи и да им је жеља да између себе деле црквени новац. Ово дознах из Београда. Знам да ће Те заболети, али морадох то да Ти јавим, да знаш докле иде некадашњи смерни скупљач цвећа са босанских планина.

Повлачим своје речи са почетка овог писма које се односе на нашу сумњу да је неко можда од наших саговорника из Минхена отишао Лаврентију и поднео лажљиву денунцијацију. Ја скидам сумњу са свих њих, јер сазнах да је жбир био, изгледа, неко ко је био на слави, на Ђурђевдан, с Тобом и о. др. А. у Минхену. Не знам је ли то тачно.  Чух и о томе како како је Лаца избацио Тебе и о. Артемија, не хтевши ни о чему да разговара. Бог нека буде милостив и њему и нама, али ја немам речи за такав поступак – то је за мене прави гангстерски поступак (кромје чина!).

Моје мњење и братски савет јесте овај: не дај „Опленац“, слуужи Богу и Роду, и не обраћај пажњу на друге ствари. – А није ми баш лако да дајем савет јер само делимично познајем тамошњу ситуацију.

Много ми поздрави оца Живка, проту Милана, Колунџића и остале, а пре свих и више од свих – Твоју добру попадију Милицу, њену сестру, мајку и остале. Ако догодине, с Божјом помоћу, наиђем на конгрес у Немачку, надам се да ћу вас опет све наћи здраве и веселе у „Опленцу“ и да ћемо се опет провеселити празничном радошћу, и да ће сукоб с Лаврентијем бити само горка успомена.

Мој рад, хвала Богу, напредује и ближи се крају. Дођох мало у Свету Гору да се духовно окрепим, а телесно одморим од Атине, – но задеси ме непријатност: ваљда, због знојења и пешачења (пре ће бити – због грешности) отворише ми се ранице на прстима на ногама, те већ неколико дана не могу да се крећем, чак ни на богослужење не идем. Надам се да ћу за два – три дана већ моћи да корачам без боловва. Помјани ме и Ти!

Радоваћу се свакој вести од Тебе. Мој и Пахомијев боравак код Тебе и Милице остаће ми увек у сећању. Неизмерна је моја захвалност према вама двома због онакве љубави и гостопримства. Такође ми много поздрави честите Србе босанске, Твоје помагаче и сараднике, побожне и честите, Ратка и његове и све остале, а особито од Пахомија и мене поздрави златнога чтеца. Поздрави све који ме се тамо сећају, и у моје име и у име оца Пахомија. – Пиши! – Поздрави, разуме се, и о. Артемија (њему ћу гледати и да се јавим ових дана).

С братским поздравима и љубављу у Господу Твоји одани

јеромонах Иринеј и (нечитко) <<

pismo slika 1

pismo slika 2

pismo slika 3

pismo slika 4

Прилог 5.

Писмо Иринеја Каранушић–Буловића владики Лврентију (факсимил овог писма у рукопису Буловића објављен је у часопису Свети кнез Лазар 12 (78), 2013, стр. 80-81. (Доња подвлачења М.С).

>>Атина, 26. нов. / 7. дец. 1972.

Од стварања света 7480.

Ваше Преосвештенство, уважени свети Владико.

Благословите! Опростите што Вам досађујем овим писмом, но повода за њ су два.

Први: видех негде лепе божићне честитке у издању Ваше Епархијске штампарије, те бих замолио да изволите наредити администрацији Ваше Епархије да ми пошаље 50 комада, разуме се са рачуном заједно, да платим.

Други: опростите ми, но из црквене штампе видим, а и иначе се чује, да ви, владико свети, којег иначе и ја и толики други уважавамо због несебичне и безрезервне преданости делу ширења речи Божје, прилично „екуменишете“ по Западу на начин који не предвиђају св. Канони. Наиме, може се, и треба бити пријатељски расположени према сваком, и бити отворен за разговор са сваким и омогућити сваком да упозна Св. Православље. Но све је то јасно. Молитве, заједничарење с инославцима је друго. Оно је, под претњом рашчињења и одлучења изричито и непопустљиво забрањено свима нама, од Патријарха до обичног крштеника (ср. Само 45. апост. Правило а и толика друга). Забрањена је и приватна заједничка молитва с инославним, а камоли учешће, активно учешће иноверних у православној св. Литургији, том изразу и печату црквеног јединства у вери, а не средству за постизање тог јединства.

А Ви, Преосвештени, на жалост моју и свих Ваших поштовалаца не држите много до тог већ разни протестанти и други певају, док ви служите, или читају апостол, итд. ( на пр. тако нешто чак и не осећајући да је ту посреди нешто шкакљиво, износи један чланкописац у последњем „Православљу“, од 1. 12. 1972. где вели како је пастор читао Апостол у Вашој Литургији). Ако се сећате, пре годину, о. Атанасије и ја смо, мада с горчином и болом у души, били приморани, по савести, да одбијемо част саслужења с Вама баш због тога активног присуства инославних у Литургији, док у другим приликама, када нема тога већ је Литургија само за православне и од православних, увек радо прихватамо част саслужења са Вама.

Но, молим, чујте и почујте најљући бол мој, и љуту тужбалицу. Дознадох наиме, да сте учинили нешто што се једва усуђују да учине и најлевичарскији „фанариотски екуменци“ а то је, авај, не само молитвено општење с инославцима, што се још можда може и појмити због прилика у којима сте на Западу, већ „светотајинско, причасно општење, општење у Трпези Агнецевој“. Конкретни податак гласи да сте на служби у Аугсбургу, јуна 1971. причешћивали „или почели причешћивати све одреда, ко год је хтео: православне, Латине и протестанте. Ако је то тачно, онда леле и куку! Жао ми је што овако зборим, но моје речи извиру из бола мога срца и из протеста целог мога бића, и као монаха и као човека који покушава да богословствује из Св. Отаца и по њима. И то да учини ко? Наш омиљени и познати Владика Лаврентије! Ако је горња вест тачна (а оне претходне о заједничком мољењу су тачне, јер сам и сам видео), ја Вас молим, не у своје име, већ у име Светог Саве и Св. Симеона, бораца за чистоту вере православне и за очишћење српских земаља од сваке духовне куге, тј. јереси и кривоверја, у име српских мученика и исповедника, а нарочито у име новомученика наших из последњег рата који у НДХ падоше јер претпоставише Православље јереси, у име свих Св. Отаца и Учитеља Цркве; у име Светог и неизмењеног Предања Цркве; у име свих прошлих и будућих векова историје црквене, у име самог Господа Христа, Началника и Савршитеља свете и непорочне и савремене вере наше Православне; немојте, Владико, Бога ради немојте!

Досад је Српска Црква вазда уживала велики углед међу Грцима и међу Русима, и уопште у православном свету, због свога трезвеног и благоразумног става према јеретицима, става јеванђелскога, по речи: “Будите мудри као змије, и безазлени као голубови!“ Немојте, преклињем Вас, да преко Вас и за Вас нама једноверна браћа помисле да се, ето и чеда Св. Саве утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом „екуменизам“, и да стану нарицати: „Како падоше силни“ (израз еп. Др. Данила).

Надам се да ћете разумети моје мотиве за ово писмо и да се нећете озлобити нити пак оскорбити због оваквог мог призива к Вама. Да Вам не написах ове речи и не упутих ову вапајну молбу, сматрам да ми то не би опростио св. Марко Ефески, чије учење изучавам и о којем припремам тезу, помоћу Божјом и светих Ваших молитава. Опростите и благословите! Уз метанички поздрав, остајем Вашем Преосвештенству одани у Господу недостојни послушник.

Јеромонах Иринеј

П. С. Молим одговор, Преосвећени, по обема тачкама писма. <<

 

 

***

НАПОМЕНА:

Ја, грешни Милоје, ово написах и потписах еда би они који још имају очи да виде, видели ко и какви људи су приграбили и себи приписали име Српска православна црква.

Милоје Стевановић