Нокаут и продужеци

,,Нека га само одбију – па макар наредних месеци морали да слушамо оде њиховој храбрости и жртвовању потенцијално већем и од оног кнеза Лазара и Милоша Обилића. Јер и то је боље, односно мање лоше и мање штетно, него да њихово прихватање – у суштини – незнатно модификованог Ахтисаријевог плана морамо да славимо као врхунац дипломатског и преговарачког умећа”.

Овим речима завршио сам последњи текст уочи „одлучујуће” осме рунде бриселских „преговора” између Београда и Приштине. Узгред, наводнике би вероватно требало ставити и овде, код „Београда” и „Приштине”, јер је у питању еуфемизам за унутрашњу употребу, с обзиром на то да је више него јасно – и тако се то и Бриселу и у светским медијима представља – да се ради о дијалогу на највишем нивоу између државних делегација Србије и Косова. Тужно али истинито.

У сваком случају, осма рунда је дошла и прошла, а српски преговарачки тим (могли би и овде покоји наводници) у њој доживео је неку врсту техничког нокаута. По њиховим сопственим речима, у Бриселу им није понуђено ништа, а тражено је практично све. На првом месту, ликвидирање српских институција на северу КиМ, односно успостава суверенитета републике Косово на читавој територији. Дакле, жеље Приштине и ултиматум немачких парламентараца преточени у званичан захтев Брисела, уз бахатост и тврдоћу која оставља простор за основану сумњу да се можда чак од почетка ишло на то да предлог буде апсолутно неприхватљив. Мада се не може искључити ни могућност да је такав постао, поред осталог, и зато што су, суочени са српском спремношћу да зарад добијања датума почетка преговора са ЕУ прогутају сваку понуђену жабу, у Приштини, Бриселу и Вашингтону непрестано подизали лествицу.

И ту долазимо до, у овом тренутку, кључног питања. Зашто онда наши „преговарачи” нису до краја поклекли и јавно прихватили оно што је од њих захтевано, као што су то, на „невиђено”, били спремни да потпишу Вук Драшковић, Динкић, Палма и већина српских аналитичара и новинара?

Нажалост, свакако најмање због добронамерних и убедљивих аргумената због чега би прихватање било погубно. Такође, не нарочито ни због страха од масовних протеста и проблема које би овдашња парламентарна или ванпарламентарна опозиција могла да им направи. ДСС је прилично пацификован, а и иначе им, ни у боље време, енергија, улица и протести нису били јача страна. А остали су, уз часне изузетке, довољно неатрактивни, компромитовани, разједињени, контролисани или луди да би – сем баш каквим епохалним „божјим чудом” – могли покренути неки озбиљнији талас. Па чак и да се удруже сви поменути и непоменути, ствар би се само незнатно поправила.

На крају, биће да је главни проблем у томе што, чак и после дугогодишње припреме, после толиког труда, стипендија и пројеката на „промени националне парадигме” и „промени свести”, убеђивања да је Косово ионако већ независно и да је то најбоље за све, дакле, после свега тога и деценијског рада на националној лоботомији – изгледа да, ипак, није лако издати. Поготово издати на Косову. Уз све јавно исмевање „небеске Србије”, није лако потписати безусловну капитулацију након што је и Црква јавно изнела свој став, након што се огласио Путин и након што су Срби са севера јасно рекли да они ни по коју цену неће прихватити да буду изручени у надлежност Приштине. „То ни Чеда Јовановић не би могао да потпише”, вајкао се у тренутку искрености један од преговарача.

Очигледно да овог пута у Бриселу нису хтели да дају чак ни какав-такав алиби, чак ни најмањи смоквин лист који би онда у здруженој медијској операцији прозападних лобиста и режимских агитатора био проглашен за „победу разума”, „реалистично решење” и „болан компромис” који „подједнако (не) задовољава обе стране”.

Али шта су они мислили и чему су се другом надали? Зар су мислили да су империји милији и дражи од Бориса Тадића,или Војислава Коштунице, па ће сада њима, Милошевићевим и Шешељевим наследницима, чинити уступке давати концесије које нису хтели да чине овим својим својевременим миљеницима? Не, господо. Они су дозволили да на власт дођете, само зато што сте дали обећање – или макар намигнули и „дали наговештај” – да ћете поводом питања Косова бити ефикаснији и коопертивнији од Тадића (који је, опет, био кооперативнији од Коштунице, који је, макар у почетку, био кооперативнији од Милошевића – који је, узгред речено, такође повремено умео да буде врло кооперативан). И то је то. Њих занима само безусловна капитулација, а не Тадићева каријера, Николићев образ или Вучићеви рејтинзи. Свакога ће подржати онда и онолико колико може да им користи и колико услуга је у стању да им „деливерује”.

Нажалост, већина наших „лидера” то схвати тек онда када одраде задатак, односно када буду искоришћени и одбачени. А неки чак ни тада.

Па, опет – после свега и упркос свему – треба подржати сваки колико-толико озбиљан и државолики потез своје власти, ма колико он можда био невољан и изнуђен, што сопственим претходним грешкама, што личним властодржачким интересом, или противничком бруталношћу.

Једино ме брине то што је била потребна тако велика и тако тешка артиљерија за једно тако мало и тако немушто „не”. Али боље и једно млако „не”, него „јуначка” капитулација.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”