Играмо се собом Русије и Европе

Ако Србија на западу нема савезнике и ако преко оцвале америчке метресе Француске покушава да добије мрвице са евроатлантског стола, њена Влада чини то због бирача у остатку Србије, а не државе. Када споразум потпишу, мрвице ће, ако их уопште добију, у медијима представити као тешком муком изборене народне векне и колаче. На жалост, сувише вреле и јестиве само на екрану

Вест да би Хашим Тачи и Ивица Дачић могли да поделе Нобелову награду за мир била би врхунац цинизма, да је цинизам у Србији макар спорадичан изузетак, а не дубоко укорењено правило свих политичких правила. Сетимо се само степена подударности онога што су садашње странке на власти обећавале у предизборној кампањи, у односу на њихову стварну акцију.

Како, ако не циничним, назвати став Владе у Београду да настави преговоре под окриљем ЕУ (и САД), а да притом сам премијер каже да на западу Србија нема ни једног савезника? Притом, то уопште нису били преговори, него сценски приказ непостојања српске државне воље и њене склоности самоуништењу, кроз безумно идолопоклонство обичном датуму.

Како, ако не нелогичним и циничним, окарактерисати премијерову изјаву да је Србија спремна да, у оквиру свог Устава, део надлежности пренесе на Тачијеву владу у Приштини, а два пасуса даље, у истом интервјуу, као да је на сточном вашару, изјави да би Београд и Приштина са лакоћом могли да се сагласе око размене севера Косова за општине на југу Србије.

Једина препрека томе су, каже премијер, Американци, којима се то не би свидело. Ето како чак и Вашингтон, у вртлогу српских парадокса, лако може да постане чувар српског суверенитета, само ако се то без одговорности, дипломатски немушто и пијачарски цинично саопшти!

Српски званичници нису штедели логику ни прошле недеље, баш као ни претходних. У париском Монду могло се прочитати да су, у ствари, тражили да „албански припадници“, односно албанска војска у настајању на Косову и Метохији, „извесно време не долазе на север“, али Албанци тај предлог нису хтели ни да саслушају, нити их се било какво „извесно време“ уопште тицало.

„Пре седам векова, бранили смо Европу од Турака. Данас нас је иста та Европа напустила. Србија је европска парија. То мора да се промени, зато сам се обратио Француској, да разговара са ЕУ и САД, пре него што нас удаве“, закључио је Дачић у том интервјуу.

Ако Србија на западу нема савезнике и ако преко оцвале америчке метресе Француске покушава да добије мрвице са евроатлантског стола, дословно било шта, макар милиметар испод Тачијеве (америчке и немачке) воље, њена влада чини то због бирача у остатку Србије, а не државних интереса, који нису ни у Бриселу, ни у Вашингтону, него у Њујорку и земљама које Србију подржавају.

Када споразум потпишу, мрвице ће, ако их уопште добију, у медијима представити као тешком муком изборене народне векне и колаче. На жалост, сувише вреле и јестиве само на екрану. У исто време, не би ме чудило да је тренутно „одбијање“ споразума немачка, а не српска одлука. Логично је да једино Немачкој тренутно одбијање српске стране користи.

На жалост, Србија се у најтежим тренуцима и ван државних институција игра сама собом Русије и Европе. Нису малобројни ни весници црно-беле истине са родољубиве стране, који су похитали да „одбијање“ споразума за дан преточе у обилићевско дело, подвиг и суштаствено јунаштво.

Ти несрећници мисле да руска војска заиста треба и може да се врати на Косово и Метохију, само зато што се званични Београд на тренутак загрцнуо у „преговорима“. У њиховим коментарима поново шикља неумерени и што је најгоре потпуно неутемељен оптимизам, раван прошлогодишњем, када су тврдили да се Србија сигурно од ЕУ окреће Русији.

За крај, у дубоком уверењу да су „преговори“ само театар апсурда, са унапред одређеним евроатлантским условима и епилогом, подсетио бих на елементе класичне грчке трагедије. Трагедија почиње прологом глумаца. У српском случају, пролог је био дуготрајан и сви смо слушали заклетве Ивице Дачића, Александра Вучића и Томислава Николића.

Затим, хор пева пародос. Медији су одлично отпевали слуђујући српски пародос, убеђујући људе да је отимачина територије еликсир за привреду и свечани почетак бољег живота. За хором иду чинови. Те европске епизоде пресецане су песмама хора и публика скоро да је уверена у лековитост трагедије.

На крају, хор певајући напушта сцену и одлази у Лисовић, певајући ексодос, а трагедија српске политичке сцене хорски, односно медијски, разблажује се „Великим братом“ и „Фармом“.

Сви елементи грчке трагедије су ту: прича, карактери, препознатљив говор, представа, мисли и мелопеја, односоно састављање песама. Е, српској јавности тренутно се саставља занимљива хорска, односно пропагандна песма, која ће да нам објасни да је споразум само мало одбијен.

Србији би корисније било да се забави кључним проблемима властитог политичког система, пре него што се, ступајући у светлу европску будућност, онако орвеловски и рајетински препусти „Великом брату“ или „Фарми“. Све док је тако, Србија ће проблем глади покушавати да решава сетвом у јануару, а у Брисел ће одлазити вођена надом да неће бити самлевена, него само исечена.

Дугачак списак невоља и одвратности почива на два кључна проблема: српске странке не одржавају предизборна обећања и њихово деловање наметнуте „више вредности“ претпоставља Уставу. Ко може озбиљно разумети државу, која своју територију држи на кантару властитог џелата, па макар један тас и био париски Монд?

Бранко Жујовић / Глас Русије