Сиринићка жупа и „Лазарице“ ПОЛОЖАЈ ШАРПЛАНИНСКИХ ЖУПА У СРБИЈИ

Др Снежана Антонијевић, Београд

Др Срђан Младеновић, Штрпце, КиМ

Шар планина представља пространу и сложену морфотектонску структуру између јужног дела Косовске котлине, планина Црнољеве и Црне Горе (Скопска Црна Гора и Кумановско-прешевски Карадаг), Тетовске (Горњи и Доњи Полог) и Метохијско-призренске котлине, Кораба (2764м), Коритника и области Љуме у североисточној Албанији.

Са Шаром почиње посебна морфотектонска целина Динарида која је позната као Шарско-пиндски планински систем. Као орографско-хидрографски чвор западне и централне области Балканског полуострва Шар планину су, под називом Scardus, означили још антички географи Страбон (63.год.пре н.е.) и Птоломеј (II век н.е.) у концепцији о Централном билу, које се од XVI века наводи као Catena Mundi, односно Catena del Mondo – „Верига света“. (Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и старе Србије, књига Прва, Београд, 1906)

Налазећи се посред наведених области у којима су етнички процеси имали нарочито високи интензитет, шарпланински регион, насељаван још од праисторијских, античких и рано-средњовековних времена, задобија карактеристике и функцију реципијента сродних и различитих етничких група и слојевитих етнокултурних супстрата, слично неким другим планинским областима. Стварању оваквих етничких својстава је нарочито допринео орографски склоп шарске планинске групе коју одликују заклоњене планинске котлине у басенима Плавске реке, Призренске Бистрице (слив Јадранског мора) и Лепенца (слив Егејског мора), са ексклузивном хидрографском појавом бифуркације Неродимке у јужном делу Косова (слив Црног мора). То су шарске планинске котлине Гора, Опоље, Средска и Сиринић.

СИРИНИЋКА ЖУПА

Сиринићка жупа захвата вијугаву речну долину Лепенца, на северним обронцима Шарпланине и њених огранака и врхова Ошљака, Језерских планина, Превалца и Бродске клисуре на истоку. То je једна од најстаријих помињаних средњовековних жупа, y којој je, захваљујући природним условима, било нарочито развијено сточарство. Њен први помен налази ce y пергаментном јеванђељу из XIII века, које ce чува y Националној библиотеци y Паризу. На њему су сачувана три записа. У једном je непознати књигописац забележио да je писао „у Сиринићких, краљеву лагатору“ (гласоноши). У другом да краљ (вероватно Милутин или Дечански) „22. јула узе Табану овце a њега свеза“. У трећем запису забележен je и познати, можда најстарији средњовековни српски стих, поетски вапај ο једној од не тако ретких гладних година: „О колика ми je тужица! Проса немамо a за пшеницу не говору“.

Други помен Сиринића потиче из 1331. године. Краљ Стефан Душан даје повељом пиргу манастира Хиландара, поред осталих имања и права, “планину Млечни ИТ(„ИТ“, прасловенска реч од глагола ИТИ, ићи, овде y значењу ΠΥΤ; Rječnik JAZU IV, 92.)  више Сиринић“.(С. Новаковић, Законски споменици српских држава Средњег века, Београд 1912, 486.) Већ и ови најстарији записи са поменом географских назива (Млечни Ит, Сиринић) и оваца јасно указују на основну привредну делатност ове жупе: сточарство и његове производе. (Саопштење XV, 1983, Прилози о споменицима Метохије, Новобрдске Криве Реке, Сиринићке и Никшићке Жупе. Милан Ивановић)

У тим селима Сиринићке жупе  било je 17 црквених споменика, који су данас y целини или делимично сачувани.Од тих споменика три су сачувана y селу Битињи: Св. Ђорђе y Горњој, Св. Теодор Тирон и Св. Димитрије y Доњој Битињи. У једној од ових трију цркава, a највероватније y цркви Св. Ђорђа, чувало ce до 1880. године познато Призренско јеванђеље, писано на пергаменту и илустровано са 36 минијатура, настало y ХIII веку. Te године гa je Народна библиотека откупила од антиквара Хаџи Јордана, који га je нашао „у селу Битина, Сиринићка жупа, Призрснска нахија“. Од тада до 6. априла 1941. чувало ce y Народној библиотеци y Београду. На несрећу, изгорело je кад и цела Народна библиотека од немачких бомби. Међутим, оно je због своје изузетне научне вредности имало и ту срећу да ce за њега заинтересовао познати француски и светски научник византолог руског порекла А. Грабар, који му je посветио две  ванредне студије и тако га за науку, и поред физичког нестанка, спасао за вечита времена. Из Битиње je y пожару Народне библиотеке y Београду изгорела и рукописна књига XVI века: Октоих 5—8. гласа. Обе ове књиге су се чувале y цркви Св. Ђорђа y Горњој Битињи, из разлога што ce до данас y тој цркви сачувало неколико средњовековних рељефно клесаних и орнаментисаних камених плоча, са или без натписа, као и један фресконатпис. Судећи по тој чињеници, црква Св. Ђорђа y Горњој Битињи била je не само најугледнија, него и најстарија. Црква je била y рушевинама до 1920. године, када јe нестручно обновљена.

У цркви ce налазе ови споменици:

1. Мермерна орнаментисана плоча са натписом Стојана;
2. Мермерна орнаментисана плоча без натписа;
3. Натпис на плочи часне трпезе;
4. Натпис ктиторке Јелене;
5. Недалеко од цркве, 500 m северозападно, стоји мермерни споменик са натписом ο завештању.

Напомена: треба бити обазривији по питању која је црква најстарија у Сиринићкој жупи, јер осим цркве Светог Ђорђа у Г. Битињи на то претендују и цркве Свете Петке у Беревцу и Успења Богородице у Готовуши.

Стручњаци сматрају да је у цркви Св. Петке писан Октоих “ 1353. године у држави превисоког и силног цара српског Степана и његовог сина Уроша руком јеромонаха грешног Данила“. Поменути Октоих данас се чува у библиотеци Честер Бити у Даблину, у Републици Ирској. Изнад беревачког засеока Ђуринце на месту званом Црквица на падинама планине Жар постоје остаци цркве Светог Димитрија која је у потоњим временима пренета у Доњу Битињу.

Пре пар година на гробљу у околине цркве Успења Богородице у Готовуши приликом копања раке мештани су ископали остатке подног мозаика. Налази су послати за Београд, а прве процене су говориле да се на том месту налазила изузетно стара православна богомоља. ) Задужбине Косова, стр. 397.

Сиринићка жупа – општина Штрпце има 16 насеља, од тога је осам насељено Србима (Штрпце, Брезовица, Врбештица, Јажинце, Беревце, Готовуша, Севце и Сушиће), четири Албанцима (Брод, Фираја, Ижанце и Коштањево), а четири насеља имају мешовити састав (Вича, Драјковце, Горња и Доња Битиња). Жупа заузима простор од 247,36 км².(http://www.kim.gov.rs)

Сиринићки Срби образују најкомпактнију српску заједницу на читавом простору између Дренице, Дечана и Ђаковице, преко Призрена и Суве Реке, до јужног Косова. За разлику од Горе, Опоља и Средске Сиринићка жупа представља биполарну етничку структуру. Појава исламизације и албанизације Срба је занемарљива, а сиринићки Албанци су сачували свест о племенској припадности и пореклу, по чему се разликују од свих етничких и декларисаних Албанаца шарпланинских жупа. (Радовановић М., „Шар планина и њене жупе у Косовско-Метохијској области јужне Србије“, Горанци, Муслимани и Турци у шарпланинским жупама, Зборник радова, књига 50, САНУ, Одбор за проучавање Косова и Метохије, Географски институт „Јован Цвијић“, Београд, 2000. 7-22.)

СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

У периоду од 03. до 09. априла 2011. године посећено је 16 цркава Сиринићке жупе које се налазе у 12 села: Беревце, Брод, Вича, Врбештица, Готовуша, Горња Битиња, Доња Битиња, Драјковац, Јажинце, Севце, Штрпце и Брезовица. (Фото: Антонијевић С.)

Цркве Сиринићке жупе су већином скромне, једнобродне, засведене и без припрате. Оне су особене по својим прислоњеним колонетама које су као архитектонски украс готово обавезни на спољашњим апсидама. Фрагменти сачуваног сликарства указују на скромне, локалне мајсторе тога доба.

Споменици културе од изузетног значаја су:

Црква Светог Ђорђа, Горња Битиња, СК 1421, 1958/1990, изузетан значај. Црква је подигнута после обнове Пећке патријаршије, а обновљена је 1920. године.

Црква Светог Николе, Готовуша, СК 1422, 1955/1990, изузетан значај. Црква Светог Николе се налази на сеоском гробљу, позната као црква Светог Димитрија, а посвећена светом Спасу, али је њена првобитна посвета била Светом Николи. То је једноставна, мала једнобродна грађевина.

Црква Светог Ђорђа, Горња Битиња; црква Светог Николе, Готовуша

Црква Светог Теодора Тирона, Доња Битиња, СК 1421, 1955/1990, изузетан значај. Ова црква, скромна једнобродна грађевина, налази се на сеоском гробљу. У цркви се чува икона са представом Визије пророка Илије из 1635/36, која би, по димензијама могла бити престона.

Црква Светог Николе, Штрпце, СК 1423, 1967/1990, изузетан значај. Прилозима многобројних мештана 1576/7. године сазидана и живописана је црква Светог Николе. Црква је обновљена у 19. веку, тада је добила и звоник.

Црква Светог Теодора Тирона, Доња Битиња; црква Светог Николе, Штрпце

Утврђени, али некатегорисани споменици културе:

• Брезовица, Градиште – Чајлије, остаци тврђаве, 13. век,
• Готовуша – Црква Св. Богородице, 16 – 19. век,
• Севце – Црква Св. Никола, 1861.; Црква Св. Атанасија, 1921.

Културна добра општине Штрпце

Осим четири цркве које су заштићене као споменици културе од изузетног значаја и три цркве које су утврђени али некатегорисани споменици културе у Сиринићкој жупи налазе се и следеће цркве: Св. Петка, село Беревце; Св. Петар, село Брод; Св. Димитрије, село Вича; Св. Илија, село Врбештица; Св. Димитрије, село Доња Битиња; Св. 40 мученика (Младенци), село Драјковац; Св. Петка, село Јажинце; Св. Јован, Штрпце и Св. Стефан, Брезовица.

„ЛАЗАРИЦЕ“

ЛАЗАРЕВА СУБОТА-ВРБИЦА

СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ ОД ЈОВАНА

11 Повратак у Јудеју. Лазарево васкрсење. Договор поглавара свештеничких да убију Исуса. Предсказивање Кајафино о искупитељској смрти Исусовој.

1. Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине.
2. А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом.
3. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш.
4. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу.
5. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара.
6. Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше.
7. Послије тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју.
8. Рекоше му ученици: Рави, сад Јудејци тражаху да те каменују, па зар опет идеш онамо?
9. Исус одговори: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види свјетлост овога свијета;
10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема свјетлости у њему.
11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.
12. Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће.
13. А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна.
14. Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије.
15. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему.
16. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим.
17. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу.
18. А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија.
19. И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти и Марији да их тјеше за братом њиховим.
20. Када пак Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сјеђаше дома.
21. Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој.
22. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог.
23. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој.
24. Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан.
25. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће.
26. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?
27. Рече му: Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос Син Божији који долази у свијет.
28. И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те.
29. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему.
30. Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на ономе мјесту гдје га срете Марта.
31. А Јудејци, који бијаху са њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче ондје.
32. А Марија, чим дође гдје бјеше Исус и видје га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овдје, не би умро мој брат.
33. Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди,
34. И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш.
35. Исусу ударише сузе.
36. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше.
37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре?
38. А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој.
39. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.
40. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш славу Божију?
41. Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио!
42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао.
43. И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље!
44. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде.
45. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега.
46. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус.
47. Онда првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион, и говораху: Шта да радимо? Овај човјек чини многа знамења.
48. Ако га оставимо тако, сви ће повјеровати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ.
49. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године бјеше првосвештеник, рече им: Ви не знате ништа;
50. Нити помишљате да је за нас боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне.
51. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умријети за народ;
52. И не само за народ, него и да расијану дјецу Божију сабере у једно.
53. Од тога, дакле, дана договорише се да га убију.
54. А Исус не хођаше више јавно међу Јудејцима, него отиде оданде у крај близу пустиње, у град звани Јефрем, и ондје борављаше са ученицима својим.
55. А бјеше близу Пасха јудејска, и многи из цијеле земље отидоше у Јерусалим прије Пасхе да се очисте.
56. Тада тражаху Исуса, и стојећи у храму говораху међу собом: Шта вам се чини, да неће доћи на Празник?
57. А првосвештеници и фарисеји бијаху издали заповијест, ако ко дозна гдје је, нека јави да га ухвате.

ОБИЧАЈ „ЛАЗАРИЦЕ“

Лазарице -диван обичај у Сиринићкој жупи на српској Шар планини, дан на Лазареву суботу – Врбицу када девојчице обучене у народну ношњу обилазе село, улазе у сваки дом, певају лазаричке песме, а народ их дарива. Са њима су и њихове мајке. Толико љубави, радости, лепоте и свега доброг на једном месту.

Од давнина је био обичај да девојке уочи Лазареве суботе, предвече, иду у шуму да сакупе суве гранчице које су везивале у снопље и доносиле кући. Том приликом су певале песму: “Ми из село излегомо стаде село невесело “ и “ми у гору ‘легомо стаде гора весела “ при уласку у шуму; као и : “ми из горе излегомо стаде гора невесела “ и “ ми у село легомо стаде село весело “ при изласку из шуме и повратку у село. Гранчицама које су донеле кући раном зором су ложиле ватру како би загрејале воду којом су се купале, а затим облачиле своју свечану ношњу. Свака Лазарка је своју ношњу сама ткала, шила и везла чиме се показивало колико је која вична ручним радовима тј. колико је вредна. Раније су у Лазарицу ишле девојке стасале за удају, па је овај празник био прилика да се оне покажу – да буду виђене. Данас иду девојчице узраста до средње школе, ређе нешто старије. Ношњу коју носе наследиле од својих мајки и бака или су им је оне припремиле.

ЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ, село Драјковце, Сиринићка жупа

За домаћицу

1. Ој јарино госпођо, леп си пород родила,

све синове банове, све јелчице ћерчице.

Несу мајке банови, но су мајке синови,

несу мајке јелчице, но су мајке ћерчице.

За дечака који је кренуо у школу

2. Соко лети високо, крила држи широко.

Мајка му се радује што он лети високо,

покрај неба широко.

За девојчице и девојке

3. Ој другајле, другачке, ми заједно седомо

ситан плетак плетомо, још по ситан везомо

ситну натку наткомо, бели бисер низомо,

беле паре бројомо и под ладом седомо.

За бебу (највише за дечака)

4. Има мајка пуценце, ‘де ће да га ушије,

на кошуљу под грло,

сас два конца свилена, сас две игле сребрне.

Конци јој се мрсеју, игле јој се кршеју.

За бремениту жену

5. Превила се купина преко влашке планине,

‘Де ће да се развије?

У свилене пелене, у шарене повоје, у сребрне колепке.

За домаћина

6. Ратар седи на рало, (Орач оре на њиву) сеје белу ченицу,

Да нарани дечицу, сас пребелу ченицу.

За дечаке старијих разреда

7. Бележниче јуначе, береш дрва у гору.

Па’ј девојку надалек. Пођи, дођи девојко,

да му перчин исчешљаш, па’ј да му га саплетеш.

За неожењене

8. Овде јунак нежењет. Што га татко не жени

што га мајка не жени.

Женио га бројно од две и три стотине

и четири иљаде.

Нигде слику не нађе, само Стојну попову.

Стојну татко продава, ал’ гу мајка не дава.

Стојну братко продава ал’ гу сестра не дава.

За млади брачни пар

9. Два се млада гледају у шарено огледо.

Кој по више, кој ниже.

Младожења по више са мланеста (мланестица) по ниже.

За домаћина

10. Заспао ми владика на Ристине постеље.

Сам га Риста будеше: „Дик се дик се

владико да дарујеш Лазаре,

жутом паром динаром“.

По два бела перпера, по два жута дуката.

       За дућанџију

11. Дућанџијо ћарџијо. Много ћара ћарујеш

Што престане од ћара да дарујеш Лазара.

Кад се улази у двориште

12. Бог помага у дворје ‘де улену Лазари.

Чиј’ су ово дворови тако лепо метени?

Кад се излази из дворишта

13. Станте збогом из дворје.

Де излену Лазари.

За удату жену која још нема деце

14. Трендавиљче невесто под трендавиљ седеше

и трендавиљ кидаше, у позарче тураше,

и у Бога гледаше. Дај ми Боже што ‘оћу,

мушко чедо детенце, белу лику јаглику

црнооку девојку.

За бебу девојчицу

15. Гркала је грлица у свилене пелене, у шарене

повоје у сребрне колепке.

За војника и путника

16. Ој војниче путниче много пута путујеш,

много ћара ћарујеш. Што престане

од ћара да дарујеш Лазара.

По два бела перпера, по два жута дуката.

Навечерје празника када се иде у шуму по дрва

17. Ми из село излегомо, стаде село сневесело.

Ми у гору легомо стаде гора весела.

Ми из горе излегомо, стаде гора сневесела.

Ми у село легомо стаде село весело.

На следећем линку су предивна дечица „Лазарице“ и народ села Драјковце у Сиринићкој жупи на Шар планини, гранично српско село према шиптарским селима. Снимљено је на Лазареву суботу 23. 4. 2016.године.

https://www.youtube.com/watch?v=_tVLQuYoISc