Један уранијумски метак донео нам 1.600 тумора

Стојановић открива да је сакупљен радиоактивни материјал ускладиштен, а „која је судбина пројектила који су промашили циљ и продрли у земљу, нема званичних изјава“.

„Као члан УНЕП-ове комисије на програму УН за човекову околину, обишли смо неке од ‘црних тачака’, односно градове који су за време бомбардовања претрпели највећу контаминацију животне средине: Панчево, Бор, Шабац, Лазаревац… По свом карактеру и обиму, био је то у свету до тада незабележен пример еколошког рата“, тврди др Стојановић.

После испаљивања око 10 одсто масе пројектила сагори при лету. Приликом удара у мету, од 18 до 70 одсто тела муниције се запали и оксидује у пламену. Оваква муниција лако продире и кроз челик дебљине 9 цм, а камоли кроз земљиште!

„Основна опасност за животну средину потиче од уранијумских честица у ваздуху. Оне се могу распростирати до око 5 км од места поготка. У почетној фази највише их има у ваздуху, а касније у земљишту и у води“, објашњава др Стојановић.

Када пројектил промаши мету, мања количина уранијума се ослобађа у ваздуху, док 90 одсто овог радиоактивног отпада заврши у земљишту. У зависности од састава земљишта и од дубине пробоја радиоактивне муниције, уран се преноси и тако долази до биљака и животиња. Следећа карика у ланцу је – човек.

Светска искуства говоре да се од износа неопходних за чишћење земљишта – врти у глави! Примера ради, Ирак је проценио да чишћење по локацији кошта од 100.000 до 150.000 долара. Јефтинији начин чишћења природе од осиромашеног уранијума је садња биљака које су „усисивачи“ радиоактивних честица. Овакав начин борбе је, открива др Стојановић, 50 до 75 одсто јефтинији од конвенционалних технологија. Али, Србија није искористила ни ту могућност!

„Предлагали смо да у Србији произведемо материјал за чишћење земљишта од осиромашеног уранијума, јер је наша земља богата фосфатом који би био основа тог производа. Међутим, Министарство животне средине није имало слуха за ту идеју. Тако је пропала могућност да за мање новца, а уз садњу биљака које би потпомогле чишћење, обавимо деконтаминацију„, открива др Стојановић.

Оно што додатно збуњује је чињеница да биљке које акумулирају уранијум и те како успевају на нашем тлу. Реч је, наводи др Стојановић, о купусу, кукурузу, слачици, сунцокрету и двема врстама дрвећа – тополи и храсту. Али, ми не само да нисмо искористили најједноставнији и најјефтинији начин деконтаминације земљишта од уранијума, него 14 година нисмо добили одговоре на основна питања.

Зашто је Србија била уздржана приликом гласања у УН о томе да ли муниција са осиромашеним уранијумом треба да остане у арсеналима великих сила? Одговора нема. Поставља се и питање одговорности оних који су свесно употребљавали такво оружје. Одговора нема.