Александар Костић: Да ли почиње црногорско пролеће?

Недељни председнички избори били су шести од увођења вишестраначког система у Црној Гори, и други након стицања независности 2006. године. Иако се дефинитивни резултати и њихов победник још увек не знају, већ се може закључити да они представљају прекретницу у новијој историји нашег јужног суседа, јер је након година сигурне и бахате власти засноване на мутним пословним подухватима и фаворизовању новокомпонованог црногорства, ДПС-СДП коалиција озбиљно уздрмана, а преко 160000 грађана је дало свој глас за промене система.

Владавини „милогорске“ политичке гарнитуре, која је без икаквих скрупула чинила све како би опстала, а која се већ неко време суочава са падом популарности због све већег сиромаштва, у недељу се супротставио некадашњи дипломата Миодраг Лекић, који је, иако је у изборну трку ушао као потпуни аутсајдер, успео да обезбеди широку и шаролику подршку  – од просрпских и процрногорских странака, до невладиног сектора и неколико веома утицајних медија. Његов резултат стога представља логичан и убедљив одговор грађана на владавину Ђукановићевог клана, а његов успех је утолико значајнији пошто је остварен у атмосфери озбиљних оптужби за велике неправилности и намештање гласова, уз учешће особа из полицијско -криминалног миљеа.

Изборна комисија Црне Горе је саопштила да је Вујановић победио са 51,2 одсто гласова, насупрот 48,8 одсто Лекићевих, док су посматрачи Савета Европе и ОЕБС-а саопштили да су председнички избори, са техничке тачке гледишта, спроведени на професионалан и ефикасан начин, а да су фундаментална права углавном испоштована. Лекић међутим не признаје Вујановићеву победу, уз тврдњу да је освојио 50,5 према 49,5 одсто гласова, док је из његовог изборног штаба поручено да ће организовати протесте у циљу одбране изборне воље грађана. Исход председничких избора у Црној Гори је за сада још увек неизвестан, али је сигурно да је Лекић без обзира на то да ли ће формално бити проглашен за председника државе или не, несумњиво морални побједник, који је нанео тежак ударац не само Ђукановићевом режиму, него и његовим спонзорима.

Лекићева победа би била тектонски потрес за Црну Гору, који би у веома кратком року довео до распада владе и урушавања целог криминалног политичког система који је Ђукановић створио. Ипак, баш због тога мало ко може очекивати да ће се монтенегрински режимски криминално-политички труст тек тако одрећи досадашње готово неограничене власти и тиме угрозити и своју и будућност планираних пројеката, од којих је најважнији улазак Црне Горе у НАТО.

Лекићев успех допринео је ипак да завесе на политичкој сцени Црне Горе дефинитовно падну, али је и показао да се Црна Гора заиста налази у екстремно озбиљној ситуацији, са могућношћу озбиљних унутрашњих сукоба, који тамо никада нису недостајали. У тој ситуацији, можда је најважије питање кога ће подржати САД и ЕУ, које највероватније неће бити претерано заинтересоване за демократски избор црногорских грађана. Лекић, који жели референдум о приступању НАТО, пре избора није добио подршку тзв. међународне заједнице, док је Вујановић отворено изјавио да би о уласку у Атлантски савез требало да одлучи црногорска скупштина, а не грађани. Стога је вероватно јасно кога би САД више волеле да виде на месту председника Црне Горе, и зато су се већ и пре избора у неким медијима појавиле шпекулације да се Ђукановић и Вујановић спремају за изборне манипулације, које би касније као регуларне легитимисали управо Американци, свесни да ће им овај двојац најшире отворити врата за НАТО. Да ова претпоставка није без основа, потврдио је референдум о црногорској независности из 2006. године, када су пронађени докази о крађи и куповини гласова.

Ако Вујановић прогласи победу Лекић нема другог избора него да истраје на утврђивању легитимних и легалних изборних резултата. Али је то задатак који може да изведе само читава опозиција, а он као њен лидер мора обезбедити њен даљи заједнички наступ према властима. Преко 160.000 грађана је дало свој глас за демократске промене, и то је огромно признање и Лекићу и опозицији, која је први пут од 90-их добила јаког лидера који ће моћи да се носи са Ђукановићем.

НСПМ