И српска деца на пијаци робља – савремени данак у крви

danak u krvi1

МИЛАН МАЛЕНОВИЋ

ДАНАК У КРВИ

Промене законских норми којима ће се омогућити одузимање деце од биолошких родитеља и њихово усвајање од стране богатијих странаца финансира моћна норвешка организација „Барневернет“ иза које новчано стоје норвешка влада и један инвестициони фонд, који делује у оквиру пословне групе „Банк оф Америка“. Циљеви овог пројекта су како финансијска добит, тако исто и поправљање демографске слике у северној Европи, где се класични брачни односи мушкарца и жене већ третирају као ствар прошлости. Српска власт је низом билатералних споразума пристала на ове промене и широм отворила врата трговини нашом децом.

Идеал српских законодаваца је да у креирању и контроли унутарпородичних односа достигну скандинавске државе, посебно Норвешку и Финску. Необавештени туриста у Ослу, на пример, може да доживи прави хорор, ако на пут води малолетно дете. Довољно је да на аеродрому подвикне на своје несташно дете и да то примети неко коме је управо то дете запало за око. Несрећном родитељу ће полиција одмах одузети дете и то не зато што полицајци тако хоће, већ јер закон не предвиђа другу опцију. Дете ће после кратког боравка у неком прихватилишту бити предато хранитељској породици, а затим на усвајање, а нови родитељ, како се већ дешавало, може да буде управо особа која је пријавила наводно породично насиље.

Од овог третмана су изузети једино држављани Сједињених Америчких Држава и то не због неког билатералног споразума, већ јер та земља користи буквално сва средства како би заштитила своје држављане. Чак ни Русија није у стању да коришћењем правних средстава заштити своје грађане у оваквим случајевима, признаје Заштитник права детета у Руској Федерацији, Павел Астахов.

На северу су посебно цењена деца из источне Европе, али и са Балкана и то префенцијално из земаља која још нису у Европској Унији. У Шведској и Норвешкој је ствар престижа имати усвојено тамнокосо дете и по могућности оно које има тамни тен. О овоме је недавно порталу „Глобал медиа“ говорила координаторка организације „Руске мајке“, Ирина Бергсет. Посебно су на удару породице из Русије и Србије, тврди се у чланку „ХОРОР! У Норвешкој а сада и у Србији разрађен систем ОДУЗИМАЊА ДЕЦЕ!“ на поменутом порталу.

Норвешка је једна од најбогатијих земаља Европе захваљујући приходима од производње и продаје нафте и гаса. Норвешки систем помоћи деци („Барневернет“ или само „Барневерн“, дословно „заштита детета“) представља својеврсну државу у држави, а по медијским извештајима његове одлуке фактички ни судови не могу да оспоре. Трећина годишњег државног буџета Краљевине Норвешке троши се за „Барневернет“ и сматра се да је чак три одсто деце у овој земљи обухваћено неким од његових програма.

Захваљујући скоро бајковитим приходима од нафте и гаса Норвешка је створила моћне финансијске фондове који финансирају спровођење „Барневернета“ и у другим земљама. Он се тренутно примењује у Шведској, Холандији, Немачкој, Великој Британији и Финској, а стиже и у Србију. Читав низ такозваних невладиних организација ради на имплементацији овог система и код нас.

О учинцима оваквог поступања према деци довољно је поменути случај масовног убице из Норвешке, Андерса Беринг Брејвика, који је 22. јула 2011. извео масакр у омладинском кампу на острву Утоја. По резултатима истраживања независног новинара и уредника страница на српском на „Глобал Медији“ Душана Велковског, Брејвик је као дете одузет родитељима и смештен у хранитељску породицу у оквиру „Барневернета“. Како је начин рада овог система „заштите“ деце непромењен од 1992. до данас, скоро је извесно да је и он током боравка у неком од обавезних омладинских летњих кампова био жртва масовних оргија које су се исто тако организовале и на острву Утоја. Ово је био трауматски доживљај који је касније послужио као окидач за стравичан злочин.

„Барневернет“ је само маска испод које се крије класична трговина децом и то уз енормну зараду за оне који у томе учествују. Ирина Брегсет, координаторка организације „Руске мајке“, потврдила је Велковском да становници Норвешке не могу да поправе демографске проблеме на природан начин, тачније – они то не желе. Нормални односи између мушкарца и жене тамо су већ проглашени за остатке прошлости. Друштву које је прекинуло везе са традицијама, природно, потребни су нетрадиционални начини размножавања, а томе служи „Барневернет“ који се од обичне социјалне службе претворио у службу социјалног инжењеринга.

Низак наталитет западноевропских земаља раније се поправљао увозом украдених беба из слабије развијених земаља, као што је била ондашња Југославија. Одгајање одојчета је, међутим, доста захтевније од одгајања детета од пет или шест година, због чега су размажени брачни парови из Скандинавије и других земаља почели све више да усвајају старију децу.

danak u krvi1

Важну улогу код одабира деце играју агенти на терену, који процењују које ће дете највише одговарати захтевној клијентели. Занимљив је, али никако није и усамљен, случај психолога Смиље Игић која истовремено ради и за овдашњу установу која би требало да штити интересе деце, а и стране организације које се бави усвајањем деце.

Госпођа Игић је запослена у београдском Центру за социјални рад Звездара где је у најмање једном случају активно учествовала у такозваном обавезном одузимању детета по скандинавском моделу (наш закон не предвиђа обавезу полиције и социјалних служби да у сваком случају одузму дете породици за коју још није правноснажно утврђено да је крива за злостављање, али се Игићева понаша као да та обавеза већ постоји).

Осим што ради за Центар за социјални рад на Звездари, Игићева је, заједно са Добривојем Младеновићем, на челу београдског „Кризног центра за мушкарце“, са седиштем у Господар Јовановој улици 39. Њено име се, међутим, налази и на списку кандидата за саветника у злогласном норвешком Центру за прихват и усвајање деце из других земаља који ради у оквиру државног система „Барневернет“.

Игићева у Србији прима плату из буџета да би одузимала децу, а у Норвешкој би да ради у програму прихвата деце одузете родитељима у Србији.

Усвајање деце је постао изузетно привлачан посао у финансијском смислу. У оквиру „Барневернета“ ради читав низ дечијих прихватилишта, као и васпитних установа које су у приватном власништву, али њихов рад новчано помаже норвешка држава. Хранитељска породица у Норвешкој добија месечно 3.000 евра по детету, док прихватилиште од државе за једно дете добија 2.000 евра.

Део система су приватни дечији вртићи и школе, васпитно-поправни центри, поликлинике, психијатријске установе и хранитељске породице. Највећи инвеститор у овакве установе је лондонски инвестициони фонд „Organa Capital“ који послује у оквиру групе „Bank of America“. Своје учешће у овим пословима фонд јавно рекламира истичући како је приход не само сигуран, јер новац долази највећим делом из норвешких државних фондова, већ и изузетно висок. Све се ради легално и транспарентно.

Једно дете усвојено у Србији и пребачено у Норвешку кошта око 30.000 евра. Руски истраживачи, који су испитивали случајеве руске деце отете од родитеља у Норвешкој, открили су да у појединим случајевима ову суму плаћају агенти поменутог инвестиционог фонда, а не породица која дете усваја. Рачуница је једноставна: норвешка држава за боравак тог детета у некој од предшколских установа у власништву „Органа Цапитал“-а издваја месечно до 2.000 евра на име субвенција, док усвојитељи (као и сваки други родитељ) плаћају око 1.000 евра месечно. На овај начин се свота плаћена за куповину детета у Србији фонду враћа за највише десет месеци, а све остало је чиста зарада.

Када су у питању ромска деца из Србије, начин рада је доста другачији. Како је Велковском поверио један народни посланик из ове етничке групе, стране невладине организације и државни фондови годишње издвајају милионе евра за инклузију Рома, односно за њихово равноправно учешће у друштвеном животу у Србији. Из тог разлога не би политички изгледало лепо када би се ромским паровима деца насилно одузимала, мада су управо она најугроженија када је у питању насиље у породици или занемаривање. Због тога је број ромске деце које је од родитеља одузео неки Центар за социјални рад готово занемарљив. Уместо насилног одузимања по програму „Барневернета“ примењује се класична трговина која се обавља директно са родитељима, без учешћа државних органа све до тренутка када је потребно обезбедити папирологију за несметан излазак детета из земље. Како су показала истраживања, једно овако купљено дете кошта у просеку 15.000 евра и то са урачунатим трошковима његовог легалног пребацивања и усвајања у Норвешкој. Пошто су оваква деца често посебно тражена из разлога помодарства, усвојитељима се зарачунава најмање двострука сума, тако да агенти „Органа Цапитал“-а већ ту имају високу зараду.

Србија мора да прихвати законска решења која се примењују у скандинавским земљама, посебно она која овдашње центре за социјални рад фактички стављају изнад суда, јер је Србија једно од тржишта које требају да послуже за поправку демографске слике Европе, али и других богатих земаља света.

Како је „Магазин Таблоид“ већ писао, једна од најважнијих организација-посредника у пословима „извоза“ наше деце у Израел је „Atid Hayeladim“ ( у појединим транскрипцијама и „Атid Hailadim“) са којом је наша Влада већ потписала споразум о сарадњи. Сарадници „Глобал Медије“ са Блиског Истока тврде како је до скоро у Израелу пословало двадесетак организација за усвајање деце, али их сада има само две: поменута „Атид Хаjеладим“ и „Таф“.

danak u krvi

Велики број држава је после извештавања скандинавских медија о илегалној трговини, која се одвијала преко Израела, органима одузетих и деци која су требала да буду усвојена, забранио пословање са израелским фирмама, што је утицало и на то да се њихов број сведе на само две. „Таф“ послује скоро искључиво са Русијом, док се „Атид Хаjеладим“ окренуо углавном Русији, Србији, Казахстану и Украјини. Вреди напоменути да у Израелу, другачије него у Скандинавији, већу вредност имају плавоока и плавокоса деца беле пути, каквих доста може да се нађе управо у поменутим земљама, а чије администрације, по правилу, не праве проблеме, већ су спремне на сарадњу. Постоји чак и информација како израелске власти не дозвољавају увоз усвојене деце из било које друге земље, осим из поменуте четири.

Русија је законом забранила да се деца преузета од њених грађана усвајају од истополних парова и такав споразум је склопљен и са Израелом. Како тврде наше блискоисточне колеге, Србија није показала интерес за таквим једним договором.

Промена закона који би и код нас створили исте услове за одузимање деце као и другде где делује „Барневернет“ је нешто што је наша власт прихватила и што се већ спроводи. Најважније заговорнице оваквог регулисања породичних односа (где ће држава имати апсолутно сва права и контролу над децом) долазе из такозваног лезбејско – феминистичког лобија који сматра како је ослобађање жене од мајчинских дужности главни услов успостављања равноправности међу половима.

Потпредседница Српске напредне странке Марија Обрадовић у овом подухвату је један од главних чинилаца, јер осим страначке функције заузима и место председнице „Женске парламентарне мреже“. Из поменутог лезбејско – феминистичког миљеа потиче и актуелна министарка правде Нела Кубуровић, чији је једини посао да припреми законска решења која одговарају „инвеститорима“ из „Органа Цапитал“-а и других сличних организација.

А 1. Деца служе и као донори органа!

Значајну улогу у припреми домаће јавности на предстојеће измене закона које ће омогућити потпуно несметано одузимање деце од биолошких родитеља и њихову продају клијентима „Барневернета“ или „Органа Цапитал“-а играју спин-мајстори. Један од њих, који се већ доказао у кампањи увођења обавезне вакцинације, јесте Владимир Цимерман, класични плаћеник у маркетингу који не ради за идеале, већ искључиво за новац.

Цимерман, који живи у Венизелесовој улици 6, са својом девојком Јеленом и њеним братом наркоманом за себе тврди како је јеврејског порекла, али то чини само онда када га неко оспори. У том случају он нападе на себе покушава да представи као анти-семитизам, а та му превара често и полази за руком.

Током кампање за увођење обавезне вакцинације деце он је основао неколико група на друштвеној мрежи Фејсбук у којима је учествовао са двадесетак лажних профила (колико је имала и његова девојка Јелена). У тим групама су на најстрашнији начин вређали др Слађану Велков. Када им није пошло за руком да је ућуткају на овај начин, прибегли су слању отворених претњи, због чега су кривично гоњени, а рад једне од њихових група на Фејсбуку је ограничен на дописивање самих чланова, односно лажних профила Владимира и Јелене, док је јавност искључена.

На сајт Данијеле Ружичић, која је независни економски аналитичар, Цимерман је успео да постави порнографски садржај и тиме дискредитује ауторку, због анализа у којима критикује политику наводних страних инвестиција. Овај хакерски упад је прошао некажњено.

Израелска компанија „Атид Хаjеладим“ је и њега ангажовала како би се српска јавност убедила како усвајање деце од стране странаца, посебно Израелаца, није ништа лоше упркос јавно изнетим сумњама да та деца служе и као донори органа.

 

 

Извор: Православна породица