Потресна исповјест оца Слађане Кобас: Мој анђео ме увијек бодрио, никада није плакала (ФОТО)

Једва да је остало нешто живота у Стојану Кобасу, а и то мало опет превише да би се носио с њим. Не може више, уморан је добри старац, а смрт, та стара кучка, лаје али не уједа, а само би да…

– Одморим код моје Слађе. Да загрлим тамо негдје горе љубав моју највећу, мој живот, моје све, моју рану непреболну…- није одавно био до гроба кћери, а није му далеко од куће.

Не може. Ноге неће, па и кад помисли да ће га послушати ко да се скамене, послије три корака…

Ено мог анђела под највећом крошњом, доле, уз ограду, видиш, сине…- не видим, не још, али велим другачије јер како не гледати очима овог мученика док једва гази стопу кроз невелико приједорско гробље.

Оно старо, прастаро – белези из два вијека прије наших корака на самом улази, а на крају, тамо гдје је показао једва дигавши руку мало од струка његов живот: Слађана Кобас, кћер, анђео, 13. беба жалосне и неопростиве епизоде “слободарског” свијета који је те ’92. забранио летове над ратом захваћеном БиХ, а некадашње комшије, Хрвати и муслимани, пресјекли копнену линију снабдевања бањалучког породилишта кисеоником.

Заправо, 13. жртва мучне приче о нељудскости чије жртве нису лежале у рововима, већ инкубаторима…

– Знају сви за ту причу о 12 пријевремено рођених и умрлих анђела због недостатка кисеоника у инкубаторима, али мало ко зна, заправо жели да зна, и о 13-тој, мојој Слађи, која је… – паде ко проштац на споменик, пресави се над узглављем свог непребола, ко воштаница на јунској јари и жеги.

Ћутимо, а шта би друго док старина плаче и нариче име дјетета које није постојало, барем за бирократију.

Слађана Кобас, пријевремено рођена 18. јуна 1992. године, у инкубатору без кисеоника провела неколико дана, поживјела је предуго да би њемо име било уписано на споменику анђелима у Бањалуци и да би почивала у спомен костурници са својим другарима.

Да је била те среће да умре само који дан по рођењу, али није…

– Увијек је тих 12 невиних душа звала својим другарима, мој велики борац малог срца. Сваког 22. маја, о годишњици, у помен бебама инсистирала је да идемо у Бањалуку, до споменика, па на гробље, гдје би стала корак – два испред мене и тихо им говорила:

“Другари, чувајте ми мјесто, брзо ћу и ја код вас”… – али није, не довољно брзо. Поживјела је 13 година.

– Једном је чак инсистирала да је пусте у одјелење интензивне његе, гдје је лежала у том проклетом инкубатору, као и ти мученици малени, и успјела је. Еј, колико је она свом ширином свог дјетињег срца и душе жалила за том дјецом, не могу вам описати. И тад је стала пред стакло и дуго гледала у инкубаторе, говорећи бебама које су лежале унутра:

“Ви ћете бити боље среће од мојих другара и мене, хвала Богу. Живјећете дуго и срећно, знам, и срећна сам због тога. Сјетите се нас понекад”, а мени суза сузу стиже, али не смијем да јаукнем да не чује.

Љутила се кад заплачем, била је јача од свих нас…- на мермеру у хладу оног дрвета гледа нас слика анђела.

Ни камен не може да потисне нешто величанствено и свето из очију тог премилог лика насмијаног дјетета. Да је Стојану да остане ту, заувијек, али неће проклета смрт, и данас само лаје, не уједа, као да није довољно рана на овом несрећнику.

– Једва смо некако тог дана стигли из Приједора у Бањалуку, ратна година, ко ће те повест, чиме…? Како смо дошли супругу су примили као хитан случај, пукао водењак већ, а ни седми месец није изгурала… Послије неког времена сиђе нека сестра и каже ми да је порођај добро прошао, али да беба није добро и да ће морати у инкубатор, а знало се тад увелико да кисеоника нема ни кап, већ их је 12 умрло до тог дана, али… – трже се и врати у тај благословен и проклет дан када је на кратко видио своју мезимицу преко истог оног стакла интензивне његе.

– Видим да дијете није добро. Надувено, очи затворене, не плаче, не миче уснама, али убјеђују ме да ће све бити у реду и враћају је у инкубатор. Послије десет дана мајка јој је пуштена кући, а моја Слађа је остала читав мјесец и све вријеме су ми говорили да је не уписујем још у књигу рођених, ваљда мислећи да неће претећи, али то је био мој велики борац малог срца…- и претекла је, на срећу.

На рукама је Стојан донио скоро до Приједора, па дио пута у неком товарном комбију којим је неки срећник возио жену и тек рођене тројке дому.

– Акцијом “Коридор” ВРС успјела је да ослободи потез од Модриче до Дервенте уз надљудске борбе и успостави нормалну комуникацију с Бањалуком, али је за моју Слађу то било касно, прекасно. Оштећења изазвана нестанком кисеоника почела су временом да узимају свој данак…- вратили смо се дому у којем је Слађана расла, радовала се, боловала, знала да јој се ближи крај, али се радовала сваком новом дану и храбрила оца. Сузе не крије, није их мученик више ни свјестан кад потеку и склизну низ образе…

Легох једанпут да одморим мало, кад ми она потрча с болничке постеље и паде на груди, загрли најчвршће до тад и пита:

“Тајо мој, јел боли умријети”?, а ја се правим да не чујем шта пита, стисо је да ми је Бог не узме те ноћи…

– Пред упис у школу примјети љекар да слабо види и слабо напредује у расту и од тада крећу њене муке и детињство по болницама Србије, Русије и Америке. Четири операције, двије реоперације, небројено прегледа, болничких постеља, ноћења по дежуранама болница, ал све је истрпјела бодрећи мене да и ја истрпим, а нисам могао. Не као она, а јесам глумио, јесам крио због ње, а знала је све. Баш све…- мало низ ходник је соба, до прије годину дана нетакнута од оне ноћи 2006. године када је Слађана отишла…

Донације из Републике Српске, Србије, дијаспоре…скупило се довољно новца да анђелица најприје оперише очи у Русији и прогледа, али једна мука мање не значи да неће за њом једна више…

– Почела је да шепа помало. Примјетим и питам шта се догодило, а она ми каже да се мало ударила у школи и да ће проћи. Не да ми ђаво мира, ја одмах код љекара, они упут за Бањалуку, оданде за Београд, а у Београду шок, мрак тотални, све оно од чега се стрепило али се надало да неће ударити на мог анђела – карцином… – слушам једва чујни живи споменик, а одмах иза је соба, рекох, до лане недирнута од оне ноћи…

– Операција за операцијом. На час боље, па почне да копни, али се не да, осмијех никад није скидала с лица ни кад је бољело да камен пукне а не човјек, дијете… С ноге се према ријечима љекара проширио на плућа, мада вјерујем, али никог не могу да оптужим, да је грешком љекара метастазирао, и тада почиње крај. Не за моју Слађу, не за мене и њеног брата и сестру, али су је други већ отписали…- отац није, никада, знао је то велики борац малог срца, све до те ноћи 9. фебруара 2006.

– Нисам желео више да је мучим по болницама, довео сам је кући, њеној соби, уредио је баш како је желела, као из бајке… Вољела је, знате, да увијек будем обријан, истушитан и дотјеран… Поносила се накако кад ме види таквог. Знала је да не клонем док изгледам ко човјека а не као авет. И тог јутра сам ушао код ње у собу и као да сам слутио, загрлио је колико сам могао и рекао све оно што је она мени понављала из дана у дан: ти си моје све, ти си моја снага, тебе волим највише на свијету, шта бих ја без тебе…и изашао из собе да медицинске сестре заврше своје, а ја своје: обријао се, истуширао, обукао ново руво и таман кренух ка соби поново кад ми једна од сестара каза:

“Молим те, Стојане, нит једеш нит спаваш, лези мало, дуга је ноћ”.

Камо среће да је не послушах, али…- очи, само у очи старца гледам, а не бих, но поглед неће никуд с њих! Сузе, водене се, поклопи рукама лице па кроз дланове…

– Ако ме је први сан ухватио кад викну сестра: “Стојане, брзо, Слађи није добро”.

Утрчим у собу, искашљава крв мој анђео, тјерају ме напоље, али не мрдам. Скупио сам дланове, полако јој подигао главицу, само је отворила очи, осјетио сам сузе како ми силазе низ дланове, и заспал”…- замолио бих га, али немам снаге, да само провиримо у собу, али чему..?

Не знам зашто, вуче ме нешто само да се прекрстим тамо, али не могу да превалим слова преко уста…

– Дођоше љекари, констатоваше смрт, па за њима и они с врећом да ми носе дијете! Скочим и дрекнем: “Јел моје дијете заразно, јел опасно по околину, јел инфективно- није. Ставите је у то и летеће главе, обећавам. Из своје собе, из свог дома ће на починак, а не из вреће док сам ја жив, богами”…- дуго је до у ноћ сједио крај свог анђела, не дајући да ко приђе.

Није то био инат, нарочито не бијес, већ јадиковка за још само мало времена док их не раставе, чекајући ону кучку од смрти да сврати и поведе га непреболу…

– На сахрани била сва свита, али нико моју Слађу до дана данашњег није признао као 13. бањалучку бебу. Не треба мени то, желим због ње, волио бих да јој име буде уписано крај имена другара, како их је увијек звала, али, ето, изгледа да је по неким прописима предуго поживјела за то… – вели Стојан.

Очев велики борац малог срца почива у миру под оном крошњом дивно разграналом, а бол у срцу старца који је све битке тукао са својом мезимицом, и остао сам на том фронту, не јењава.

Њено име је уписано на оном белегу гдје људи не могу прићи нити тумачити коме припада – небеском.

Тринаеста звјездица је она кад Стојан о мраку и ведрим ноћима стане на терасу, погледа у небо и види најсјајнију како му шапће:

“Није болело, тата, не секирај се! Са другарима сам, види, и здрава и срећна…”

(Експрес.нет)